Коментар: Косово у УЕФА-и и ненаучена лекција Боре Станковића!

Сви који о нечему одлучују у Србији би морали у школу код Боре Станковића и да добро проуче како је некадашњи генерални секретар ФИБА водио ту организацију и омогућио Србији и Србима једно од најлепших уживања у лето 1995. године и Олимпијске игре годину дана касније у Атланти, пише Жељко Пантелић за Недељник.

Текст преузет са сајта магазина Недељник

Добар део политичког естаблишмента, као и део медија здушно ради већ 25 година на учвршћивању губитничког менталитета српског национа. Последња хистерија око пријема Косова у УЕФА је еклатантан пример. Већина српских политичара, оних који пишу у новинама, говоре на телевизији се ауторегрутовала у војску малих Калимера који ништа друго не знају да кажу поводом Косова осим да је свет веома неправедан и да су све одлуке о Косову неправда, брука, скандал. Не треба бити посебно политички поткован или информисан о људској психи па да се закључи да у Србији није могуће дискутовати о Косову хладне главе, користећи разум. Свака реакција је дубоко емотивна и инфантилна.

Неконтролисане емоције замагљују поглед чак и људима који су, по правилу, у другим околностима и поводом других аргумената, прилично луцидни. Посебна опасност је што вођење политике према Косову открива колико је у суштини званични Београд лицемеран и импотентан. Нема храбрости да призна пораз, нема снаге да се бори за Косово, нема утицај ни потенцијал да поврати суверенитет на Косову, нема харизму да убеди Србе да је вредно платити било коју цену због Косова а ни политичке прагматичности да претвори све већу катастрофу у барем прихватљив пораз.

Слушајући и читајући шта је од уторка речено поводом пријема Косова у УЕФА, просечни Србин или Српкиња се осећа толико бесно и немоћно, истовремено, да би најрадије као онај сељак, који се наљутио на цело село, из ината себи одсекао мушке атрибуте. Односно, послали би све у три лепе и изашли из свих организација које су признале Косово, прекинули релације са свим државама које су успоставиле дипломатске односе са Приштином, одрекли се летовања у Црној Гори и Хрватској, зимовања у Словенији, Аустрији и Швајцарској, шопинга у Италији, забаве с децом у Дизниленду у Француској, теткиних евра из Немачке и снова о Њујорку.

Српски политичари и медији четврт века креирају фрустриране генерације младих и мало старијих Срба залуђујући их да поједине партије и битке могу да се добију не би ли стекли политичке поене, зарадили неки кредит, остварили ситну корист. Када партија или битка буде изгубљена, уместо да се прихвати одговорност за стварање лажне наде, креиранеј нереалних очекивања, облачи се костим црног пилета Калимера и урличе се како је свет неправедан и како је све што се догађа јадним Србима део светске завере. Резултат: део народ је равнодушан и огуглао је на исте приче које слуша деценијама, други, потенцијално опаснији, је разјарен, колико због „неправде“, толико због „немоћи“ да науче Запад и Албанце памети.

Одлика добрих политичара, функционера, менаџера је да не играју унапред изгубљене партије. А ако већ морају да „истрче на терен“ теже да изгубе са што мањом разликом, извуку што је више могуће корисних поука за следеће прилике, и да на дуге стазе поразе претворе у победе. Сви који о нечему одлучују у Србији би морали у школу код Боре Станковића и да добро проуче како је некадашњи генерални секретар ФИБА водио ту организацију и омогућио Србији и Србима једно од најлепших уживања у лето 1995. године и Олимпијске игре годину дана касније у Атланти.

Шта је урадио Станковић?

Када су се Хрватска и Словенија отцепиле од Југославије и када су признате од великог броја држава, Бора је гледао даље, много даље него Срби, обично не даље од носа. Станковић се заложио и омогућио Хрватској да игра на Олимпијским играма 1992. године, иако је Југославији забрањен наступ на Олимпијади због санкција УН. Тако је Бора, Србин, помажући Хрватима стекао додатни кредибилитет и ауторитет да кад доће време наплати све са интересима у корист Србије. Станковић је правилно размишљао: да ли Србија нешто губи ако помогне Хрватима да стигну до Барселоне 1992. године? Не. Да ли би, ако помогне Хрватској, могао да стекне кредит да у повољном моменту помогне Србији? Да. И моменат је закуцао на врата већ 1995. године. Захваљујући Бориној мудрој одлуци да омогући Дражену Петровићу, Тонију Кукочу и Дину Рађи да играју у Барселони 1992. године, нико није смео да му се успротиви када је убацио Србију, којој је тек био скинут спортски део санкција, да учествује на додатном квалификационом турниру за Европско првенство у Атини 1995. године.

