Прича: Био сам на ЕП-у, посљедњем на којем је играла YУГ...!

Пре 16 година одржано је последње Европско првенство на којем је играла Југославија (Србија и Црна Гора). Овако је то изгледало на лицу места, у аутобусу пуном навијача из Србије...

Фудбал 08.06.2016 | 23:45

Прошло је 16 година од Европског првенства у Белгији и Холандији! Ееееј, 16 година! Поједина деца су за то време завршила основну школу, кренула у средњу, направљен је Мост на Ади, променило се име државе, догодио се 5. октобар, сменило се неколико власти, али и гомила селектора...

Југославија је тог јуна 2000. године последњи пут играла на европским првенствима. А ја сам био тамо!

Никада нисам био нешто поебно "напаљен" на репрезентацију, али сам увек поштовао национални тим и химну. Никада ми, рецимо, није пало на памет да звиждим химни "Хеј, Словени". Зашто бих звиждао? То је била моја земља, под том химном су многи изгарали, градили су путеве, зграде, болнице, ми смо Словени... Но, то је нека друга тема.

Те 2000. године моја тадашња редакција послала ме је да извештавам са Европског првенства. Ишао сам у аутобусу са навијачима. Без акредитације. Само пратим шта се дешава око Европског првенства. Хеј, идем на ЕП и још ме плаћају за то и уз то идем са гомилом "лудака"! Живот је леп!

У аутобосу "мешано месо". Највише Делија (они су инсистирали на томе да су "цигани" не Делије), нешто Гробара и још ситно осталих. Одлична екипа, спремна за шалу и све остало :)

Само мали број њих је заиста ишао да гледа репрезентацију. Мотиви за одласке били су другачији. Већину је било баш брига за национални тим, за Југославију (поготово), за Пиксија, Мијата, Синишу, Саву, Југовића, Друловића, Јокановића, Краља, Ђукића... Сад кад погледам тај тим - један од најбољих које је ова земља имала!

Већина мојих сапутника имала је мотив, пре свега, да се добро зеза у тих 30-ак дана, да "утопи" карте по што већим могућим ценама нашим гастарбајтерима, можда, ако се укаже прилика за мало "шанирања", да се види како "стоје" остале навијачке групе у Европи, а посебно да се убоду "три бода" у гостима - у кревету!

Једна од првих авантура догодила се после оне спектакуларне утакмице Југославија - Словенија (3:3). Отприлике 70-80% аутобуса је отишло на утакмицу, јер нису успели да "утопе" карте, остали куд који... У центру белгијског града Шарлроа 13. јуна 2000. године блиски сусрет навијача Словеније и оних који су ту дошли због Југославије (или због Европског првенства, исправније). Словенци су били расположенији: "Кдор не скаче, ни Словенац, хеј, хеј", бесомучно су понављали то досадно скандирање. Топло време, јако сунце, много пива учинили су да почну и прве чарке. Но, Словенци су се повукли: "Нећемо да се бијемо, наши смо" и слично... Иако је Срба било нешто мање, били су спремнији. Ипак, међусобни стисак руке и све је прошло без већих проблема. Окренули смо се другим забавама - лепим девојкама које су пролазиле поред нас. Свака је добила аплаузе, стојеће овације. Белгијанке и ко зна које су биле националности су се смешкале. Па, којој не прија таква пажња!?

На стадиону, "гастоси" су се нервирали. Већи део "мог аутобуса" потпуно равнодушно је гледао утакмицу. Словенци, предвођени Златком Заховичем, угазише ове наше у првих 45 минута 3:0! Са трибина, овог нашег дела, чуло се скандирање: "И да водиш 10:0, ку*** би се песма чула, Југославијо, Југославијо". Најлуђе од свега је што су на терену били углавном Срби. Тачније, био је ту само један Црногорац - Предраг Мијатовић, који је ионако више био у Београду, него у Подгорици.

Све је изгледало још горе по нас када је Синиша Михајловић (офарбана коса у плаво!), добио црвени картон...

