Priča: Bio sam na EP-u, posljednjem na kojem je igrala YUG...!

Pre 16 godina održano je poslednje Evropsko prvenstvo na kojem je igrala Jugoslavija (Srbija i Crna Gora). Ovako je to izgledalo na licu mesta, u autobusu punom navijača iz Srbije...

Fudbal 08.06.2016 | 23:45

Prošlo je 16 godina od Evropskog prvenstva u Belgiji i Holandiji! Eeeej, 16 godina! Pojedina deca su za to vreme završila osnovnu školu, krenula u srednju, napravljen je Most na Adi, promenilo se ime države, dogodio se 5. oktobar, smenilo se nekoliko vlasti, ali i gomila selektora...

Jugoslavija je tog juna 2000. godine poslednji put igrala na evropskim prvenstvima. A ja sam bio tamo!

Nikada nisam bio nešto poebno "napaljen" na reprezentaciju, ali sam uvek poštovao nacionalni tim i himnu. Nikada mi, recimo, nije palo na pamet da zviždim himni "Hej, Sloveni". Zašto bih zviždao? To je bila moja zemlja, pod tom himnom su mnogi izgarali, gradili su puteve, zgrade, bolnice, mi smo Sloveni... No, to je neka druga tema.

Te 2000. godine moja tadašnja redakcija poslala me je da izveštavam sa Evropskog prvenstva. Išao sam u autobusu sa navijačima. Bez akreditacije. Samo pratim šta se dešava oko Evropskog prvenstva. Hej, idem na EP i još me plaćaju za to i uz to idem sa gomilom "ludaka"! Život je lep!

U autobosu "mešano meso". Najviše Delija (oni su insistirali na tome da su "cigani" ne Delije), nešto Grobara i još sitno ostalih. Odlična ekipa, spremna za šalu i sve ostalo :)

Samo mali broj njih je zaista išao da gleda reprezentaciju. Motivi za odlaske bili su drugačiji. Većinu je bilo baš briga za nacionalni tim, za Jugoslaviju (pogotovo), za Piksija, Mijata, Sinišu, Savu, Jugovića, Drulovića, Jokanovića, Kralja, Đukića... Sad kad pogledam taj tim - jedan od najboljih koje je ova zemlja imala!

Većina mojih saputnika imala je motiv, pre svega, da se dobro zeza u tih 30-ak dana, da "utopi" karte po što većim mogućim cenama našim gastarbajterima, možda, ako se ukaže prilika za malo "šaniranja", da se vidi kako "stoje" ostale navijačke grupe u Evropi, a posebno da se ubodu "tri boda" u gostima - u krevetu!

Jedna od prvih avantura dogodila se posle one spektakularne utakmice Jugoslavija - Slovenija (3:3). Otprilike 70-80% autobusa je otišlo na utakmicu, jer nisu uspeli da "utope" karte, ostali kud koji... U centru belgijskog grada Šarlroa 13. juna 2000. godine bliski susret navijača Slovenije i onih koji su tu došli zbog Jugoslavije (ili zbog Evropskog prvenstva, ispravnije). Slovenci su bili raspoloženiji: "Kdor ne skače, ni Slovenac, hej, hej", besomučno su ponavljali to dosadno skandiranje. Toplo vreme, jako sunce, mnogo piva učinili su da počnu i prve čarke. No, Slovenci su se povukli: "Nećemo da se bijemo, naši smo" i slično... Iako je Srba bilo nešto manje, bili su spremniji. Ipak, međusobni stisak ruke i sve je prošlo bez većih problema. Okrenuli smo se drugim zabavama - lepim devojkama koje su prolazile pored nas. Svaka je dobila aplauze, stojeće ovacije. Belgijanke i ko zna koje su bile nacionalnosti su se smeškale. Pa, kojoj ne prija takva pažnja!?

Na stadionu, "gastosi" su se nervirali. Veći deo "mog autobusa" potpuno ravnodušno je gledao utakmicu. Slovenci, predvođeni Zlatkom Zahovičem, ugaziše ove naše u prvih 45 minuta 3:0! Sa tribina, ovog našeg dela, čulo se skandiranje: "I da vodiš 10:0, ku*** bi se pesma čula, Jugoslavijo, Jugoslavijo". Najluđe od svega je što su na terenu bili uglavnom Srbi. Tačnije, bio je tu samo jedan Crnogorac - Predrag Mijatović, koji je ionako više bio u Beogradu, nego u Podgorici.

Sve je izgledalo još gore po nas kada je Siniša Mihajlović (ofarbana kosa u plavo!), dobio crveni karton...

