Tozovac iskreno: Ja sam čovjek radosti

Sa usana Jesenjinovi stihovi, iz krupnih očiju - koje su se nasvitale zora, nagledale lepih žena i nadimile kafanskog dima - mudrost. Maestro Predrag Živković Tozovac.

Srbija 22.05.2016 | 19:42

Nosi svojih osam decenija onako kako i peva. Lako. I ne osvrće se u prošlost, osim kad se treba setiti nekih lepih trenutaka i dragih ljudi.

"Ne vraćam se unazad, jer kad bih video koliko imam godina, uplašio bih se. Ja sam veliko dete i moje društvo su manje-više veseljaci, svi smo detinjasti, pomalo lakoverni, volimo ljude... Ja jesam veseljak, ali to ne znači da sam neozbiljan i površan. Kao Vodolija u horoskopu, veoma sam osetljiv i na mene deluju i tuga i radost. Opredelio sam se za radost, ja sam čovek radosti. I stručnjaci koji se bave ljudskom dušom preporučuju da čovek treba da se bavi lepim mislima, da ružno zaboravlja i da - oprašta".

A da nije malo postalo rizično voleti ljude danas?

"Nije rizično. Tu se vodim onom definitivnom istinom da je čovek koji ima jednog pravog prijatelja bogat čovek. Ako ih je deset, to su drugari, a preko toga poznanici. Ne može se reći da su prijatelji. Najveći prijatelj i najveća ljubav, ljubav bez konkurencije, jeste ljubav majke. Ona ni sa čim ne može da se poredi. Voli se draga žena, to jeste ljubav, ali je unutra svašta. Majčinska ljubav je bespogovorna. Kad o tome pričam, uvek se setim priče u kojoj je neki sultan od svog sluge visokog ranga kao potvrdu odanosti tražio da ubije svoju majku i da mu donese njeno srce. Ovaj to uradi, ali noseći srce saplete se niz stepenice, padne, a srce progovori: 'Da se nisi povredio, sine?' A najlepšu pesmu o majčinskoj ljubavi napisao je Jesenjin, to je pesma o 'Keruši'. Mogu uvek da zaplačem kad je čitam.

Jeremija

Dve vrste ljubavi obeležile su Živkovićevo stvaralaštvo i život. Jedna je ljubav prema ženi, druga prema svom narodu. U obe je unosio iskrenu strast, ali su te ljubavi pored lepote i ispunjenosti, ispostavljale račune i ostavljale ožiljke. Naročito ova druga, jer je Tozovac srbovao u vremenima kad se na to gledalo sa podozrenjem i moglo je da ga košta mnogo više od puke marginalizacije. Bilo je hrabro, možda i lakoverno sedamdesetih godina prošlog veka snimiti jednu takvu pesmu kao što je "Jeremija pali topa" i slikati se za omot ploče na topu u uniformi solunskog borca. Đule iz tog topa rikošetiralo je ka pevaču i Tozovac je zbog te pesme morao u dvogodišnji egzil u Nemačku.

Foto: Petar Marković / RAS Srbija

"Teško mi je palo to oko 'Jeremije', ne samo zbog golgote kroz koju sam prošao. Prvo, ona nije ni partizanska ni četnička, ona je narodna. Možda je pisana i pre Prvog svetskog rata, ali to je bilo vreme kad ni "s" od Srbije nisi smeo da kažeš. Prvi sam snimio Jeremiju, prvi sam zapevao "Igrale se delije...", prvi sam komponovao "Šumadinac ja sam, što šajkaču nosi"... To je bilo nezamislivo. Ne bih o tome da pričam, ne povratilo se. Evo, ovih dana igra komad Ace Popovića 'Mrešćenje šarana', to bi trebalo pogledati i bilo bi jasnije zašto je "Jeremija" tako prošao, i ko je šaran i kako se mresti. Ima tu mnogo simbolike".

