Анализа - Финале ЛШ: Зашто Атлетико...?! Ево зашто...

Зато што је време!

Фудбал 28.05.2016 | 19:20

"Били смо тим пре свега. Научио нас је да уживамо док патимо. Као породица"...

Рече Арда Туран, по одласку из Атлетика...

Умеју медији у ово доба интернета неке ствари да потенцирају и више но што заслужују. Народ воли романсиране приче са срећним крајем, уредници хране сујету тиражом или бројем кликова. Исти се играч једне недеље прогласи за фудбалског уметника, друге за деструктивног егоисту. Чита се, папир трпи све, камоли сајт. Али има лица, има клубова или бар тренутака када због нечијег успеха осетиш - макар и на секунд и макар и без опипљивог основа - да си и сам победио. Ако ни због чега другог, а оно зато што си се уопште кладио на ту неугледну рагу.

Рећи ће фудбалски пуританци, навикли ваљда да гледају искључиво чистокрвна грла са педигреом, да ту нема узвишене лепоте, да је недостојно витешких врлина које често истичемо у први план кад је спорт у питању. А сви смо ми, бар се тако сећамо, првенствено за лоптом јурили само ради јурњаве. Па тек онда да бисмо победили. Све "магије" стигле су касније. За већину нас никад и нису. Да смо сви генијалци тај термин не би ни постојао.

И зато грешни Атлетико.

Несавршен клуб. Фудбалери са фалинком. Овај је има у левој, овај у десној, овај уме да откачи у глави. Сви су понекад барабе. А зар нисмо и ми такви? Али трчиш и даље. Понекад лажући себе да си бољи од овог са дипломом најбоље школе, са платом толиком да је се подсвесно плашиш. Како се уопште понаша у том високом друштву? Можда је једина опција довека остати ту где јеси? Трабуњати о оним истим жалопојкама о привилегованима и угњетаванима, вечитој борби против естаблишмента? Или ћеш да затвориш очи, црне мисли закључаш тамо где ће тамничити бар тих 90, максимум 120 минута, који секунд касније пробудиш се на неком надреалном бојном пољу, спреман да уједеш, ма да погинеш, да дозволиш себи да те ситне лажи убеде да већ јеси тамо? На врху.

Зато Атлетико.

Две године после лисабонског страдања. Без 12 од 18 играча који су били у том финалу 2014. Још јачи. Дијего Симеоне има обичај да каже: "Не освета, нова прилика". Не мржња. Борба? Свакако.

"То је велики тим који трчи као мали", рекао је својевремено тренер Еибара Хосе Луис Мендилибар.

Лусијано Вијето је по доласку на "Висенте Калдерон" једва успевао да тренинг издржи на ногама. Чоло Симеоне и помоћник Херман Бургос гледали су крај терена смејући се. Не зато што га мрзе. Напротив. Зато што је то једини начин.
"Утакмица по утакмицу. Као обичан човек на улици. Дан за дан. Оличење друштва. Људи који се свакодневно боре само да би наставили даље. Јер кад престанеш да се бориш губиш сваку шансу".

Симеонеове речи. И док ће многи приметити да су Јорганџије ове сезоне потрошиле чак 136.000.000 евра на појачања (Реал се испрсио за свега 76.000.000) овде ћемо подсетити на неке друге параметре. Атлетико је и ову сезону, кад говоримо о трансферима, завршио са скоро 12.000.000 у плусу. Краљевски клуб има минус од неких 50.000.000. Поредити суме које је Атлетико трошио пре но што је Симеоне резултатима оплеменио клупску касу и Реалове трошкове апсолутно је апсурдно. У првој пуној Чоловој сезони (2012/2013) трошак од 4.500.000 евра, зарада 19.000.000. У другој на појачања 36.000.000, на продаји зарада од 70.600.000. Реал је у те две сезоне потрошио 210.000.000. У клуб је унео 145.000.000. И данас има четири пута већи буџет од Атлетика кад урачунамо плате играча.

И ту се враћамо на речи Арде Турана са почетка текста. И добијамо одговор на питање зашто су Дијего Годин, Саул Њигез, Коке, Антоан Гризман и Хозе Марија Хименез - само у прошлој години - одбили да за много веће паре оду из клуба са реке Манзанарес. Осећање припадности. Ретка ствар у ери друштвених мрежа и "лајкова".

"Нисам се вратио да покријем у одбрани на једну контру... И зато сам тражио да ме изведе са терена".

Саул Њигез, после изласка из игре у 85. минуту победе од 1:0 против Бајерна у првом полуфиналном мечу Лиге шампиона.

Зато Атлетико.

Извор: моззартспорт