Без Боре Станковића, који срећом није био заслепљен неотесаним национализмом и политичком кратковидошћу, не бисмо могли да се сећамо, с поносом, како Даниловић закуцава преко Сабониса, Ђорђевић убацује девет тројки Марчуљонису, цела Србија пева „Сад си уз'о трофеј Паспаље“ док се наши кошаркаши са Дудом Ивковићем и Жељком Обрадовићем пењу на највише победничко постоље, а Хрвати силазе са најнижег, до којег, узгред буди речено, више неће стићи. Кошаркашка репрезентација не би освојила ни олимпијску сребрну медаљу у Аталанти, играјући у финалу против другог најјачаег Дрим тима свих времена, да није било „убацивања“ Србије преко реда на квалификациони турнир у Софији за ЕП у Атини.

Лекција Боре Станковића је врло једноставна: у савременом глобализованом свету се не мисли од данас до сутра и не гледа се само своја авлија, већ се размишља на дуже стазе и посматра шире. Само тако је могуће извући најбоље за себе и своје грађане. Помажући и разумејући друге, помажеш и себи, можда се резултат не види одмах или сутра, али у догледно време сигурно. Као што постоје Пирове победе тако постоје и порази који се могу претворити у победе на дуге стазе.

Дакле, да ли Србија нешто губи што ће Косово и клубови с Косова играти у европским такмичењима? Да ли смо с том одлуком УЕФА нешто изгубили што већ нисмо? Да ли би неки Албанац с Косова играо за Србију? Да ли би неки Србин играо за Косово? Да ли би држава Србија могла нешто да заради да је била прагматичнија око пријема Косова у спортске форуме, тим пре што је било јасно да ће, као што се и обистинило, Приштина бити примљена, пре или касније свуда, од МОК-а до УЕФА? Да ли Србији и српским националним интересима одговара Косово које је у перманентном лимбу, легло организованог криминала, терористичких организација? Да ли Београду иде у прилог да у комшилуку има неколико милиона крајње непријатељски настројених људи? Зашто српски и албански политичари могу да разговарају, да се рукују, склапају споразуме или зашто српски и албански криминалци могу да „сарађују“ све време без икаквог застоја, а нормални људи не могу да се друже или млади да играју фудбал, кошарку, рукомет или да се тркају?

Пробајте трезвене главе да дате одговоре на ова питања. Размислите и зашто се Швајцарска успротивила уласку Косова у УЕФА, иако је била једна од главних спонзора једностраног проглашења независности Косова? (Мала помоћ, разлог је врло прозаичан и Берн је штитио своје интересе у оба случаја).

Држећи Косово у лимбу, Србија не добија ништа. Куповина времена ради куповине времена, без јасног циља, не побољшава шансе Београда да повати суверенитет, штавише, сваки пут кад Приштина освоји нови педаљ своје државности, пораз Србије постаје све тежи и болнији. Нажалост, плаћамо све већу цену неспсобности свих политичких странака које су владале Србијом у последње три деценије да признају пораз, свако одлагања, чинило је пораз све већим и позицију Срба све тежом. Негирањем стварности и одбијање да се политички активно реши питање Косова, српска политичка елита креира губитничке, фрустриране и бесне генерације младих Срба који би могли да се претворе у фанатике спремне да униште и себе и друге како би доказали да су били у праву.

„Фанатизам је једина форма снаге воље до које слаби и раскалашни могу да стигну“, говорио је Фридрих Ниче пре више од сто година, и ако желимо да младе генерације не постану такве, јер су и слабе и раскалашне и надобудне, време је да се промени плоча и мантра, како у Немањиној 11 тако и у другим центрима моћи и информисања у Србији. Скинимо Калимерову маску, чак је и Патак Дача укапирао да ако не можеш да победиш, ти се победницима придружиш.