Analiza - Finale LŠ: Zašto Atletiko...?! Evo zašto...

Zato što je vreme!

Fudbal 28.05.2016 | 19:20

"Bili smo tim pre svega. Naučio nas je da uživamo dok patimo. Kao porodica"...

Reče Arda Turan, po odlasku iz Atletika...

Umeju mediji u ovo doba interneta neke stvari da potenciraju i više no što zaslužuju. Narod voli romansirane priče sa srećnim krajem, urednici hrane sujetu tiražom ili brojem klikova. Isti se igrač jedne nedelje proglasi za fudbalskog umetnika, druge za destruktivnog egoistu. Čita se, papir trpi sve, kamoli sajt. Ali ima lica, ima klubova ili bar trenutaka kada zbog nečijeg uspeha osetiš - makar i na sekund i makar i bez opipljivog osnova - da si i sam pobedio. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što si se uopšte kladio na tu neuglednu ragu.

Reći će fudbalski puritanci, navikli valjda da gledaju isključivo čistokrvna grla sa pedigreom, da tu nema uzvišene lepote, da je nedostojno viteških vrlina koje često ističemo u prvi plan kad je sport u pitanju. A svi smo mi, bar se tako sećamo, prvenstveno za loptom jurili samo radi jurnjave. Pa tek onda da bismo pobedili. Sve "magije" stigle su kasnije. Za većinu nas nikad i nisu. Da smo svi genijalci taj termin ne bi ni postojao.

I zato grešni Atletiko.

Nesavršen klub. Fudbaleri sa falinkom. Ovaj je ima u levoj, ovaj u desnoj, ovaj ume da otkači u glavi. Svi su ponekad barabe. A zar nismo i mi takvi? Ali trčiš i dalje. Ponekad lažući sebe da si bolji od ovog sa diplomom najbolje škole, sa platom tolikom da je se podsvesno plašiš. Kako se uopšte ponaša u tom visokom društvu? Možda je jedina opcija doveka ostati tu gde jesi? Trabunjati o onim istim žalopojkama o privilegovanima i ugnjetavanima, večitoj borbi protiv establišmenta? Ili ćeš da zatvoriš oči, crne misli zaključaš tamo gde će tamničiti bar tih 90, maksimum 120 minuta, koji sekund kasnije probudiš se na nekom nadrealnom bojnom polju, spreman da ujedeš, ma da pogineš, da dozvoliš sebi da te sitne laži ubede da već jesi tamo? Na vrhu.

Zato Atletiko.

Dve godine posle lisabonskog stradanja. Bez 12 od 18 igrača koji su bili u tom finalu 2014. Još jači. Dijego Simeone ima običaj da kaže: "Ne osveta, nova prilika". Ne mržnja. Borba? Svakako.

"To je veliki tim koji trči kao mali", rekao je svojevremeno trener Eibara Hose Luis Mendilibar.

Lusijano Vijeto je po dolasku na "Visente Kalderon" jedva uspevao da trening izdrži na nogama. Čolo Simeone i pomoćnik Herman Burgos gledali su kraj terena smejući se. Ne zato što ga mrze. Naprotiv. Zato što je to jedini način.
"Utakmica po utakmicu. Kao običan čovek na ulici. Dan za dan. Oličenje društva. Ljudi koji se svakodnevno bore samo da bi nastavili dalje. Jer kad prestaneš da se boriš gubiš svaku šansu".

Simeoneove reči. I dok će mnogi primetiti da su Jorgandžije ove sezone potrošile čak 136.000.000 evra na pojačanja (Real se isprsio za svega 76.000.000) ovde ćemo podsetiti na neke druge parametre. Atletiko je i ovu sezonu, kad govorimo o transferima, završio sa skoro 12.000.000 u plusu. Kraljevski klub ima minus od nekih 50.000.000. Porediti sume koje je Atletiko trošio pre no što je Simeone rezultatima oplemenio klupsku kasu i Realove troškove apsolutno je apsurdno. U prvoj punoj Čolovoj sezoni (2012/2013) trošak od 4.500.000 evra, zarada 19.000.000. U drugoj na pojačanja 36.000.000, na prodaji zarada od 70.600.000. Real je u te dve sezone potrošio 210.000.000. U klub je uneo 145.000.000. I danas ima četiri puta veći budžet od Atletika kad uračunamo plate igrača.

I tu se vraćamo na reči Arde Turana sa početka teksta. I dobijamo odgovor na pitanje zašto su Dijego Godin, Saul Njigez, Koke, Antoan Grizman i Hoze Marija Himenez - samo u prošloj godini - odbili da za mnogo veće pare odu iz kluba sa reke Manzanares. Osećanje pripadnosti. Retka stvar u eri društvenih mreža i "lajkova".

"Nisam se vratio da pokrijem u odbrani na jednu kontru... I zato sam tražio da me izvede sa terena".

Saul Njigez, posle izlaska iz igre u 85. minutu pobede od 1:0 protiv Bajerna u prvom polufinalnom meču Lige šampiona.

Zato Atletiko.

Izvor: mozzartsport