Тозовац искрено: Ја сам човјек радости

Са усана Јесењинови стихови, из крупних очију - које су се насвитале зора, нагледале лепих жена и надимиле кафанског дима - мудрост. Маестро Предраг Живковић Тозовац.

Србија 22.05.2016 | 19:42
Тозовац искрено: Ја сам човјек радости

Носи својих осам деценија онако како и пева. Лако. И не осврће се у прошлост, осим кад се треба сетити неких лепих тренутака и драгих људи.

"Не враћам се уназад, јер кад бих видео колико имам година, уплашио бих се. Ја сам велико дете и моје друштво су мање-више весељаци, сви смо детињасти, помало лаковерни, волимо људе... Ја јесам весељак, али то не значи да сам неозбиљан и површан. Као Водолија у хороскопу, веома сам осетљив и на мене делују и туга и радост. Определио сам се за радост, ја сам човек радости. И стручњаци који се баве људском душом препоручују да човек треба да се бави лепим мислима, да ружно заборавља и да - опрашта".

А да није мало постало ризично волети људе данас?

"Није ризично. Ту се водим оном дефинитивном истином да је човек који има једног правог пријатеља богат човек. Ако их је десет, то су другари, а преко тога познаници. Не може се рећи да су пријатељи. Највећи пријатељ и највећа љубав, љубав без конкуренције, јесте љубав мајке. Она ни са чим не може да се пореди. Воли се драга жена, то јесте љубав, али је унутра свашта. Мајчинска љубав је беспоговорна. Кад о томе причам, увек се сетим приче у којој је неки султан од свог слуге високог ранга као потврду оданости тражио да убије своју мајку и да му донесе њено срце. Овај то уради, али носећи срце саплете се низ степенице, падне, а срце проговори: 'Да се ниси повредио, сине?' А најлепшу песму о мајчинској љубави написао је Јесењин, то је песма о 'Керуши'. Могу увек да заплачем кад је читам.

Јеремија

Две врсте љубави обележиле су Живковићево стваралаштво и живот. Једна је љубав према жени, друга према свом народу. У обе је уносио искрену страст, али су те љубави поред лепоте и испуњености, испостављале рачуне и остављале ожиљке. Нарочито ова друга, јер је Тозовац србовао у временима кад се на то гледало са подозрењем и могло је да га кошта много више од пуке маргинализације. Било је храбро, можда и лаковерно седамдесетих година прошлог века снимити једну такву песму као што је "Јеремија пали топа" и сликати се за омот плоче на топу у униформи солунског борца. Ђуле из тог топа рикошетирало је ка певачу и Тозовац је због те песме морао у двогодишњи егзил у Немачку.

Фото: Петар Марковић / РАС Србија


"Тешко ми је пало то око 'Јеремије', не само због голготе кроз коју сам прошао. Прво, она није ни партизанска ни четничка, она је народна. Можда је писана и пре Првог светског рата, али то је било време кад ни "с" од Србије ниси смео да кажеш. Први сам снимио Јеремију, први сам запевао "Играле се делије...", први сам компоновао "Шумадинац ја сам, што шајкачу носи"... То је било незамисливо. Не бих о томе да причам, не повратило се. Ево, ових дана игра комад Аце Поповића 'Мрешћење шарана', то би требало погледати и било би јасније зашто је "Јеремија" тако прошао, и ко је шаран и како се мрести. Има ту много симболике".

                Шта се догађа са народном музиком треба питати музичке уреднике, а не извођаче. Има талентоване деце, али их злоупотребљавају, уместо да их науче хармонији, интонацији, да васпитавају вољу и како да носе славу

Сматрам да сам један од правих Срба - сад то, богу хвала, смем да кажем - и у том смислу правим једну добру песму. У ствари, као добар лопов, украо сам је од Тота Кутуња. То је песма "Италијано веро" - Италијан прави. Да се разумемо, мени нико не брани да ја будем Србин, нити вама брани да будете, рецимо, Хрват. Али ако ја нисам добар Србин а ви добар Хрват, онда то није добро за обојицу.

Све је у човеку. Ако је он зао у суштини, онда ту помоћи нема, па ма ко он био. Ето, ја не могу да објасним сукоб навијача Звезде и Партизана. Сви смо мање–више исти народ, сви смо Београђани, а навијање се претвори у мржњу. То не разумем, не умем да мрзим.

Хармоника

Фото: Петар Марковић / РАС Србија

"Узео сам хармонику са четири године. Мој отац је био првак Србије на такмичењу певача тридесетих година прошлог века, а хармонику је свирала мала Радојка Живковић и освојила је прво место. Отац ми је купио једну малу дијатонску хармонику и мени је то била играчка као што су данашњој деци мобилни телефони и компјутери. Није ми представљало никакав проблем да је укапирам. Како ми је отац дао хармонику, ја сам почео да је свирам".

Фото: Петар Марковић / РАС Србија

"Мајка ми је причала, а и ја се сећам - имао сам четири године - у хотелу 'Европа' у Краљеву била је музика и певачица је певала популарну песму "Голубице бела, што си невесела". Отпевала је два пута и ја кад сам дошао кући, узмем хармонику и одсвирам ту песму. Мој отац је рекао мајци: 'Ово дете неће да живи, ово није нормално'. Отац је очигледно, купујући ми ту хармонику направио праву ствар. Хармоника је цео мој живот. Све што сам доживео, што сам стварао и све кроз шта сам прошао, прошао сам са њом".

