Животна прича због које ћете завољети кошаркаша Стивена Адамса...!

А и научити понешто од њега... Како је 18. дете прерано преминулог официра стигло од смрдљивих језера и локалне банде до "фанцy" колеџа и НБА лиге, у којој смиреношћу излуђује нељубазне староседеоце.

Кошарка 09.05.2016 | 23:00

Стивен Фунаки Адамс, момак рођен 20. јула 1993. године на Новом Зеланду, у градићу Те Роторуа-нуи-а-Кахуматамомое (оригиналан, маорски назив насеља), данас је прилично позната личност и све опаснија опција Оклахома Сити Тандера под обручима...

...иако су се овом горостасу челичне грађе, незграпних потеза и стаклених ногу многи смејали када је 2013, као 12. пик на драфту, ушао у НБА продукцију и представљен јавности као опклада Оу-Кеј-Сија.

Утолико, овај четвртак поподне, док се облаци коначно разилазе над Србијом и дају нам преко потребне зраке сунце, не би био савршен термин за причу о њему, да и он сам није нешто испричао нама. Добро, не нама у Монду, већ америчкој мрежи ЕСПН, али детаљи из приче били су сасвим довољан повод да их "провучемо кроз прсте" и проследимо даље, вама...

Већ у основној школи био је међу највишим становницима, тачније међу 56.800 суграђана, од којих су не мали број били његови ближи и даљи рођаци, с мање или више маорске крви.

Стивенова мајка је са Тонге и има маорско порекло, док му је отац Енглез, човек којем је пет различитих супруга родило 18 деце. Стивен је најмлађи и са 213 центиметара највиши, али тек за нијансу. Сва његова браћа и полубраћа, просечно су висока 206 центиметара, а сестре и полусестре 183 центиметра.

Колико је тешко било нахранити их и у какву је то ситуацију довело младог Стивена, сазнаћете ускоро.

Ипак, већина Адамсових побегла је из беде тежим, али правим путем. Бавила се и бави спортом, а за сада је убедљиво најуспешнија Валери Адамс, двострука олимпијска и четворострука светска шампионка у бацању кугле, једна од најдоминантнијих атлетичарки у последњих 10-15 година, чији је бицепс већег обима и од Стивеновог.

Стивенов старији брат Сид Џуниор такође игра кошарку на Новом Зеланду и нада се да ће и њега обасјати светла велике позорнице, на којој је њевог млађи буразер тек 268. глумац по заради ове сезоне са платом од "тричавих" 2.279.040 долара, таман довољном да цела његова породица заборави на живот пун тешкоћа и одрицања у живописном месту на обали језера, која се повремено могу приметити на хоризонту док се Фродо отима за прстен са оном антипатичном проклетом наказом.

Адамс ће, међутим, на лето 2018, када Оклахоми узме последњу загарантовану суму од 4.321.352 долара и постане слободан агент, сасвим извесно "обити банку" и постати један од најплаћенијих центара у лиги, с обзиром да их је данас 36 боље плаћених од њега. А, обијање банке свакако је посао који му је био суђен и којим би се, овако или онако, бавио у животу...

"Смрди као да вам неко све време прди у лице, али навикнете се", описао је Адамс мемлу с којом живе његови бивши суграђани у родном граду.

Ако ћете помислити да је дигао нос и да "прди" по завичају, није то случај. Језера око Роторуе препуна су гејзира, из којих заједно с узаврелом водом у ваздух "полеће" и сумпор, а сумпор има воњ покварених јаја, исти онај који ће вас повремено запљуснути док пијете кафу на сплитској риви, с обзиром да се изворишта сумпора налазе недалеко од обале овог лепог далматинског града.

"Браћа су ме малтретирала тако да сам често плакао као клинац", присетио се Стивен у разговору с новинаром мреже ЕСПН.

"То је био једини начин одбране који сам имао. Није вредело да им кажем да престану. Само сам плакањем успевао да призовем оца. Он је био моја лака коњица".

