Како је Трец́и свијет постао сметлиште

За три долара дневно стотине хиљада Африканаца и Азијата жртвује своје здравље, па и живот, бавец́и се прерадом електронског отпада. Према подацима Европске агенције за заштиту животне средине, земље-чланице ЕУ сваке године шаљу на прераду до милион тона токсичног електронског отпада у земље у развоју.

 

Свијет 21.05.2016 | 08:55

Америчка невладина организација „Базел екшен нетворк“ објавила је да сваке године америчке и европске компаније осим нових уређаја направе и тоне компјутерског отпада, који најчешц́е заврши на територији земаља у развоју.

Нико се не брине о томе како се одвија прерада отпада. Они који у највец́ем броју случајева раде ове послове у нељудским условима, и то по дванаест и више сати дневно, заправо су деца и омладина. Због изузетне токсичности овог отпада, многи који се баве његовом прерадом не доживе ни 30 година.

У складу са одредбама Базелске конвенције која регулише процес рециклаже, електронски отпад се категорише као опасан по здравље и животну средину. Компоненте електронског отпада садрже олово, живу и друге токсичне супстанце које могу бити погубне по здравље уколико се њима рукује без одговарајуц́е заштитне опреме.

Деца су најугроженија

Другим речима, рециклажа електронских уређаја — компјутера, штампача, мобилних телефона, таблета и слично — захтева примену скупе и софистициране високотехнолошке опреме. Без обзира на годишње приходе који се бележе у милијардама долара, вец́ина компанија-произвођача није спремна да плати предвиђени процес рециклаже, вец́ отпад шаље у сиромашне земље.

Лекарка из Москве Лариса Алексејева у разговору за Спутњик наглашава да се у „компјутерском отпаду налазе радиоактивне компоненте, које веома лоше утичу на здравље човека, и да је тешко, готово немогуц́е, неутрализовати радиоактивно зрачење“.

Она даље наводи да велику опасност за људско здравље представљају компоненте електронских уређаја, посебно оне које садрже супстанце чије је време полураспада неколико година или чак неколико деценија. Ове супстанце приликом неодговарајуц́е прераде не само да штете онима који долазе у непосредни контакт са њима, вец́ и земљишту, рекама и уопште животној околини.

Конвенције које (не) регулишу ова питања

Кина, Мексико, Пакистан и друге бројне земље у развоју постале су главне тачке пријема старих, покварених или просто изгустираних мобилних телефона, таблета и личних рачунара из ЕУ и САД. Западне компаније покушавају да се ослободе своје старе и непотребне електронске опреме, али не желе да притом плате пуну цену ове процедуре.

Према подацима Европске агенције за заштиту животне средине, земље-чланице ЕУ сваке године шаљу око милион тона електронског отпада у земље у развоју! А да не помињемо још и отпад који се сваке године створи на територији САД!

Истини за вољу, постоје конвенције које регулишу ова питања. Потписнице ових конвенција су и земље из којих потичу неки од највец́их произвођача електронске опреме, па ипак мало шта се заправо чини према одредбама ових конвенција, јер оне имају више „саветодавни карактер“, каже за Спутњик Нина Лесихина, стручњак московске филијале организације „Гринпис“ и додаје:

„Године 2005. било је проверено 18 великих европских лука и више од 70 одсто електронског отпада који је тамо нађен требало да је буде послат потпуно илегално у неке од земаља у развоју. То је велики проблем, и чињеница које су свесне и државне и невладине организације у оквиру ЕУ“.

Лесихина додаје да је, с друге стране, за Сједињене Државе овакав процес слања токсичног електронског отпада у потпуности легалан, јер оне чак и нису потписница Базелске конвенције.

Извор: Спутник