Analiza EP-a: Sutra počinje! Revolucionar Mišel i genijalna ideja ili potpuno suprotno?!

Evropsko prvenstvo u Francuskoj 15. je u istoriji, a biće održano 56 godina posle premijernog završnog turnira koje je takođe održano u zemlji vina i sira.

Fudbal 09.06.2016 | 23:45

Međutim, posle tačno dve decenije i Šampionata u Engleskoj 1996. godine očekuje nas ogromna promena u borbi za vladara Starog kontinenta.

Put do velikog finala u Parizu biće teži nego ikada ranije zaslugom Mišela Platinija, posramljenog predsednika Evropske fudbalske unije, na čiju je inicijativu broj učesnika povećan sa 16 na 24 nacionalna tima.

Najbolji strelac u istoriji evropskih šampionata je još u svojoj kandidaturi za mesto prvog čoveka UEFA izneo tri ’revolucionarne’ ideje. Prva se odnosila na drastičnu promenu putanje klubova ka Ligi šampiona, druga na ovo čime se mi sada bavimo, dok će nam treća za četiri godine doneti Evropsko prvenstvo u 13 gradova širom kontinenta.

Sve tri usvojene su prostom većinom na inicijativu Škotske i Severne Irske, samo su Nemci i Englezi bili protiv, a kako funkcionišu stvari u UEFA poslednjih godina dobro je da Mišel nije imao još koju.

Ipak, ni to nije bilo dovoljno našem državnom timu da bude barem treći u kvalifikacijama i pokuša kroz baraž da prekine šesnaestogodišnji post.

Spomenuta promena biće četvrta tog tipa, a, iako fudbala nikada dosta, deluje da neće biti učinkovita kao neke prethodne – prevashodno govoreći o kvalitetu same igre

Od prvog završnog turnira, nazvanog Evropski nacionalni Kup, 1960. u Francuskoj, pa Španije, odnosno Italije osam godine kasnije, u zemlju domaćina je posle kvalifikacija stizalo osam ekipa – od kojih su se odmah formirali parovi četvrtine finala.

Umesto da se broj učesnika završnog turnira poveća kako se fudbal razvijao i rastao, dobri ljudi iz UEFA odlučili su da umesto toga prošire kvalifikacije, kao i da ime domaćina te 1972. godine dobijemo tek po okončanju istih.

Šta više, tada su kvalifikacije imale četvrtinu finala, posle grupne faze, a pobednici tih dvomeča odlazili su na EURO.

Sva sreća pa je takvo stanje stvari trajalo samo još u Jugoslaviji četiri godine kasnije, pre nego što smo po prvi put gledali mečeve grupne faze, iako je broj učenika vraćen na prvobitnih osam.

U Italiji 1980. osvajanje grupe značilo je direktan plasman u finale, a drugo ulazak u borbu za bronzu, da bi zatim u Francuskoj meč za treće mesto bio ukinut, dok bi četiri najbolja tima ukrštanjem prvi sa drugim došla do polufinala.

Dvanaest godina je prošlo, većih korekcija nije bilo, da bi pred Šampionat na Ostrvu doneta odluka po ugledu na Svetsko prvenstvo. Napokon, broj učesnika je dupliran i podeljen u četiri grupe, iz kojih se se po dva najbolja tima našla u borbi za polufinale.

Pred ono što nas čeka u Francuskoj postavljeno je mnogo pitanja, a opšta bojazan jeste da EURO ne doživi sudbinu Lige šampiona – koja iz sezone u sezonu privlači sve manje pažne i izaziva daleko manje uzbuđenja, barem dok se ne stigne do same završnice.

Na stranu to što fudbala nikada dosta i da je mnogo ’samo kad biju’, činjenično stanje jeste da će gotovo sigurno doći do pada kvaliteta, ali i gubitka intenziteta i specifične neizvesnosti kada je EURO u pitanju.

Stvaranjem ’puta šampiona’ i ’puta vicešampiona’ grupna faza elitnog klupskog takmičenja dodatno je izgubila na smislu, iako su se njoj najviše obradovali ’manji’ klubovi – uključujući i naše ’siromahe’.

Ipak, sada oni najveći i najkvalitetniji još manje moraju da se pomuće kako bi se domogli nokaut faze, a poseban oksimoron predstavlja to da je sada teže izboriti plasman u grupnu fazu Lige Evrope.

Prvi put u istoriji EURO bićemo u prilicu da gledamo osminu finala – 24 ekipe činiće šest grupa, a prvoplasiranim i drugoplasiranim timovima u nokaut fazi pridružiće se i četiri najbolje trećeplasirane ekipe.

Iako se na Evropskim prvenstvima, kao uostalom i na Mundijalu i ostalim nacionalnim takmičenjima, u grupi igra jednokružan sistem – nema sumnje da će proširenje otvoriti još veću mogućnost za kalkulisanje.

Svedoci sličnih, sramnih situacija bili smo nekoliko puta kroz istoriju, kada je prostor za manevrisanje bio još manji, pa nema previše razloga da se nadamo da će sada biti drugačije.

Daleko od toga da oni ’manji’ ne zaslužuju ravnopravnu priliku da se izbore za mesto među najboljima i pokušaju da učine ono što je pošlo za nogom Grcima početkom milenijuma. Ali bi, isto tako, Evropsko prvenstvo trebalo da bude smotra najboljih, najkonzistentnijih i najkvalitetnijih selekcija, a ne da se radi novca i profita 'širi put'.

Crtice:

Prva dva završna šampionata nosila su naziv UEFA Evropski kup nacija, dok je od 1966. na snazi forma UEFA EURO uz dodatak godine u kojoj se takmičenje održava.

Do završnog turnira u Belgiji 1972. godine igrao bi se ponovljeni susret ukoliko posle 90 minuta fudbala u finalu ne bi bilo pobednika.

Italija i Sovjetski Savez remizirali su 1:1 u polufinalu 1968. godine, a prvi i poslednji put učesnik finala određen je bacanjem novčića (!?). ’Pobedila’ je Italija, da bi potom u ponovljenom meču (1:1) porazila Jugoslaviju 2:0 u velikom finalu.

Evropsko prvenstvo 2000. godine u Holandiji i Belgiji bilo je prvo u istoriji koje su organizovale dve zemlje, a isto se ponovilo i pre osam, odnosno četiri godine godina – najpre su 2008. domaćinstvo podelile Austrija i Švajcarska, a četiri godine kasnije isto su učinile Ukrajina i Poljska.

Izvor: B92