Ali, nismo došli ovde zbog fudbala, zar ne! Ovi "moji" potpuno nezainteresovani, kao da igra Jamajka, a ne Jugoslavija (Srbija).

U drugom poluvremenu, malo ko je verovao da će potopljeni, razmontirani, demotivisani "Jugosloveni" uspeti da se izbore za bilo šta drugo osim časnog poraza. Usledilo je nešto u šta niko nije verovao (bar oni koji su na stadion došli zbog fudbala). Dogodio se jedan od najvećih preokreta (ok, nije bio potpun preokret, ali preokret dešavanja na terenu i na semaforu svakako jeste) u istoriji evropskih prvenstava!

Pošto su nam Slovenci, svojim navijanjem, dobrano išli na onu stvar, odjednom naša tribina kao da se ujedinila, homogenizovala. Deo gde je bila "moja ekipa", poveo je navijanje, jer od gastarbajtera vajde nije bilo. Vođu je glumio neki tip sa šajkačom na glavi (kako drugačije!?) i kao nešto je urlao. Tu je bio i neki ćelavac, kao opasan je. No, navijanje je bilo kao sa početka 20. veka.

I neverovatnih 3:3 na kraju! Svi su skakali od sreće, čak i ovi koje je pre samo 45 minuta reprezentacija Jugoslavije interesovala isto koliko i reprezentacija Slovenije.

Posle utakmice povratak u grad u kojem smo odseli, tačnije na periferiju grada. Pre toga valjalo je svratiti do pumpe.

"Ej, novinar, isprazni ranac", dobaciše mi pajtosi. U blagom čudu sam ih pogledao i učinio to. Malo je reći da je pumpa bila poharana! Imali smo čokoladica/slatkiša do kraja EP! Bio sam nevoljni "saučesnik" i nije nešto čime se ponosim. No, nije baš da je teško krivično delo. Ruke su im radile brzinom kolibrija, kao armija mrava koja kupi sve sa rafova. Potezi čarobnjaka! Jedan od njih je uzeo čak i motorno ulje!

"Šta će ti to, keve ti?", upitao sam ga.

- "Čoveče, u Beogradu ovo može dobro da se proda", odgovorio mi je i ubacio kantu u prtljažnik autobusa.

Ali, tu nije bio kraj ovog događaja. Dok su "mravi", "skakavci" pustošili pumpu, Slovenci, čiji je autobus zastao na istoj pumpi, uredno su stajali u redu da plate. Kao i neki od nas, koji su imali "zadatak" da sve izgleda regularno. Ja sam svoje uredno platio. Slovenci su u šoku posmatrali ovu akciju. I onda krešendo!

"Majstore, pali mašinu, odmah, brzo!", dobacili su ovi moji šoferu.

Dok smo odlazili videli smo rotaciona svetla i poređane Slovence pored autobusa, sa rukama u vazduhu. Policija ih je "trkeljisala". Ali i autobus sa našim navijačima (gastarbajterima), koji su se tu slučajno zatekli.

"Pazi, oni ionako imaju mnogo, a mi nemamo ništa. Oni su nas bombardovali, a to nije trebalo da rade. Uostalom, neće zbog ovoga da osiromaše", bile su "utešne" reči jednog od mojih saputnika.

OK, pomislih, ima rezona. Nasmejao sam se. Idemo dalje!

Jedna od najboljih scena tokom tog Evropskog prvenstva, bar ono što sam ja doživeo dogodila se u istom gradu - Šarlroa. Pošto smo svi voleli fudbal, a istovremeno se "ložili" na navijanje i taj pokret, nismo hteli da propustimo priliku da vidimo duel engleskih i nemačkih navijača 17. juna. Došli smo do Šarlroa, naravno bez karata za utakmicu, jer je bilo nemoguće naći ih. Ali, naša jedina misija je bila da gledamo (očekivanu) šorku Engleza i Nemaca.

Ono što je prethodilo odlasku u Šarlroa bila je bučna rasprava u autobusu. Oni mlađi "ložili" su se na engleski stil navijanja, ali bilo je i onih (poput viđenijeg navijača sa severa - T.), koji su insistirali da je Nemačka "obećana zemlja" u kojoj se zna red, rad, disciplina, organizacija i da stoga podržava njih. Ovo je bila veoma važna rasprava, verovatno i krucijalna za ono što će se dešavati u belgijskom gradu koji sat kasnije.