Šta se događa sa narodnom muzikom treba pitati muzičke urednike, a ne izvođače. Ima talentovane dece, ali ih zloupotrebljavaju, umesto da ih nauče harmoniji, intonaciji, da vaspitavaju volju i kako da nose slavu

Smatram da sam jedan od pravih Srba - sad to, bogu hvala, smem da kažem - i u tom smislu pravim jednu dobru pesmu. U stvari, kao dobar lopov, ukrao sam je od Tota Kutunja. To je pesma "Italijano vero" - Italijan pravi. Da se razumemo, meni niko ne brani da ja budem Srbin, niti vama brani da budete, recimo, Hrvat. Ali ako ja nisam dobar Srbin a vi dobar Hrvat, onda to nije dobro za obojicu.

Sve je u čoveku. Ako je on zao u suštini, onda tu pomoći nema, pa ma ko on bio. Eto, ja ne mogu da objasnim sukob navijača Zvezde i Partizana. Svi smo manje–više isti narod, svi smo Beograđani, a navijanje se pretvori u mržnju. To ne razumem, ne umem da mrzim.

Harmonika

Foto: Petar Marković / RAS Srbija

"Uzeo sam harmoniku sa četiri godine. Moj otac je bio prvak Srbije na takmičenju pevača tridesetih godina prošlog veka, a harmoniku je svirala mala Radojka Živković i osvojila je prvo mesto. Otac mi je kupio jednu malu dijatonsku harmoniku i meni je to bila igračka kao što su današnjoj deci mobilni telefoni i kompjuteri. Nije mi predstavljalo nikakav problem da je ukapiram. Kako mi je otac dao harmoniku, ja sam počeo da je sviram".

Foto: Petar Marković / RAS Srbija

"Majka mi je pričala, a i ja se sećam - imao sam četiri godine - u hotelu 'Evropa' u Kraljevu bila je muzika i pevačica je pevala popularnu pesmu "Golubice bela, što si nevesela". Otpevala je dva puta i ja kad sam došao kući, uzmem harmoniku i odsviram tu pesmu. Moj otac je rekao majci: 'Ovo dete neće da živi, ovo nije normalno'. Otac je očigledno, kupujući mi tu harmoniku napravio pravu stvar. Harmonika je ceo moj život. Sve što sam doživeo, što sam stvarao i sve kroz šta sam prošao, prošao sam sa njom".

Cune i Boško

Posrnuću estrade i banalizaciji narodne muzike Tozovac se svojevremeno suprotstavio udružujući se sa Predragom Gojkovićem Cunetom i Miroslavom Ilićem u projektu "Tri tenora narodne muzike". Njihova interpretacija bila je ono najlepše i najuzvišenije što je narodna muzika mogla da pruži i dokaz da se ona može uzdići izvan jeftine kafanske vulgarnosti. Istovremeno, trajao je jedan šmekerski i pozitivni rivalitet između ovih bardova, ali Tozovac na to gleda drugačije.

"Nikad nisam imao rivalitet sa Cunetom. On od mene zaslužuje najveće komplimente i kao pevač, kao čovek, kao drugar i kao zabavljač. Nema mnogo pesama koje smo obojica snimili. Cune je jedna, kako da kažem, ikona. Kao kad kažem našem slavnom kardiohirurgu, profesoru dr Bošku Đukanoviću: 'Ti si, brate, apsolutni lekar. Kad pogledaš čoveka, pogledaš ga rendgenski sa neke božje pameti i znaš sve o njemu. Ti kad na dlanu držiš njegovo srce, ti si gospodar života.'Tako je i Cune bio gospodar pesme. Žao mi je što nije komponovao, on je valjda tu bio nesiguran u sebe".

Erotika

Foto: Petar Marković / RAS Srbija

U širini svog stvaralačkog opusa kod ljubavnih pesama Tozovac je gajio jednu šarmantnu dozu dvosmislenosti i provokacije, pa su mu lažni moralisti i to zamerali.