Његов 211 центиметара високи отац, Сид, официр Краљевске морнарице Новог Зеланда, годинама је био једина, али сасвим довољна заштита за најмлађег сина, иако је имао већ 60 година када је Стивен рођен. Када је мали Стивен порастао довољно да заиста упозна свог хероја, Сид је увелико био далеко од војничког живота, осакаћен услед тешке саобраћајне несреће у којој су му страдале обе ноге.

Недуго затим, Сид их је све напустио, јер је као тежак инвалид лако изгубио борбу са раком и то је био почетак правог пакла за Стивена, који је схватио да чврге од старије браће нису нешто најгоре што може дечака да задеси. Напустио је школу, а да то није рекао никоме. У време часова почео је да виси са типовима из локалне банде по имену Монгрел Моб, иако никада није постао пуноправан члан. Брат. Како год...

"Иницијација је била брутална", рекао је.

"Углавном би 'убили Бога' у вама пре него што би вас примили, тако да нисам био заинтересован".

Стивен је, без обзира на разлог, донео најважнију одлуку у животу, али је и даље био у безнађу, из којег га је извукао један од старијих буразера, Ворен. У то време, њихова сестра Валери увелико је била национални херој као златна из Пекинга 2008. и Лондона 2012. и многи су је познавали и радо јој се јављали.

Ворен је и сам био кошаркаш, толико добар да је био повремени члан репрезентације Новог Зеланда, тако да је познавао Кенија Мекфејдена, а Кени Мекфејден је пре доласка на Нови Зеланд 1982, када је почео да ради на развоју локалне кошарке и поставља стандарде, био студент Вашингон Стејт универзитета, а на Вашингон Стејту га је тренирао Џорџ Ревелинг, а Џорџ Ревелинг...

Да не давимо, углавном преко свих веза и познанстава, проблематични Стивен, који је напустио школу, добио је 150.000 долара вредну стипендију на колеџу у Велингтону, престоници и другом највећем граду на острвима, до којег му је било потребно шест сати вожње ка југу...

Појавио се тамо у "прњама", с масном косом до "пола" леђа, брковима и брадом. Слабо је читао, а још слабије писао и, како сам каже, радне навике су му биле најгоре од свега наведеног.

"Никада раније у животу нисам носио кравату. Ја сам био домородац. Моји садашњи пријатељи, када су ме први пут видели, питали су се: 'Ко је овај убица?' Осећао сам се заиста непријатно и неприлагођено у почетку", испричао.

Правила облачења била су стриктна. Кравата и "фанцy" црвена јакна са белим крстом на леђима, као јасно подсећање на то ко управља Новим Зеландом и ко је пре више од једног века основао "Сцотс Цоллеге", престижни презвитеријански колеџ.

Презвитеријанство је облик протестанизма, који је настао у Шкотској у XВИИИ веку, а који је у највећој мери заживео у удаљеним колонијама Уједињеног Краљевства.

Виши у просеку за главу од вршњака, неадекватно обучен, са готово ненадокнадивим заостатком у основном образовању, Стивенов улазак у друштво потомака велингтонске буржоазије није био лак, али "лако" није нешто на шта је он био навикнут. Мекфејден је пронашао професора који је био спреман да се заложи за Стивена, припреми га и буде његов ментор.

Када су му посекли "жбуње" с главе, обријали га – Стивен сам каже и опрали – професори су заправо открили шармантну особу која никада није желела да изабере живот у гету, већ је било обратно.

Сам Мекфејден направио је жесток дрил за Стивена, већ у 6 ујутру морао је да се појави у кошаркашкој дворани, да би одрадио тренинг пре него што почну часови, а потом га је чекало још два сата тренинга поподне. То је трајало годинама!

"Навукао сам се на то што сам постајао бољи и бољи. Тренер је пред мене ставно постављао нове циљеве, па ми је тако једном рекао да ћу добити пар нових ципела уколико успем да 'прикуцам' лопту у обруч из офанзивног скока, што никада нисам успео да урадим. Али, у игри... Покушавао сам, покушавао и никако нисам успевао да је 'прикуцам', била ми је потребна година. Коначно, током једне утакмице, догодило се. Био сам невероватно 'напумпан', осећај је био сјајан. Када сам коначно успео, уопште ми није било стало до ципела. Тада сам већ био зависник од успеха, од нових достигнућа, то ме је 'возило'", испричао је Стивен.