U simpatičnom gradiću, glavni trg su okupirali Englezi. Na zidovima oko kafića i na kafićima "milion" engleskih zastava. Nemaca tek u tragovima. Odjednom, pojavljuje se ekipa od oko 200 Nemaca. Odlična ekipa, ni nalik onim "novogodišnjim jelkama" koje viđate u prenosima bundesligaških utakmica (znate one što imaju po nekoliko šalova vezanih oko ruku, kape... ma, šta sve nemaju na sebi).

"You are shit and you know you are", začulo se sa veoma glasno sa nemačke strane. Englezi, kao da im je neko uključio lampice u glavama, iskaču iz pabova i uzimaju stolice u ruke. Zaleću se ka Nemcima, ali tu je policija, spremna. Na konjima, sa vozilima sa šmrkovima. Sve se brzo smirilo, mada su Englezi i dalje "bacali pogled preko ramena".

Saznao sam da su najveće evropske televizije (BBC, Sky sports i mnoge druge) mesecima unapred zakupile stanove iznad kafića oko celog trga, kako bi imale što bolji kadar u slučaju nemira.

Moji "Nemci" i "Englezi" stajali su u jednom delu trga i iz zezanja počeli kao da se makljaju stolicama.

Od igračke - plačka!

Ostali na trgu su to shvatili kao "inicijalnu kapislu" za tuču. Počele su da lete stolice, flaše, uletela je policija... Ludnica!

Videli smo se kasnije u pojedinim kadrovima na BBC-u i drugim televizijama, koje su non-stop "vrtele" ove snimke. Siti smo se ismejali! OK; ok, pre vaše osude da znate da se ništa strašno nije dogodilo. Za ove današnje prilike to je bila "romantična tuča", da je tako nazovem.

Dan posle ovog meča, Jugoslavija je igrala drugu utakmicu na Euru protiv Norveške. Opet ova moja ekipa nezainteresovana, ali idemo svi. U gradskom prevozu u Liježu, susret sa bučnim norveškim navijačima, koji su kao i svi Skandinavci. Ali, prilično miroljubivi.

Na prelepom stadionu, na našoj strani, opet "miks" - gastarbajteri ljudi koji su došli iz Srbije (Jugoslavije). "Gastosi" bi da vode navijanje, a ovim "mojima" smeta zastava Jugoslavije sa petokrakom i traže od "vođe navijača" gastarbajtera da je skloni. On sa šajkačom i kokardom - neće! Obezbeđenje na stadionu je videlo da se nešto dešava, da se "uzmuvao" taj deo tribine i odlazi do navijača sa jugoslovenskom zastavom i oduzima mu je!

Redari su dobili aplauz!

Jugoslavija je pobedila 1:0 (meč viner je bio Savo Milošević), a taj meč ostaće upamćen po rekordno dobijenom crvenom kartonu. To je bilo delo Mateje Kežmana. Ušao je u igru u 87. minutu, izašao je u 87. minutu! Ušao je umesto Predraga MIjatovića, krenuo kao "pitbul" na loptu, neoprezno startovao i dobio crveni karton!

Srećom, izdržali smo u pretostalih nekoliko minuta.

U međuvremenu, mi smo se preselili u Lil. Ne, Francuska nije bila domaćin, ali smo smeštaj tako nalazili, gde je najjeftinije. A i Lil je gotovo na granici sa Belgijom. Ja sam baš tada dobio poziv iz redakcije da "trknem" do Brisela, jer je u posetu Havijeru Solani dolazio jedan od vođa tadašnje opozicije Zoran Đinđić kako bih ispratio tu posetu. Brzim vozom do Brisela, kao gospodin, došao sam do glavnog grada Belgije.

I tako dok sam čekao Đinđića, javiše mi da "eto, nismo više u Lilu, ali ne brini - poneli smo ti stvari".

Kako, bre, nismo? Pa, zašto, šta je bilo?

"Znaš, kad si otišao, bilo nam je dosadno, pa smo se prskali pištoljima na vodu. E, slučajno smo isprskali i gazdaricu hotela, koja je pobesnela, pa nas izbacila", dobio sam odgovor.

Okeeeeeeeej, nalazim vas već negde...

Došla je potom još jedna epska utakmica Jugoslavije na ovom Evropskom prvenstvu. Protiv Španije.

Utakmica se igrala u Brižu, prelepom gradiću, sa kućama očuvanim iz srednjeg veka. Dok sam se šetao centrom Briža, pored mene je prošla grupa američkih turista. Čuo sam ih kako pitaju vodiča:

"Ovo je stvarno čudesno (amazing)! Dokle su otvorene ove kulise, do koliko sati?".

