Analiza - video: Ovo je godina Nanda de Koloa...!

Uspeo je, zajedno sa Milošem Teodosićem. Večitom dečaku evropske košarke bio je potreban francuski vojskovođa. Obojica su toliko puta pokazali i dokazali da su izuzetni majstori svoje igre, ali zajedno su svima demonstrirali koliko zapravo mogu.

Parket Mercedes Benc Arene, finale Evrolige. Igra se produžetak, ostalo je još nešto više od šest sekundi do kraja. Luiđi Datome pravi ličnu grešku, svoju petu na utakmici. Izlazi sa terena i u sebi verovatno pomišlja: "Zašto je lopta morala da bude baš kod njega?!"

Zabrinuti pogledi sa klupe Fenerbahčea, Željko Obradović se svojski trudi da ostane smiren. Dimitris Itudis šalje pozitivne vibracije i čeka taj, toliko čekani zvuk sirene. Signal koji će prekinuti agoniju dugu osam godina i sa najbogatijeg košarkaškog kolektiva skinuti etiketu večitog gubitnika.

Nando de Kolo uzima loptu, odlazi na liniju za slobodna bacanja. Pogled usmerava ka kapitenu Viktoru Hrijapi, koji mu samo klima glavom u znak odobravanja, kao da kaže: "Ja sam svoje odradio, sada je na tebi da nam doneseš pehar".

Jedan, dva... Fokus je samo na meti. Ide prva i... Prolazi! Sada je 100:96. Ljudi koji su tribine obojili mahom u žuto i dalje se drže za slamku nade - možda ipak promaši drugo? Prvi čovek CSKA Andrej Vatutin ostao je zaleđen od iščekivanja. Ali, na strelištu je jedan od najboljih egzekutora u istoriji Evrolige. Jedan, dva, tri... Ide hitac - dobra je! De Kolo odlazi na klupu, ne želeći da se okrene i pogleda šta se iza njega dešava.

Fenerhbahče kreće u brz napad, poslednji juriš. Riki Hikman dodaje Bogdanu Bogdanoviću, koji se odlučio da akciju završi sam. Nije uspeo. Sirena se oglašava, zavesa je spuštena, a maske skinute - CSKA je šampion Evrope.

Na terenu ludnica, kraj aut linije Vatutin pada u slavljenički trans. Igrači u crvenim dresovima skaču od uzbuđenja i sa nevericom gledaju jedni u druge: "Ljudi, osvojili smo Evroligu".

Međutim, Nando de Kolo u prvi mah ostaje potpuno smiren. Nije počeo da skače od sreće, niti je spremio osmeh od uha do uha. Bio je hladan - kao špricer. Kao druga strana jastuka, kao taštin pogled. Stao je na trenutak, pogledao oko sebe, kao da je želeo da upije svaku trunku euforije koja se osećala u vazduhu oko njega. Shvatio je da je napravio nešto veliko. Mogao je s punim pravom da odleti do zvezda i nazad. Postao je šampion i prekinuo kletvu koja se okomila na rusku Armiju kao zla kob. I ne samo to. Zasijao je kao nijedan francuski košarkaš još od Antoana Rigodoa, nekrunisanog kralja Bolonje. Na finale je sa sobom već nosio titulu najboljeg strelca, člana idealne petorke, najkorisnijeg igrača prvog dela sezone. Dve noći pre one sudbonosne postao je prvi igrač koji je postigao 30 ili više koševa na jednoj utakmici završnog turnira. A na terenu, neposredno pošto je zavesa spuštena, uručeno mu je još jedno priznanje - za MVP završnog turnira.

Takav sklop nagrada u jednoj sezoni nijedan košarkaš nije poneo u novijoj istoriji. Teško i da će u skorijoj budućnosti.

Uspeo je, zajedno sa Milošem Teodosićem. Večitom dečaku evropske košarke bio je potreban francuski vojskovođa. Obojica su toliko puta pokazali i dokazali da su izuzetni majstori svoje igre, ali zajedno su svima demonstrirali koliko zapravo mogu.

Miloš Teodosić je jedinstveni umetnik u vremenu atleta. Greje naša srca vragolijama i magijom koja igru pod obručima čini zaista posebnom. Takve majstorije prosuo je i na parket Mercedes Benc Arene i po mišljenju mnogih zaslužio da ponese titulu MVP. Ali, ovo je godina Nanda de Koloa - francuskog vojskovođe, sa impresivnom artiljerijom, koji trenira ne da bi postao brži, snažniji i skočniji. Nakon što je gotovo izgubio dve godine u NBA ligi, nije se predao. Imao je svojih dobrih momenata, ali mu ni San Antonio, ni Toronto zapravo nisu dali dovoljno vremena da se adaptira. Predanim radom procvetao je u majstora taktike, tip igrača kakav se i ne traži toliko tamo „preko bare“.

Preuzeo je komandu i sa Teodosićem podelio zaduženja. Red francuske discipline i crta genijalca doneli su Armiji savršeni spoj. Njegov osećaj za asistenciju i „krađu“, mirna ruka i odlučnost u dvokoraku čine ga jednim od najkompletnijih igrača na evropskom kontinentu.

A ne treba zaboraviti da ga u SAD nisu baš voleli, ni želeli. Zato De Kolo može da se svrsta u društvo sa Vasilisom Spanulisom, Aleksandrom Đorđevićem, Šarasom Jasikevičijusom, Rudijem Fernandezom... Velika svetla američke pozornice nisu za takve majstore igre, za tu sortu. Svi oni su, doslovce, tamo gubili vreme mahajući peškirima.

Ima onih koji će, usput, reći da ima sudijsku protekciju, da je zato u prednosti u odnosu na rivale. Greše. Kada se na terenu pojavi lik koji ne menja emociju, koji ciljano stremi ka pobedi i radi sve što treba kako bi ostvario sve što je zamislio, postaje autoritet koji sve ostavlja u senci.

Nije bio bučan, glasan, nametljiv, čak i kada ga nije išlo išao je napred i tražio način da pomogne saigračima. U celoj evroligaškoj sezoni imao je samo jednu utakmicu sa manje od 12 poena, a tu jednu upisao je protiv Crvene zvezde u prvom meču plej-ofa. Ali, tada je loš šuterski dan zamenio sa deset podeljenih asistencija. Uvek je pronalazio način da bude koristan i da napravi nešto više.

Zato je postao šampion i zato je ovo godina Nanda de Koloa.

Izvor: mozzartsport