Али, нисмо дошли овде због фудбала, зар не! Ови "моји" потпуно незаинтересовани, као да игра Јамајка, а не Југославија (Србија).

У другом полувремену, мало ко је веровао да ће потопљени, размонтирани, демотивисани "Југословени" успети да се изборе за било шта друго осим часног пораза. Уследило је нешто у шта нико није веровао (бар они који су на стадион дошли због фудбала). Догодио се један од највећих преокрета (ок, није био потпун преокрет, али преокрет дешавања на терену и на семафору свакако јесте) у историји европских првенстава!

Пошто су нам Словенци, својим навијањем, добрано ишли на ону ствар, одједном наша трибина као да се ујединила, хомогенизовала. Део где је била "моја екипа", повео је навијање, јер од гастарбајтера вајде није било. Вођу је глумио неки тип са шајкачом на глави (како другачије!?) и као нешто је урлао. Ту је био и неки ћелавац, као опасан је. Но, навијање је било као са почетка 20. века.

И невероватних 3:3 на крају! Сви су скакали од среће, чак и ови које је пре само 45 минута репрезентација Југославије интересовала исто колико и репрезентација Словеније.

После утакмице повратак у град у којем смо одсели, тачније на периферију града. Пре тога ваљало је свратити до пумпе.

"Еј, новинар, испразни ранац", добацише ми пајтоси. У благом чуду сам их погледао и учинио то. Мало је рећи да је пумпа била похарана! Имали смо чоколадица/слаткиша до краја ЕП! Био сам невољни "саучесник" и није нешто чиме се поносим. Но, није баш да је тешко кривично дело. Руке су им радиле брзином колибрија, као армија мрава која купи све са рафова. Потези чаробњака! Један од њих је узео чак и моторно уље!

"Шта ће ти то, кеве ти?", упитао сам га.

- "Човече, у Београду ово може добро да се прода", одговорио ми је и убацио канту у пртљажник аутобуса.

Али, ту није био крај овог догађаја. Док су "мрави", "скакавци" пустошили пумпу, Словенци, чији је аутобус застао на истој пумпи, уредно су стајали у реду да плате. Као и неки од нас, који су имали "задатак" да све изгледа регуларно. Ја сам своје уредно платио. Словенци су у шоку посматрали ову акцију. И онда крешендо!

"Мајсторе, пали машину, одмах, брзо!", добацили су ови моји шоферу.

Док смо одлазили видели смо ротациона светла и поређане Словенце поред аутобуса, са рукама у ваздуху. Полиција их је "тркељисала". Али и аутобус са нашим навијачима (гастарбајтерима), који су се ту случајно затекли.

"Пази, они ионако имају много, а ми немамо ништа. Они су нас бомбардовали, а то није требало да раде. Уосталом, неће због овога да осиромаше", биле су "утешне" речи једног од мојих сапутника.

ОК, помислих, има резона. Насмејао сам се. Идемо даље!

Једна од најбољих сцена током тог Европског првенства, бар оно што сам ја доживео догодила се у истом граду - Шарлроа. Пошто смо сви волели фудбал, а истовремено се "ложили" на навијање и тај покрет, нисмо хтели да пропустимо прилику да видимо дуел енглеских и немачких навијача 17. јуна. Дошли смо до Шарлроа, наравно без карата за утакмицу, јер је било немогуће наћи их. Али, наша једина мисија је била да гледамо (очекивану) шорку Енглеза и Немаца.

Оно што је претходило одласку у Шарлроа била је бучна расправа у аутобусу. Они млађи "ложили" су се на енглески стил навијања, али било је и оних (попут виђенијег навијача са севера - Т.), који су инсистирали да је Немачка "обећана земља" у којој се зна ред, рад, дисциплина, организација и да стога подржава њих. Ово је била веома важна расправа, вероватно и круцијална за оно што ће се дешавати у белгијском граду који сат касније.