Blago rečeno - ja u šoku! Oni misle da su ovo filmske kulise!!?? Nastavio sam da šetam, ne skidajući osmeh.

Došlo je i vreme te epske utakmice. "Plavi" su tri puta vodili, Španci tri puta stizali, i na kraju postigli gol u 96. minutu za pobedu od 4:3!

Španci su u poslednji minut ušli sa golom minusa - 2:3, a bila im je neophodna pobeda da odu dalje! I uspeli su! Verovatno jedna od najboljih utakmica Jugoslavije (nacionalnog tima) koju sam gledao uživo.

Španci sa Raulom, Pepom Gvardiolom, Mendijetom... Šteta za poraz! Ali, istovremeno sa poslednjim zviždukom sudije, saznalo se da su Norvežani i Slovenci odigrali nerešeno i da, uz Španiju, iz grupe dalje ide Jugoslavija. Hm, bolje da nije...

Podsetite se te lude utakmice...

Dakle, plasirali smo se u narednu fazu takmičenja, gde nas je čekao domaćin - Holandija. A mi smo se presilili u Roterdam, sa usputnim odlascima do Amsterdama i uživanjima u SVIM čarima ovog fenomenalnog grada.

Naši vodiči bili su navijači Ajaksa, sa kojima je grobarska ekipa iz busa, bila u odličnim odnosima. Oni su zainteresovanima pokazali gde se može uživati u "čarima ljubavi" u bloku "Crvenih fenjera", po "pristupačnim cenama".

Mi ostali smo se zabavljali nekim drugim stvarima u ovom "Gradu greha", a svako ko je jednom bio u Amsterdamu, bar na par sati zna o čemu pričam.

Došao je i dan istine. Utakmica Holandija - Jugoslavija na stadionu Fejnorda (25. jun 2000. godine). Sve tribine narandžaste, i fontane su bile obojene u narandžasto. ORANJE, ORANJE! Osim tog dela gde smo bili mi. U gradu, zaista, spektakularna atmosfera, Holanđani su me još tada "kupili" kao stvarno odlični navijači - pre svega privrženi svojoj zemlji, svom timu (ne gledaju ko za koga igra), ali u svemu tome veseli, bez mrkih pogleda... Naravno, ako ih neko isprovocira i te kako umeju da uzvrate.

Sa "Jugoslovenima" nije bilo nikakve frke, do utakmice. Edgar Davids, taj fenomenalni zadnji vezni holandskog tima, "radilica", koji je uvek protivnicima dahtao za vrat, nešto je bio iznervirao našu tribinu. Da li je bio neki jači start ili neki prigovor - ne sećam se baš, ali odjednom je deo naših "navijača" počeo da imitira ono majmunsko oglašavanje. Uvek mi je to bilo odvratno, nisko, neljudski, glupo, sramotno... ma, nađite bilo koju reč.

Tada se ceo stadion, ali bukvalno ceo stadion okrenuo ka našoj tribini i počeo da negoduje, da gestikulira. Da su mogli da preskoče staklo (pleksiglas) između tribina - pojeli bi nas. Ali, ovi naši ne bi bili to što jesu da baš u tome, u toj njihovoj iznerviranosti nisu našli povod da ih... pa, dodatno nerviraju!

Ne samo Davids, sada bi svaki igrač Holandije dobio porciju majmunskog oglašavanja, što je ove narandžaste na tribini toliko izluđivalo da su se pribijali uz staklo, hteli obračun po svaku cenu, a malo je reći da su ovi naši spremno čekali. Letele su i flaše preko ograde. Meni je zapala za oko lepa devojka (Holanđanka), koja je sve to nemo posmatrala i čudila se "divljacima" sa druge strane stakla. Pogledi su nam se susreli nekoliko puta... Kao da je osetila da mi je neprijatno, pa mi se nasmešila.

Dok su ovi naši nervirali Holanđane na tribinama, dotle su nas na teremnu "cepali" Klajvert i ekipa. U prvom poluvremenu podnošljivih 0:2, ali u drugom kandonada - 6:0 do 90. minuta, a Holanđani su tada vraćali našoj tribini milo za drago:

"Marš kući!", "Zašto sada ne pevate?" i slične parole.

Tada je Savo MIlošević dao počasni gol za Jugoslaviju, što je izazvalo delirijum na našoj tribini, ne zbog toga što smo dali gol, već samo zato što nismo znali šta drugo da radimo, osim da glumimo da nam je baš dobro :) OK, nekima i jeste bilo dobro, jer ih je još držala "magija" Amsterdama....

Izvor: mondo.rs