Још један осврт на финале ЛШ: Недодирљиви ''краљевићи'' из Реал Мадрида...!

Реал Мадрид опет, Роналдо опет, Рамос опет! Атлетико ће да сачека! Краљевски клуб 11. пут у историји првак Европе, у Милану савладао градаског ривала бољим извођењем једанаестераца!

Фудбал 29.05.2016 | 23:40

Под сводовима Сан Сира ушати пехар краљ дира. Милује га и говори му: „опет си мој“. А његови принчеви  - Серхио Рамос - често оспораван због својих брљотина у одбрани и Кристијано Роналдо - који се 120 минута скривао на фудбалском дворцу као да га јури најокрутнија стража - донели су Реал Мадриду 11. титулу првака Европе.

У ултрадраматичном финалу, шпански великан је савладао опаког, грогираног, па уздигнутог, али са пенала несрећеног градског ривала, остављајући фудбалере Атлетика да се питају где су погрешили. Да ли су уопште?

После 90 минута 1:1, после 120 исто тако, а онда у пенал серији шут Хаунфрана у стативу и у наредној пресуда Кристијана Роналда за журку Мадридиста у Милану - 5:3.

Сличну оној од пре две године из Лисабона. С тим да је ова, можда, вреднија. Јер, ако је тад Рамос извео краљевски клуб из тунела секунд пре краја, вечерас је поново осветлио саиграчима стазу до врха Европе, да би Роналдо скинуо клетву Милана, јер Реал до вечерас никад није победио у граду моде. Још важније, задао смртоносни ударац саставу који га је мучио минуле три године где год га је видео.

За пету Лигу шампиона у овом формату, 11. титулу континенталног првака у историји и први трофеј у тренерској каријери Зинедина Зидана. Можда и најзаслужнијег за славље, јер је 4. јануара од Рафаела Бенитеза наследио у појам убијену екипу, а онда је стрпљивим радом и променом система игре доведо до звања најбоље. Просто речено: успео је да, бар за ово финале, украде рецепт од колеге Дијега Симеонеа, па је појединце подредио колективу.

И победио.

Неатрактривном игром, али победио. Ударцем са 11 метара играча који се малтене није видео до пенал серије, Кристијана Роналда, који је, ипак, свако учеће у финалу оплеменио трофејом. Плус, поготком. Иако није био ни близу њега у „регуларног делу“ или продужецима, кад се чинило да је Атлеитко ближи тријумфу.

Нарочито услед утиска да Карим Бензема није био ни изблиза убојит, Герет Бејл осим смишљене асистенције скоро ништа више вредно помена није урадио (мада је пред крај основног дела меча пропустио колосалну прилику за нокаут), али је тај нападачки трозубац сјајно функционисао - назад. Таман кад је осетио да треба враћао би лопту назад, уз то су лавовски део посла обавили Каземиро и бриљантни Тони Крос на средини терена, успоравајући, нарочито у првом делу, већину напада Јорганџија, спречавајући их да малтене уђу у шансу.

Реал је своју другу искористио. На не баш регуларан начин, јер је Рамос на истекну четврт часа игре из офсајда захтавио лопту коју му је главом дотурио Герет Бејл, за пола корака побегао Стефану Савићу и постао осми човек који је постизао голове у два разиличита финала Купа и(ли) Лиге шампиона (пре њега то су чинили Геме, Фил Нил, Велибор Васовић, Лионел Меси,Кристијано Роналдо, Самјуел Ето и Раул Гонзалес Бланко).

Једино што никко није очекивао да после тог вођства Реал стане. Да се укопа. Делом што је играо дефанзивније него обично,  делом што је Зидан из игре извео повређеног Кроса било је јасно да је нестала равнотежа у тиму десетоструког првака Европе. А без равнотеже у фудбалу нема ни смисла. Бар не на овако захтевном нивоу.

Атлетико није могао макац у првом полувремену. Махом због добре Реалове поставке са Каземиром и Кросом, кваритељима свега што је ваљало или личилио да ваља у игри Симеонеовог тима, али пре свега услед одсутности Фернанда Тореса и Антоана Гризмана. Чак и кад један од њих двојице испадне из ритма делује као ненадокнадив губитак, камоли обојица. Зато номинални гост није био ни изблиза опасан у првх 45 минута, само два шута Француза и ниједан успешан пас Шпанца демонстрирали су немоћ играча у црвено-белом, који су по изласку из свлачионице ничице гледали у под. Не проговарајући ни реч.

Само, није им у бити да се предају. Никад. Зато су осетили да могу кад им се придружио онај кога је Чоло Симеоне означио оружјем за принудну употребу. Јаник Фереира Караско је о час посла размрдао дотад уснули Атлетико, који је већ из првог напада имао зицер - али је Антоан Гризман промашио други везани пенал у Лиги шампиона - да би у сваком наредном био опаснији, низао нападе, протискао по крилу, терао противника на повлачење. Дриблао. О-хо-хо, какви су то рингишпили били. Напокон и мат. Продор Ханфрана, по Реаловој слабијој левој страни, где су Марсело и Роналдо често заборављали да се врате у одбрану, белгијски нападач је завршио подметнуом ногом у петерцу, за окидач славља у 79. минуту на трибинама Сан Сира, већински испуњеним навијачима Атлетика.

С тим што би требало нагласти да је између Гризмановог неискоришћеног пенала иКарасковог поготка у чувара Атлетика израстао Јан Облак. С почетка уговора на Калдерону оспораван, словеначки голман је одбранио бар два велика зицера, Кариму Бенземи, потом Герету Бејлу, још у првом полувремену Карвахалу, али у пенал-серији су му сваки пут пуцали у леву страну и ниједном није био близу да понови подвиге из дуела са Леверкзеном и ПСВ-ом.

Близу је био Атлетико, али је опет пао. Трећи пут му „ушати“ трофеј измиче малтене у завршним секундама. Још 1974. топ прокелтство наговестио је Бајерн, пре две године Реал, сад исти тај клуб, иако је утисак да је игром, највише у другом полувремену, заслужио да буде на месту са којег (му се) смеје - комшија.

Извор: моззартспорт