Зашто смо фасцинирани познатим личностима?

Можда не знамо имена комшија, али Јеца и Цеца су нам као најбоље другарице.

Србија 17.05.2016 | 11:28

На сопствено летовање ни не помишљамо, али знамо да Наташа воли Тајланд, Јована и Жељко Малдиве, а Цеца не би мењала одмор на Кипру ни за шта. Уместо да причамо о својим осећањима, са члановима породице распредамо о разводу Гоце и Раше, афери Шабана и Цуце, романси Ане и Мрке.

И деца познатих добила су епитет славних, па тако заједно са Анастасијом бирамо хаљину за пунолетство и питамо се да ли ће Вељко на прославу доћи са Машом или су, не дај Боже, опет раскинули.

И да се разумемо, не радимо то само ми. Више Американаца зна ко је Ким Кардашијан него Харпер Ли, а Британци су, схвативши фасцинацију познатима, своју краљевску породицу почели да третирају као холивудске звезде, како би пољуљана монархија, захваљујући интересу јавности, опстала.

Према једној немачкој студији, сваки трећи човек машта о томе да је познат, а разлог, супротно веровању, нису моћ и новац, већ осећај припадања - жеља да имамо пријатеље и да нас воле. И што је код особе израженија потреба за припадањем, више ће маштати о слави. Ако већ не може да сама постане позната, идентификоваће се са онима који јесу и "гутаће" њихове животе сервиране на насловним странама таблоида. А на њима, славни нас маме животом као на филму.

Док се ми свако јутро поспани клацкамо у претпраном аутобусу да бисмо осам сати радили за "робовласника" који ће нам можда дати плату, они нас гледају тако савршени, безбрижни и насмејани са насловних страна, узвикујући "Живот је леп". Зато највише и уживамо кад им је тешко и пате јер значи да су исти као и ми.

Ово су потврдили и кинески истраживачи проучавајући ефекте слушања трачева о познатима на мозак. Скенирање мозга показало је да испитаници највише реагују на негативне вести о познатима, иако то нису касније признали у интервјуу.

Не треба занемарити ни класичну људску радозналост, да завири иза понуђеног. Чак и кад нас не занимају Ким и Цеца, неће нам бити довољно да се дивимо "Јелени, жени које нема", већ желимо да знамо да ли је Андрић, док је исписивао ове стране, мислио на жену свог пријатеља са којом се касније и венчао.

Има нешто и у еволуцији. Људи су друштвена бића која живе у окружењу где се исплати обратити пажњу на оне на врху социјалне лествице. А и други примати пажљиво посматрају доминантне чланове своје групе, каже еволуциони психолог Данијел Кругер са Универзитета у Мичигену. Са њим се слаже и Џејми Техрани, који за ову појаву криви наш мозак. Иако живимо у 21. веку, мозак ради по истом принципу као у давна времена, па мисли да треба да поштујемо лидера групе или оне које види као иноваторе, а то су славни.

Да преокупација животима познатих није нужно нездрава, тврди Стјуарт Фишер са Универзитета у Калифорнији. У неким случајевима чак је корисна, као код људи којима недостају социјалне вештине, па их интересовање за познату особу повезује са другим фановима, чиме ће остварити бар неку комуникацију. Али, треба водити рачуна да се радозналост не претвори у нездраву опсесију која је, кажу психолози, чешћа међу егоцентричним, импулсивним и особама променљивог расположења. Такође, рањиви смо кад смо у процесу преиспитивања идентитета, па ако изгубимо посао, разводимо се или имамо озбиљне проблеме, познати нам постају "сламка спаса".

Извор: Вечерње новости