"Moje su pesme čiste, pevao sam o ljubavi - samo se ponekad radilo o malom aludiranju: ja pevam ovo, a ti misliš ono".

Bilo je peckanja kao kod pesme "Suva drva odozgo, a sirova odozdo", ali sam to ostavio ljudskoj gluposti. To je samo jedna lepa i iskrena narodna pesma i ona će ostati. Posle mene naći će se još neko da je otpeva. Naše narodno pevanje je jednostavno i divno. Gledao sam scenu iz serije "Moj rođak sa sela" gde sveštenik dolazi da ispovedi staricu na samrti, a ona mu traži da joj otpeva neku lepu narodnu pesmu. I on joj peva " A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan", i ona umire uz tu pesmu. To je najlepši momenat koji sam video u našoj televizijskoj produkciji u poslednjih deset godina i svaka čast autorima što su se tako nečeg setili.

Cigani

"Kad god dođu izbori, Cigani nisu Cigani nego su Romi. Ciganin je opšte ime. Duško Jovanović neće da čuje da je Rom: "Ja sam, bre, srpski Ciganin", kaže. To sam sretao među mađarskim Ciganima. Oni kažu da su Mađari. Cigani su moja ljubav i najveća inspiracija i dan-danas. Pesma "Ovamo, Cigani" je u pola veka proglašena najboljom srpskom pesmom. I to je jedan od mojih svetova kojim se ponosim".

Pesme za nezaborav

Foto: Petar Marković / RAS Srbija

U karijeri dugoj pet decenija Predrag Živković Tozovac je snimio: 20 albuma, 30 singlova i održao više od 300 koncerata u Jugoslaviji, Francuskoj, Engleskoj, Kanadi, Americi... "Ukoliko pevač želi dugo da traje, mora da ima bar jedan hit, ako ima pet-šest nezaboravnih pesama, to je ogroman uspeh. Ja sam u karijeri imao sedam-osam superhitova i zbog toga sam izuzetno srećan", rekao je uoči solističkog koncerta u Sava centru pre četiri godine - prvog posle skoro dve decenije. A ovlašan pogled na Tozovčev opus zapravo je registar velikih pesama za nezaborav. Pomenimo samo: "Mirjanu", "Vlajnu", "Oči jedne žene", "Jeremiju", "Igrale se delije", "Leno, Magdaleno, "Danče", "Ti si me čekala", "Prazna čaša na mom stolu", "Ovamo, Cigani", "Tražiću ljubav novu", "Jesen u mom sokaku"...

Poezija

Foto: Petar Marković / RAS Srbija

Tozovac je pre neku godinu izdao knjigu pesama jednostavnog naziva "Poezija”, koju mu je štampao prijatelj Tanasije Katanić, vlasnik kragujevačke "Prizme”. Ceo tiraž poklonio je publici na jednom od koncerata u Sava centru. I kako je primetio Milovan Vitezović u predgovoru zbirke, nazivajući je "knjigom Živkovićevih tajni”, to su pesme "kakav je bio svoj kad nije bio naš. Pesme teških nesanica, pesme o snovima punih mora, pesme očaja u proceni slave koju doživljava i očaja kod onih kod kojih je doživljava. Pesme inata i rasprava sa sudbinom, svojom i srpskom, sa kojima čuva razum i pristaje na svoje vreme i svoj narod".

Neobjašnjivo

Neobjašnjiv sebi ja ko siledžija

protiv ličnih htenja morala i želja

u svom svakodnevu ja sramno izdajem

jedinog mi sebe kao prijatelja.

I obnažen neuk prokockan do kraja

alkoholiziran trovan svakojaka

pronalazim da sam vođen dečijom glavom

ko u igri nekoj umirao lako

sad bezuman jezdim na tuđoj kobili

jarugama nekih mojih prošlih dana

otimam se svojim godinama poznim