Анализа - видео: Ово је година Нанда де Колоа...!

Успео је, заједно са Милошем Теодосићем. Вечитом дечаку европске кошарке био је потребан француски војсковођа. Обојица су толико пута показали и доказали да су изузетни мајстори своје игре, али заједно су свима демонстрирали колико заправо могу.

Паркет Мерцедес Бенц Арене, финале Евролиге. Игра се продужетак, остало је још нешто више од шест секунди до краја. Луиђи Датоме прави личну грешку, своју пету на утакмици. Излази са терена и у себи вероватно помишља: "Зашто је лопта морала да буде баш код њега?!"

Забринути погледи са клупе Фенербахчеа, Жељко Обрадовић се својски труди да остане смирен. Димитрис Итудис шаље позитивне вибрације и чека тај, толико чекани звук сирене. Сигнал који ће прекинути агонију дугу осам година и са најбогатијег кошаркашког колектива скинути етикету вечитог губитника.

Нандо де Коло узима лопту, одлази на линију за слободна бацања. Поглед усмерава ка капитену Виктору Хријапи, који му само клима главом у знак одобравања, као да каже: "Ја сам своје одрадио, сада је на теби да нам донесеш пехар".

Један, два... Фокус је само на мети. Иде прва и... Пролази! Сада је 100:96. Људи који су трибине обојили махом у жуто и даље се држе за сламку наде - можда ипак промаши друго? Први човек ЦСКА Андреј Ватутин остао је залеђен од ишчекивања. Али, на стрелишту је један од најбољих егзекутора у историји Евролиге. Један, два, три... Иде хитац - добра је! Де Коло одлази на клупу, не желећи да се окрене и погледа шта се иза њега дешава.

Фенерхбахче креће у брз напад, последњи јуриш. Рики Хикман додаје Богдану Богдановићу, који се одлучио да акцију заврши сам. Није успео. Сирена се оглашава, завеса је спуштена, а маске скинуте - ЦСКА је шампион Европе.

На терену лудница, крај аут линије Ватутин пада у слављенички транс. Играчи у црвеним дресовима скачу од узбуђења и са неверицом гледају једни у друге: "Људи, освојили смо Евролигу".

Међутим, Нандо де Коло у први мах остаје потпуно смирен. Није почео да скаче од среће, нити је спремио осмех од уха до уха. Био је хладан - као шприцер. Као друга страна јастука, као таштин поглед. Стао је на тренутак, погледао око себе, као да је желео да упије сваку трунку еуфорије која се осећала у ваздуху око њега. Схватио је да је направио нешто велико. Могао је с пуним правом да одлети до звезда и назад. Постао је шампион и прекинуо клетву која се окомила на руску Армију као зла коб. И не само то. Засијао је као ниједан француски кошаркаш још од Антоана Ригодоа, некрунисаног краља Болоње. На финале је са собом већ носио титулу најбољег стрелца, члана идеалне петорке, најкориснијег играча првог дела сезоне. Две ноћи пре оне судбоносне постао је први играч који је постигао 30 или више кошева на једној утакмици завршног турнира. А на терену, непосредно пошто је завеса спуштена, уручено му је још једно признање - за МВП завршног турнира.

Такав склоп награда у једној сезони ниједан кошаркаш није понео у новијој историји. Тешко и да ће у скоријој будућности.

Успео је, заједно са Милошем Теодосићем. Вечитом дечаку европске кошарке био је потребан француски војсковођа. Обојица су толико пута показали и доказали да су изузетни мајстори своје игре, али заједно су свима демонстрирали колико заправо могу.

Милош Теодосић је јединствени уметник у времену атлета. Греје наша срца враголијама и магијом која игру под обручима чини заиста посебном. Такве мајсторије просуо је и на паркет Мерцедес Бенц Арене и по мишљењу многих заслужио да понесе титулу МВП. Али, ово је година Нанда де Колоа - француског војсковође, са импресивном артиљеријом, који тренира не да би постао бржи, снажнији и скочнији. Након што је готово изгубио две године у НБА лиги, није се предао. Имао је својих добрих момената, али му ни Сан Антонио, ни Торонто заправо нису дали довољно времена да се адаптира. Преданим радом процветао је у мајстора тактике, тип играча какав се и не тражи толико тамо „преко баре“.

Преузео је команду и са Теодосићем поделио задужења. Ред француске дисциплине и црта генијалца донели су Армији савршени спој. Његов осећај за асистенцију и „крађу“, мирна рука и одлучност у двокораку чине га једним од најкомплетнијих играча на европском континенту.

А не треба заборавити да га у САД нису баш волели, ни желели. Зато Де Коло може да се сврста у друштво са Василисом Спанулисом, Александром Ђорђевићем, Шарасом Јасикевичијусом, Рудијем Фернандезом... Велика светла америчке позорнице нису за такве мајсторе игре, за ту сорту. Сви они су, дословце, тамо губили време махајући пешкирима.

Има оних који ће, успут, рећи да има судијску протекцију, да је зато у предности у односу на ривале. Греше. Када се на терену појави лик који не мења емоцију, који циљано стреми ка победи и ради све што треба како би остварио све што је замислио, постаје ауторитет који све оставља у сенци.

Није био бучан, гласан, наметљив, чак и када га није ишло ишао је напред и тражио начин да помогне саиграчима. У целој евролигашкој сезони имао је само једну утакмицу са мање од 12 поена, а ту једну уписао је против Црвене звезде у првом мечу плеј-офа. Али, тада је лош шутерски дан заменио са десет подељених асистенција. Увек је проналазио начин да буде користан и да направи нешто више.

Зато је постао шампион и зато је ово година Нанда де Колоа.

Извор: моззартспорт