У то време имао је 16 година и већ 208. Растао је и физички и кошаркашки, па је почео да привлачи пажњу јавности. Мекфејден је још једном искористио везе које је имао и послао је компилацију Стивенових наступа како би му обезбедио позивницу за "Адидас Натионс" интернационални камп талената у Лос Анђелесу.

То је био први пут да је Стивен напустио Нови Зеланд, који из наше перспективе многи сматрају "крајем света", иза којег можда постоји "неки Фиџи".

"Он је право мало чудо, јер тамо нема много кошарке. Али, дошао је одакле долазе снажни, јер су они скроз у рагбију. Ипак, да није имао Кенија поред себе, нема шансе да би данас био ту где јесте. Нашао га је, зграбио га је, учинио да га видимо", рекао је Марк Брајант, асистент у стручном штабу Тандера, који је неколико пута радио са Адамсом на камповима, пре него што је ОКЦ потрошио 12. пик баш на њега.

Гомила компромиса морала је да буде направљена у Стивеновом случају, па је тако Калифорнији наступао за репрезентацију Латинске Америке, јер осим њега, није било никога из Океаније. Али, Адамс је тада већ био довољно стабилна личност, да је могао да буде и Перуанац, након што је као латентни пљачкаш био примљен у Сцотс Цоллеге и успео тамо.

"На Сцотсу се догодило да су у мени запалили ватру, очи су ми се отвориле широм, сада сам заинтересован за све живо", каже Стивен.

Година на Нотр Дејму у Масачусецу, где је завршио средњу школу, па година на Питсбург универзитету, тек у Оклахоми су проценили да је 2013. Адамс постао довољно обучен и чврст за НБА и, можда, нису били у праву, али нису ни желели да дозволе да им се дуго праћени и необрађени бисер нађе на туђој огрлици...

"Пик" који су добили у размени са Хјустон Рокетсима у којој су се – дозволите аутору на ставу – отарасили Џејмса Хардена, искористили су да покупе Адамса и одмах га придруже екипи. С обзиром на то како су потрошили кусур од "Браде", неминовно су "рукију" набили притисак, но... Није прошло много а он се изборио с њиме.

С просеком од 25 минута у игри ове сезоне, Адамс се попео на рекорд каријере од 11,4 поена уз 61,3 процента из игре и 9,5 скокова.

Успут, успео је да изгради репутацију момка који не да на себе и на ког све мањи број "жестоких момака" НБА лиге диже руку.

"Њега није лако импресионирати, он не схвата све озбиљно... Мислим да то има везе с културом из које долази. Он је потпуно на земљи и у фазону је: 'Сабери се'. Он није одрастао са сновима да наступи у НБА лиги и то се осећа", каже његов саиграч Ник Колисон.

Нису само ривали жестоко дочекали новајлију из земље рагбија, први који је ударио на њега био је током летњег кампа саиграч, Кендрик Перкинс, који га је већ на првом тренингу у игри 1 на 1 "забо" лактом у груди, окренуо се ка њему и урликнуо:

"Ја сам једино што вреди овде!"

Кажу да се Адам само насмејао.

"Одмах си могао да видиш да је мали дошао на посао, ништа друго. Мислим да чак није знао ни ко су његови будући противници. Није тражио пут ка звездама. Ма, болело га је дупе...", испричао је касније Перк.

И то је било тачно, јер Стивен буквално није знао ништа о НБА лиги. Један од његове старије браће имао је превазиђене верзије видео игара док су били клинци.

"Играли смо то некад, Пеђа Стојаковић је био најбољи", каже Стивен, уз опаску да је други брат у соби држао постер Лерија Бирда.