У симпатичном градићу, главни трг су окупирали Енглези. На зидовима око кафића и на кафићима "милион" енглеских застава. Немаца тек у траговима. Одједном, појављује се екипа од око 200 Немаца. Одлична екипа, ни налик оним "новогодишњим јелкама" које виђате у преносима бундеслигашких утакмица (знате оне што имају по неколико шалова везаних око руку, капе... ма, шта све немају на себи).

"Yоу аре схит анд yоу кноw yоу аре", зачуло се са веома гласно са немачке стране. Енглези, као да им је неко укључио лампице у главама, искачу из пабова и узимају столице у руке. Залећу се ка Немцима, али ту је полиција, спремна. На коњима, са возилима са шмрковима. Све се брзо смирило, мада су Енглези и даље "бацали поглед преко рамена".

Сазнао сам да су највеће европске телевизије (ББЦ, Скy спортс и многе друге) месецима унапред закупиле станове изнад кафића око целог трга, како би имале што бољи кадар у случају немира.

Моји "Немци" и "Енглези" стајали су у једном делу трга и из зезања почели као да се макљају столицама.

Од играчке - плачка!

Остали на тргу су то схватили као "иницијалну капислу" за тучу. Почеле су да лете столице, флаше, улетела је полиција... Лудница!

Видели смо се касније у појединим кадровима на ББЦ-у и другим телевизијама, које су нон-стоп "вртеле" ове снимке. Сити смо се исмејали! ОК; ок, пре ваше осуде да знате да се ништа страшно није догодило. За ове данашње прилике то је била "романтична туча", да је тако назовем.

Дан после овог меча, Југославија је играла другу утакмицу на Еуру против Норвешке. Опет ова моја екипа незаинтересована, али идемо сви. У градском превозу у Лијежу, сусрет са бучним норвешким навијачима, који су као и сви Скандинавци. Али, прилично мирољубиви.

На прелепом стадиону, на нашој страни, опет "микс" - гастарбајтери људи који су дошли из Србије (Југославије). "Гастоси" би да воде навијање, а овим "мојима" смета застава Југославије са петокраком и траже од "вође навијача" гастарбајтера да је склони. Он са шајкачом и кокардом - неће! Обезбеђење на стадиону је видело да се нешто дешава, да се "узмувао" тај део трибине и одлази до навијача са југословенском заставом и одузима му је!

Редари су добили аплауз!

Југославија је победила 1:0 (меч винер је био Саво Милошевић), а тај меч остаће упамћен по рекордно добијеном црвеном картону. То је било дело Матеје Кежмана. Ушао је у игру у 87. минуту, изашао је у 87. минуту! Ушао је уместо Предрага МИјатовића, кренуо као "питбул" на лопту, неопрезно стартовао и добио црвени картон!

Срећом, издржали смо у претосталих неколико минута.

У међувремену, ми смо се преселили у Лил. Не, Француска није била домаћин, али смо смештај тако налазили, где је најјефтиније. А и Лил је готово на граници са Белгијом. Ја сам баш тада добио позив из редакције да "тркнем" до Брисела, јер је у посету Хавијеру Солани долазио један од вођа тадашње опозиције Зоран Ђинђић како бих испратио ту посету. Брзим возом до Брисела, као господин, дошао сам до главног града Белгије.

И тако док сам чекао Ђинђића, јавише ми да "ето, нисмо више у Лилу, али не брини - понели смо ти ствари".

Како, бре, нисмо? Па, зашто, шта је било?

"Знаш, кад си отишао, било нам је досадно, па смо се прскали пиштољима на воду. Е, случајно смо испрскали и газдарицу хотела, која је побеснела, па нас избацила", добио сам одговор.

Окееееееееј, налазим вас већ негде...

Дошла је потом још једна епска утакмица Југославије на овом Европском првенству. Против Шпаније.

Утакмица се играла у Брижу, прелепом градићу, са кућама очуваним из средњег века. Док сам се шетао центром Брижа, поред мене је прошла група америчких туриста. Чуо сам их како питају водича:

"Ово је стварно чудесно (амазинг)! Докле су отворене ове кулисе, до колико сати?".

Благо речено - ја у шоку! Они мисле да су ово филмске кулисе!!?? Наставио сам да шетам, не скидајући осмех.

