Сиријска беба рођена у Београду зваће се...

У београдском породилишту у Вишеградској у ноћи између петка и суботе рођена је беба брачног пара из Сирије, Џафара и Расмије.

Србија 25.04.2016 | 08:30

Мајка, отац и двадесет мјесеци стара бебина сестра, Сара, стигли су у Београд у петак вече са југа Србије, након што су прије тога пјешке прешли границу са Македонијом.

Двадесетчетворогодишња Расмија је добила трудове још у току путовања до Београда, али је, уморна и забринута за исход путовања, трпјела болове све док мала породица није стигла у парк поред београдске жељезничке станице.

Ту су их дочекали представници невладине организације, који су контактирали организације за интеграцију младих. Заједничком акцијом Инфо центра за азил и ових организација мајка је одведена у породилиште, а отац и дијете, за прво вријеме, збринути у Кутку за дјецу и породице који "Саве тхе Цхилдрен", Центар за интеграцију младих и Адра воде у Инфо центру за азил. Преводилац Инфо центра за азил пошао је у болницу са мамом да помогне током порођаја.

"Стиснули смо зубе и прешли границу са Србијом, јер нисмо могли да останемо у Македонији. Нисам желио да нам се дијете роди у избјегличком кампу", каже двадесетседмогодишњи Џафар, који се на исцрпљујуће путовање са породицом упутио прије око шест мјесеци.

"Знали смо да је Њемачка безбјједна земља и да прихвата избјеглице. Нисмо више могли да останемо у Сирији. Четири године бјесни рат, а већ неко вријеме тамо живот више не постоји. Нико није безбједан. Видјели смо дјецу наших комшија како леже по улици након напада ракетама", објашњава Џафар шта га је натјерало на овај опасан пут.

Прије рата, Џафар је имао државни посао и успешан приватни бизнис.

"Прије рата, живот у Сирији је био диван. Живјели смо сви заједно, и нисмо правили разлику између оваквих и онаквих муслимана, хришћана, и осталих религијских група. То је некако постало важно тек у рату", додаје он.

Рат их је натјерао да сигурност прво потраже у оквиру Сирије, у мањим мјестима и селима до којих ужас још није дошао. Међутим, то није било довољно, па су на јесен прошле године кренули стопама многобројних избјеглица. Тек из четвртог пута успјели су да пређу границу између Сирије и Турске, а након што су стигли у Турску, морали су да сачекају двије недјеље да се море смири, како би прешли у Грчку гуменим чамцем.

"Нас 50, међу којима је било много дјеце, смјестило се на мали гумени чамац који је возио један од нас, човјек без икаквог искуства. Кријумчари су му одржали петнаестоминутни курс из управљања чамцем. Једва смо преживјели ту вожњу, највише због страха. Страшно сам се бринуо за жену и дијете, јер они не знају да пливају", каже Џафар.

Након двосатне вожње чамац их је довео на острво Лезбос, гдје су провели неколико дана прије него што су кренули даље, за Македонију. Међутим, у регистрационом центру у Идоменију дочекала их је страшна гужва, која их је успорила, пише Б92.

"Много људи чекало је да пређе границу и морали смо да чекамо свој ред", каже Џафар.

Срећа их је послужила и ушли су у Македонију неколико дана прије него што су границе затворене.
Али, због затварања граница нису могли да пређу у Србију. У кампу у Табановцима, на граници Македоније и Србије, провели су, заглављени, око мјесец дана.

"Нисмо могли тамо да останемо", каже Џафар, и додаје: „Сара, наша кћерка, се разбољела, осушила. Није могла ништа да једе, и морали смо да је водимо у болницу на инфузију. Моја супруга је већ загазила у 9. мјесец, и знали смо да ће јој бити потребан царски рез. Тамо није било адекватне медицинске његе. Жељели смо да будемо на безбједном, са нашом породицом, и ријешили смо да кренемо даље, без обзира на све", прича своју потресну причну Џафар за Б92.

На питање како су његова трудна супруга и мала кћерка поднијеле путовање и све тешкоће, Џафар одмахује руком и каже:

"Остави то Богу", а онда додаје:

"На путу до турске границе, близу Алепа, наишли су авиони који су бацали неке запаљиве бомбе. Све око нас је горјело. Када је моја супруга преживјела то, знао сам да ће преживјети и све остало".

И заиста, након свих претрпљених напора и исцрпљујућег пута, беба и мама су добро. Отац и кћерка упућени су, након регистрације у полицији, на смкештај у привременом центру за азил у Крњачи. Џафар каже да би послије свега, ипак жељели да доспију у Њемачку.

"Када смо стигли у Београд, добили смо сву потребну помоћ, и могли смо да мало заборавимо на све проблеме. Важно је да смо сви здрави и да су беба и мама добро. Жељели бисмо да стигнемо до своје породице у Њемачкој, јер желимо да будемо с њима, да водимо нормалан живот и да дјеца имају будућност", каже Џафар и додаје, први пут кроз осмијех:

"Али, мислим да ћу кћерки дати име Србија. Толико смо се намучили да стигнемо довдје", завршио је новопечени отац.

(Б92)