Међутим, Стивенов стил игре и могућности генерално, биле су далеко, далеко другачије од префињеног шута Бирда и Стојаковића. У првој сезони све се сводило на рвање, гурање, фаулирање, саплитање, падање и сударање, што је нервирало звезде лиге, традиционално арогантне према новајлијама из иностранства.

Нејт Робинсон га је ударио песницом у стомак. Винс Картер лактом у потиљак. Џордан Хамилтон га је 'набо' у раме. Лери Сандерс га погодио лактом у врат. Зак Рендолф га је ударио у вилицу, што је био потез који га је избацио из седме утакмице прве рунде плеј-офа између Тандера и Мемфис Гризлиса пре две сезоне.

Прошле, Ник Јанг је избачен кад је кренуо песницом на Адамса, а касније је назвао Стивена "подмуклим прљавим играчем", чији га је стил игре натерао да "изгуби разум и пријави се у лудару".

Али, ако је неко био луд у целој причи, то није био Стивен. Једина лудост била би да је, попут многих новајлија ван граница САД, попустио под негостољубивошћу НБА "домородаца". Заправо, њих је више иритирало то што је Адамс остајао углавном хладан као језера у којима се купао као дете, када би га неко провоцирао.

"То је зато што сам желео да слушам савете тренера. Мој тренер Скоти Брукс је стално викао на мене и тражио да не реагујем, јер ће то наудити тиму. Тако да, боли то... Али, истрпиш, јер не желиш да наудиш тиму", рекао је Адамс и потврдио оно што и други причају о њему, да није дошао да постане звезда, већ да ради посао.

А, ради га све боље!

"Стивен не рагује. Ако неко реагује, то су они... Ипак, углавом Стивен започне", са осмехом каже асистент, Брајант.

Адамс каже да нема времена за тучу, већ да интензивно студира игру Тима Данкана и Марка Гасола, јер је у међувремену научио ко је ко у лиги и схватио од кога може да научи нешто корисно. Лигашки део сезоне завршио је као 12. најкориснији дефанзивни играч у лиги и међу Топ 50 је када је офанзивни "реал плус-минус" рејтинг у питању.

"Све је то веома споро. Биће ми потебно много времена да ствари доведем тамо где желим да буду. Далеко сам, али трудим се. Навикао сам на дуга путовања", каже Адамс.

Међутим, не постоји "плус-минус" индекс који може ово да израчуна – на Стивеновим камповима на Новом Зеланду, иако игра тек трећу сезону у каријери, већ тренира преко 1.000 деце и он није чекао крај кошаркашке каријере како би део новца који је зарадио "вратио" тамо где је све почело. Практично је прву велику зараду потрошио на то.

Лично је платио школарину за неколико најталентованијих полазника кампова, који долазе из сиромашних породица, баш како се догодило и њему и сви су уписали "Сцотс Цоллеге". Кажу да је један клинац посебно талентован и да има НБА потенцијал.

И, за крај, Колисон нам је открио још једну тајну везану за Стивена – глад!

Али, не глад за успехом и усавршавањем, већ ону праву, глад за храном.

"Он једе од ујутру до увече. Кад смо ишли у Мајами, неколико нас отишло је у 'Wхоле Фоодс' после тренинга. Он је одатле отишао у неки италијански ресторан, а после тога на суши и на крају се појавио на вечери. Када је дошао на вечеру, наручио је аперитив, два предјела и онда почео да једе. Стално слушате о Мајклу Фелпсу и бесконачним калоријама. Никада нисам разумео о чему се тачно ради, али имам Стивена да ми објасни", каже Колисон са осмехом.

"Све ћу пробати", каже Адамс.

"Али свински тестиси на Кинеском Тајпеху (Тајван) су били превише. Мада, није било лоше како је изгледало. Тамо сам пробао једно јело, које се у преводу зове 'Монах скаче преко ограде'. То је рибље јело са много некаквих зачина. Било је савршено, човече, као поезија. Имало је све што пожелиш кад седнеш за сто", са задовољством је испричао Адамс на крају ове незаборавне приче.

Ето, чисто да знамо нешто више када га следећи пут будемо гледали у ситне сате...

Извор: Мондо.рс