Цуне и Бошко

Посрнућу естраде и банализацији народне музике Тозовац се својевремено супротставио удружујући се са Предрагом Гојковићем Цунетом и Мирославом Илићем у пројекту "Три тенора народне музике". Њихова интерпретација била је оно најлепше и најузвишеније што је народна музика могла да пружи и доказ да се она може уздићи изван јефтине кафанске вулгарности. Истовремено, трајао је један шмекерски и позитивни ривалитет између ових бардова, али Тозовац на то гледа другачије.

"Никад нисам имао ривалитет са Цунетом. Он од мене заслужује највеће комплименте и као певач, као човек, као другар и као забављач. Нема много песама које смо обојица снимили. Цуне је једна, како да кажем, икона. Као кад кажем нашем славном кардиохирургу, професору др Бошку Ђукановићу: 'Ти си, брате, апсолутни лекар. Кад погледаш човека, погледаш га рендгенски са неке божје памети и знаш све о њему. Ти кад на длану држиш његово срце, ти си господар живота.'Тако је и Цуне био господар песме. Жао ми је што није компоновао, он је ваљда ту био несигуран у себе".

Еротика

Фото: Петар Марковић / РАС Србија

У ширини свог стваралачког опуса код љубавних песама Тозовац је гајио једну шармантну дозу двосмислености и провокације, па су му лажни моралисти и то замерали.

"Моје су песме чисте, певао сам о љубави - само се понекад радило о малом алудирању: ја певам ово, а ти мислиш оно".

Било је пецкања као код песме "Сува дрва одозго, а сирова одоздо", али сам то оставио људској глупости. То је само једна лепа и искрена народна песма и она ће остати. После мене наћи ће се још неко да је отпева. Наше народно певање је једноставно и дивно. Гледао сам сцену из серије "Мој рођак са села" где свештеник долази да исповеди старицу на самрти, а она му тражи да јој отпева неку лепу народну песму. И он јој пева " А што ти је, мила кћери, јелек раскопчан", и она умире уз ту песму. То је најлепши моменат који сам видео у нашој телевизијској продукцији у последњих десет година и свака част ауторима што су се тако нечег сетили.

Цигани

"Кад год дођу избори, Цигани нису Цигани него су Роми. Циганин је опште име. Душко Јовановић неће да чује да је Ром: "Ја сам, бре, српски Циганин", каже. То сам сретао међу мађарским Циганима. Они кажу да су Мађари. Цигани су моја љубав и највећа инспирација и дан-данас. Песма "Овамо, Цигани" је у пола века проглашена најбољом српском песмом. И то је један од мојих светова којим се поносим".

Песме за незаборав

Фото: Петар Марковић / РАС Србија

У каријери дугој пет деценија Предраг Живковић Тозовац је снимио: 20 албума, 30 синглова и одржао више од 300 концерата у Југославији, Француској, Енглеској, Канади, Америци... "Уколико певач жели дуго да траје, мора да има бар један хит, ако има пет-шест незаборавних песама, то је огроман успех. Ја сам у каријери имао седам-осам суперхитова и због тога сам изузетно срећан", рекао је уочи солистичког концерта у Сава центру пре четири године - првог после скоро две деценије. А овлашан поглед на Тозовчев опус заправо је регистар великих песама за незаборав. Поменимо само: "Мирјану", "Влајну", "Очи једне жене", "Јеремију", "Играле се делије", "Лено, Магдалено, "Данче", "Ти си ме чекала", "Празна чаша на мом столу", "Овамо, Цигани", "Тражићу љубав нову", "Јесен у мом сокаку"...

Поезија

Фото: Петар Марковић / РАС Србија

Тозовац је пре неку годину издао књигу песама једноставног назива "Поезија”, коју му је штампао пријатељ Танасије Катанић, власник крагујевачке "Призме”. Цео тираж поклонио је публици на једном од концерата у Сава центру. И како је приметио Милован Витезовић у предговору збирке, називајући је "књигом Живковићевих тајни”, то су песме "какав је био свој кад није био наш. Песме тешких несаница, песме о сновима пуних мора, песме очаја у процени славе коју доживљава и очаја код оних код којих је доживљава. Песме ината и расправа са судбином, својом и српском, са којима чува разум и пристаје на своје време и свој народ".

Необјашњиво

Необјашњив себи ја ко силеџија

против личних хтења морала и жеља

у свом свакодневу ја срамно издајем

јединог ми себе као пријатеља.

И обнажен неук прокоцкан до краја

алкохолизиран трован свакојака

проналазим да сам вођен дечијом главом

ко у игри некој умирао лако

сад безуман јездим на туђој кобили

јаругама неких мојих прошлих дана

отимам се својим годинама позним

док пода мном рже кобила пијана.

(Блиц)

(Фото: Петар Марковић / РАС Србија)

Коментари / 2

Оставите коментар
Name

песма

22.05.2016 17:59

Тозовац је генијалац и вјечита звиједа. Празна чаша на мом столу.....

ОДГОВОРИТЕ
Name

***

22.05.2016 19:11

Тозовац и јесте цовјек радости, ех младости... ...из те цасе ти си пила...