Дошло је и време те епске утакмице. "Плави" су три пута водили, Шпанци три пута стизали, и на крају постигли гол у 96. минуту за победу од 4:3!

Шпанци су у последњи минут ушли са голом минуса - 2:3, а била им је неопходна победа да оду даље! И успели су! Вероватно једна од најбољих утакмица Југославије (националног тима) коју сам гледао уживо.

Шпанци са Раулом, Пепом Гвардиолом, Мендијетом... Штета за пораз! Али, истовремено са последњим звиждуком судије, сазнало се да су Норвежани и Словенци одиграли нерешено и да, уз Шпанију, из групе даље иде Југославија. Хм, боље да није...

Подсетите се те луде утакмице...

Дакле, пласирали смо се у наредну фазу такмичења, где нас је чекао домаћин - Холандија. А ми смо се пресилили у Ротердам, са успутним одласцима до Амстердама и уживањима у СВИМ чарима овог феноменалног града.

Наши водичи били су навијачи Ајакса, са којима је гробарска екипа из буса, била у одличним односима. Они су заинтересованима показали где се може уживати у "чарима љубави" у блоку "Црвених фењера", по "приступачним ценама".

Ми остали смо се забављали неким другим стварима у овом "Граду греха", а свако ко је једном био у Амстердаму, бар на пар сати зна о чему причам.

Дошао је и дан истине. Утакмица Холандија - Југославија на стадиону Фејнорда (25. јун 2000. године). Све трибине наранџасте, и фонтане су биле обојене у наранџасто. ОРАЊЕ, ОРАЊЕ! Осим тог дела где смо били ми. У граду, заиста, спектакуларна атмосфера, Холанђани су ме још тада "купили" као стварно одлични навијачи - пре свега привржени својој земљи, свом тиму (не гледају ко за кога игра), али у свему томе весели, без мрких погледа... Наравно, ако их неко испровоцира и те како умеју да узврате.

Са "Југословенима" није било никакве фрке, до утакмице. Едгар Давидс, тај феноменални задњи везни холандског тима, "радилица", који је увек противницима дахтао за врат, нешто је био изнервирао нашу трибину. Да ли је био неки јачи старт или неки приговор - не сећам се баш, али одједном је део наших "навијача" почео да имитира оно мајмунско оглашавање. Увек ми је то било одвратно, ниско, нељудски, глупо, срамотно... ма, нађите било коју реч.

Тада се цео стадион, али буквално цео стадион окренуо ка нашој трибини и почео да негодује, да гестикулира. Да су могли да прескоче стакло (плексиглас) између трибина - појели би нас. Али, ови наши не би били то што јесу да баш у томе, у тој њиховој изнервираности нису нашли повод да их... па, додатно нервирају!

Не само Давидс, сада би сваки играч Холандије добио порцију мајмунског оглашавања, што је ове наранџасте на трибини толико излуђивало да су се прибијали уз стакло, хтели обрачун по сваку цену, а мало је рећи да су ови наши спремно чекали. Летеле су и флаше преко ограде. Мени је запала за око лепа девојка (Холанђанка), која је све то немо посматрала и чудила се "дивљацима" са друге стране стакла. Погледи су нам се сусрели неколико пута... Као да је осетила да ми је непријатно, па ми се насмешила.

Док су ови наши нервирали Холанђане на трибинама, дотле су нас на теремну "цепали" Клајверт и екипа. У првом полувремену подношљивих 0:2, али у другом кандонада - 6:0 до 90. минута, а Холанђани су тада враћали нашој трибини мило за драго:

"Марш кући!", "Зашто сада не певате?" и сличне пароле.

Тада је Саво МИлошевић дао почасни гол за Југославију, што је изазвало делиријум на нашој трибини, не због тога што смо дали гол, већ само зато што нисмо знали шта друго да радимо, осим да глумимо да нам је баш добро :) ОК, некима и јесте било добро, јер их је још држала "магија" Амстердама....

Извор: мондо.рс