Анализа ЕП-а: Сутра почиње! Револуционар Мишел и генијална идеја или потпуно супротно?!
Европско првенство у Француској 15. је у историји, а биће одржано 56 година после премијерног завршног турнира које је такође одржано у земљи вина и сира.
Фудбал 09.06.2016 | 23:45
Међутим, после тачно две деценије и Шампионата у Енглеској 1996. године очекује нас огромна промена у борби за владара Старог континента.
Пут до великог финала у Паризу биће тежи него икада раније заслугом Мишела Платинија, посрамљеног председника Европске фудбалске уније, на чију је иницијативу број учесника повећан са 16 на 24 национална тима.
Најбољи стрелац у историји европских шампионата је још у својој кандидатури за место првог човека УЕФА изнео три ’револуционарне’ идеје. Прва се односила на драстичну промену путање клубова ка Лиги шампиона, друга на ово чиме се ми сада бавимо, док ће нам трећа за четири године донети Европско првенство у 13 градова широм континента.
Све три усвојене су простом већином на иницијативу Шкотске и Северне Ирске, само су Немци и Енглези били против, а како функционишу ствари у УЕФА последњих година добро је да Мишел није имао још коју.
Ипак, ни то није било довољно нашем државном тиму да буде барем трећи у квалификацијама и покуша кроз бараж да прекине шеснаестогодишњи пост.
Споменута промена биће четврта тог типа, а, иако фудбала никада доста, делује да неће бити учинковита као неке претходне – превасходно говорећи о квалитету саме игре
Од првог завршног турнира, названог Европски национални Куп, 1960. у Француској, па Шпаније, односно Италије осам године касније, у земљу домаћина је после квалификација стизало осам екипа – од којих су се одмах формирали парови четвртине финала.
Уместо да се број учесника завршног турнира повећа како се фудбал развијао и растао, добри људи из УЕФА одлучили су да уместо тога прошире квалификације, као и да име домаћина те 1972. године добијемо тек по окончању истих.
Шта више, тада су квалификације имале четвртину финала, после групне фазе, а победници тих двомеча одлазили су на ЕУРО.
Сва срећа па је такво стање ствари трајало само још у Југославији четири године касније, пре него што смо по први пут гледали мечеве групне фазе, иако је број ученика враћен на првобитних осам.
У Италији 1980. освајање групе значило је директан пласман у финале, а друго улазак у борбу за бронзу, да би затим у Француској меч за треће место био укинут, док би четири најбоља тима укрштањем први са другим дошла до полуфинала.
Дванаест година је прошло, већих корекција није било, да би пред Шампионат на Острву донета одлука по угледу на Светско првенство. Напокон, број учесника је дуплиран и подељен у четири групе, из којих се се по два најбоља тима нашла у борби за полуфинале.
Пред оно што нас чека у Француској постављено је много питања, а општа бојазан јесте да ЕУРО не доживи судбину Лиге шампиона – која из сезоне у сезону привлачи све мање пажне и изазива далеко мање узбуђења, барем док се не стигне до саме завршнице.
На страну то што фудбала никада доста и да је много ’само кад бију’, чињенично стање јесте да ће готово сигурно доћи до пада квалитета, али и губитка интензитета и специфичне неизвесности када је ЕУРО у питању.
Стварањем ’пута шампиона’ и ’пута вицешампиона’ групна фаза елитног клупског такмичења додатно је изгубила на смислу, иако су се њој највише обрадовали ’мањи’ клубови – укључујући и наше ’сиромахе’.
Ипак, сада они највећи и најквалитетнији још мање морају да се помуће како би се домогли нокаут фазе, а посебан оксиморон представља то да је сада теже изборити пласман у групну фазу Лиге Европе.
Први пут у историји ЕУРО бићемо у прилицу да гледамо осмину финала – 24 екипе чиниће шест група, а првопласираним и другопласираним тимовима у нокаут фази придружиће се и четири најбоље трећепласиране екипе.
Иако се на Европским првенствима, као уосталом и на Мундијалу и осталим националним такмичењима, у групи игра једнокружан систем – нема сумње да ће проширење отворити још већу могућност за калкулисање.
Сведоци сличних, срамних ситуација били смо неколико пута кроз историју, када је простор за маневрисање био још мањи, па нема превише разлога да се надамо да ће сада бити другачије.
Далеко од тога да они ’мањи’ не заслужују равноправну прилику да се изборе за место међу најбољима и покушају да учине оно што је пошло за ногом Грцима почетком миленијума. Али би, исто тако, Европско првенство требало да буде смотра најбољих, најконзистентнијих и најквалитетнијих селекција, а не да се ради новца и профита 'шири пут'.
Цртице:
Прва два завршна шампионата носила су назив УЕФА Европски куп нација, док је од 1966. на снази форма УЕФА ЕУРО уз додатак године у којој се такмичење одржава.
До завршног турнира у Белгији 1972. године играо би се поновљени сусрет уколико после 90 минута фудбала у финалу не би било победника.
Италија и Совјетски Савез ремизирали су 1:1 у полуфиналу 1968. године, а први и последњи пут учесник финала одређен је бацањем новчића (!?). ’Победила’ је Италија, да би потом у поновљеном мечу (1:1) поразила Југославију 2:0 у великом финалу.
Европско првенство 2000. године у Холандији и Белгији било је прво у историји које су организовале две земље, а исто се поновило и пре осам, односно четири године година – најпре су 2008. домаћинство поделиле Аустрија и Швајцарска, а четири године касније исто су учиниле Украјина и Пољска.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар