Прокоцкана српска историјска шанса

Лондонски уговор, предложени документ из 1915. године - пут којим је Србија могла да иде. Зарад Југославије Пашић и престолонаслејдник одбили БиХ, Славонију те добар дио јадранске обале.

Србија 09.05.2016 | 08:00

Недавно, тачније 26. априла, навршила се 101 година од догађаја који ће код нас, у зависности од политичких и идеолошких околности, бити разнолико тумачен и објашњаван. Наиме, тог дана далеке 1915. године, представници три силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) састале су се у Лондону да са Италијом договоре услове за њено ступање у рат на страни савезника.

Почетком Првог свјетског рата већина земаља Старог континента одабрала је страну, али не и све. Антанта и Централне силе бориле су се за наклоност Бугарске, Румуније, Османског царства, а највише за - Италију.

За земљу која је имала око 36 милиона људи, готово колико и Француска и изузетан стратешки значај, она страна која би је придобила директно је угрожавала епицентар противника. Зато Британија, Француска и Русија средоземну краљевину уводе у "прву поставу" Антанте. Свјесна своје важности, Италија је тражила много, и то је и добила. Много више него од Аустроугарске и Њемачке.

За улазак у рат на страни Антанте, Италија је требало да добије Трентино и јужни Тирол до Бренера, затим Трст, Горицу и Градишку, дио Јулијских Алпа, читаву Истру до Кварнера, укључујући Волоско, Матуље и Кастав, Црес и Лошињ с низом мањих околних острва, дио сјеверне и средње Далмације, од Лисарице и Трибња на сјеверу до рта Плоче на југу, укључујући Задар и Шибеник, па острва у сјеверној и средњој Далмацији, од Пага до Мљета.

Обећани су још албанска обала око Валоне са острвом Сасено, Андалија и Додеканеска острва у Малој Азији и проширење колонија у Африци.

Овај договор, који ће остати забиљежен у историји као Лондонски уговор, потписали су маркиз Марчезе Империјали, амбасадор Његовог величанства краља Италије, сер Едвард Греј, главни државни секретар Његовог британског величанства за иностране послове, Павле Цамбони, амбасадор Француске републике и гроф Де Бенцкендорф, амасадор Његовог величанства цара свих Руса.

Лондонски уговор поред територијалних интереса Италије дефинише и територије које је требло да припадну Србији и Црној Гори. Заједно са дијелом обале који је већ припадао Црној Гори, овим земљама је била намјењена обала од ријеке Крке до ријеке Дрим, укључујући Сплит и Дубровник, као и острва Брач, Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Јакљан и Колочеп.

Осим тога, предвиђено је било да Србија добије Босну и Херцеговину, Срем, Бачку и Славонију. Начелно је одлучено, али не и прецизно дефинисано, да дијелове Албаније добију Србија, Црна Гора и Грчка.

Италија је била против тога да се Србија информише о донијетим одлукама, али се савезници нису с тим сложили и у званичној ноти Србији су 4. августа 1915. потврдили територијално проширење Србије и Црне Горе. Међутим, српска страна је још у марту 1915. сазнала за детаље договора који ће бити потписан у Лондону.

Никола Пашић је био упознат и о датуму потписивања тајног Лондонског уговора и приближно тачним територијалним концесијама које су биле обећане Италији. На његову реакцију није требало дуго да се чека.

Само дан послије потписивања Лондонског уговора, 27. априла 1915. Пашић је на сједници Народне скупштине поновио намјере Србије садржане у Нишкој декларацији у којој је југословенско уједињење био приоритетан циљ државне политике. Његово обраћање није било намјењено само посланицима већ и моћним савезницима:

"Уверена у решеност цијелог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбједи успјешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца", рекао је тада Пашић.

Девет дана касније, 5. маја, шаље протесну ноту у Лондон, Париз и Москву и тражи гаранције за стварање једне југословенске државе. Овај потез челног човјека српске владе није био случајан.

Пашић је сазнао да су Руси предлагали да се створе двије југословенске државе: једна католичка од хрватских и словеначких земаља, и друга православна, од проширене Србије и Црне Горе. Али велике силе, савезнице Србије, нису обраћале пажњу на његов вапај и југословенски ратни циљ.

Енглеска, Француска и Русија у љето 1915. тражили су од Србије да Бугарској уступи дијелове Македоније, јужно од линије Крива Паланка - Велес - Охрид, нудећи јој Босну и Херцеговину, шири излаз на Јадранско море, дијелове Баната и Срема, слободни пролаз до Солуна и "територије које осигуравају додир Србије и Грчке".

Понуда, која је у суштини рјешавала и српско национално питање и испуњавала велики сан Србије за излазак на море, није задовољила ни престолонаследника Александра ни Николу Пашића.

На упорно инсистирање из Ниша, у коме је боравила српска влада, о досљедности у стварању јединствене државе "троименог народа" први су реаговали Руси.

Изненађен српским одбијањем, Сазонов је посланику Краљевине Србије у Петрограду Мирославу Спалајковићу рекао:

"Па зашто не тражите и Рим и Москву"!

Он је упорно понављао виђенијим Србима са којима је тих мјесеци био у сталном контакту:

"Зар је икад ико посумњао да је Босна и Херцеговина српска земља? Зато се рат не може свршити, а да не образује цјелину са Србијом.

Црна Гора је одувјек била једно с њом; зато ће се и она, када се сврши рат са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи на Јадранском мору и Далмацијом са старим Сплитом! Србија ће се тако моћи срећна и задовољна развијати... О Хрватима и Словенцима не могу вам ништа рећи. Они се туку против нас..."

Најконкретнији и најиздашнији у понудама били су Британци. Шеф њихове дипломатије лорд Едвард Греј је предлагао да се Србији, уколико уступи тражени део Македоније, гарантује подјела територије јужно од Драве и Дунава, а на Западу до Загреба, затим, јадранска обала изузев дјелова који су већ били обећани Италији.

По Грејовом приједлогу, савезници би тако помогли "уједињење Србије с Јужним Словенима Аустроугарске" ако то хрватски народ буде изричито желио.

Тај приједлог подржала је и француска дипломатија. У Риму су, наравно, били против. Италија је користила сваку могућност да се ови приједлози остваре.

Незадовољан је био и Пашић, који изјавио да је за Србију "боље да часно подлегне непријатељу него да уступањем својих територија, под притиском савезника, стварно учини самоубиство".

Услиједио је нови приједлог, који је Србији упућен у форми званичног меморандума, 16. августа 1915. године. Њиме су за Србију биле предвиђене сљедеће компензације: Босна и Херцеговина, Срем, Бачка, дио јадранске обале од Плоча до 10 километара јужно од Цавтата, сјеверна Албанија и Славонија.

Пашић и престолонасљедник Александар Карђорђевић су и то одбили, правдајући се да би то одударало од Нишке декларације и прокламованих ратних циљева Србије о стварању Југославије.

И Народна скупштина Србије 23. августа 1915. године ће тај њихов став озваничити и још једном потврдити своје раније одлуке око ратних циљева и рјешеност "да борбу за ослобођење и уједињење српско-хрватско-словеначког народа продужи уз своје савезнике по цијену жртава неопходних за ослобођење животних интереса нашег народа".

Посљедице ће ускоро услиједити. Бугарска ће прећи на аустријску страну, и поред Њемачке, у најделикатнијем дијелу рата, удариће на Србију. Сву трагику непоправљивих превида и мегаломанију челних људи доживјеће српска војска и хиљаде и хиљаде цивила у Албанској голготи.

Извор: Прес РС