Анализа: Ранијери, човјек који је (пре)дуго чекао...!

Можда судбина црта да се све заврши онде где је, за Енглеску, и почело. На Стамфорд Бриџу, у последњем колу, на месту где је Римљанин одбачен. Какав би то завршетак сезоне био: Лестер тражи бодове за титулу, како је не би освојио Челсијев омражени градски ривал Тотенхем!

Мурињо га је назвао „старцем који никада ништа није освојио“. Енглеска штампа га је прогласила губитником и отерала много раније него што је то учинио Абрамович. Сваки навијач Валенсије ће направити смркнуто лице на помен његовог имена и оптужити га да је уништио најбољу генерацију овог клуба (иако је неколико година раније управо он „створио“ већину ових играча). Из Грчке су га отерали после само неколико месеци. Атлетико је напустио на рубу испадања, које се касније и десило. Водећи Рому, тим за који је навијао од детињства, титула му је измакла у последњем колу. Два купа и два суперкупа, уз две промоције у прве лиге Италије и Француске за скоро тридесет година тренерске каријере. Мучно. Али понекад, тужне и мучне приче имају леп крај. Овај који исписује Клаудио Ранијери ће вероватно бити спектакуларан и ући у заслужену легенду.

На награду је дуго чекао. Иако се чинило да она никада неће доћи, Клаудио је упорно радио и трудио се и стоички подносио поразе, понекад и понижења и непрекидне салве критика. Сада, његово име се урезује у камен вечности, у онај у коме су највећи тренери света, са највећим успесима. Можда је Анчелоти најтрофејнији у Лиги шампиона, можда је Мурињо најспретнији и довео је до трофеја људе попут Кварежме, Мунтарија, Пандева, Дерлеја, Алберта, можда је Гвардиола играо најлепши фудбал са Барселоном, али степен успеха који ће Клаудио постићи ако Лестер постане шампион Енглеске је нешто што заиста превазилази сва поменута достигнућа. Освојити најкомпетитивнију, најјачу и најскупљу лигу на свету са тимом попут Лестера је нешто што ће морати дуго да се памти. Тешко да ћемо икада видети Гранаду, Аталанту или Дуизбург на првом месту. Иако новинари, играчи и коментатори брижно прате и вагају хоће ли се бајка лепо завршити и хоће ли бити прваци или неће, заборавља се тежина и сама вредност чињенице да се екипа као Лестер уопште бори за титулу. И то поред Јунајтеда и Ситија који су потрошили све што су имали у врећи да доведу појачања, поред уиграног Арсенала са најбољим асистентом света, Ливерпула са Клопом, моћног Тотенхема, бившег шампиона Челсија, па и Евертона, Саутемптона или Вест Хема, који свакако имају многоструко већи буџет и много квалитетније појединце. Сви ови тимови су саткани од репрезентативаца и звезда, а Лестер је своје репрезентативце изградио у овој сезони, у којој играју за историју и пехар који враћа веру у изненађења и магију фудбала.

Да ли је Нголо Канте заиста нови Макелеле? Замислите када би неко ово питање поставио лета 2015? Да ли је Ријад Марез мађионичар са лоптом и са осећајем за пас какав имају само највећи мајстори? Нико то није могао да зна. Нико није ни могао да очекује од остарелог Ранијерија да ће нам ово подарити. А он је направио тим, компактну целину где је свака коцкица идеално постављена да допринесе заједничком, тимском циљу.

Одбрана са два камена – Морганом и заборављеним Хутом, кога је вечито пратио коментар да је „само јак“. Симпсон који није успео да се пробије у Јунајтеду и срећу нашао шпартајући по Њукасловој десној страни, сада показује све оно што никада у њему нисмо видели. Поуздани Фухс на левој страни, са заиста сјајним центаршутем који га је красио и у Шалкеу. Поменути Канте као откровење моћног задњег везног - један од најбитнијих шрафова Ранијеријевог механизма. У пару с Дринквотером држи централни део терена и онемогућава противничке нападе. Овај пар је довео дотле да један Гокан Инлер, узданица Наполија свих ових година и капитен Швајцарске седи на клупи и игра веома ретко. Ранијеријев утицај је најјачи на Олбрајтону, који је после неуверљивих улога у Астон Вили показао зашто је некада био велики таленат. Радник чије дуге лопте често непогрешиво гађају празан простор испред Вардија.

Поред толико радника, морао се наћи и неки мајстор са лоптом. И ко би рекао да Алжирац са климавим ногама и фризуром која заиста треба да пређе у историју има толико дара, а опет и савршене воље и дисциплине да очара Премијер лигу? Много је његових сународника и комшија показало велики таленат, али нико није истрајао. Тешко да неко није приметио Тарабта у дресу КПР-а док је плесао теренима у Енглеској. Нерад, себичност и недисциплина су га фудбалски „убили“. Буаза и Бугера који су деловали као да ће брзо стићи до Арсенала и Јунајтеда су остали заглављени, а потом и одбачени у Вотфорду и Фуламу. Ел Жар и Белхађ су кратко блеснули и нестали. Као да је тај дар, та магија у ногама, у исто време и проклетство играча са тих простора. Али Ријад делује другачије, Ријад диже главу и жели да дода лопту. Жели и да ради финте, али корисне. Схватио је да ако их ради превише, да следи ударац по оним меканим ногама које делују да ће се сломити сваког секунда приликом сваког дриблинга. Али и даље остаје на њима. Ваљда ће прекинути серију својих претходника и остати конзистентан.

Напред, много је већ речено о Вардију и много ће хвалоспева тек бити написано, поготово ако Варди направи нешто и на ЕП у Француској, а делује да хоће. Као некад Кежман, много труда надокнађује мањак технике и неког реалног нападачког знања. Довео је Лестерову контру до тоталног савршенства. Себе је убедио да је моћан шпиц и то самопоуздање му даје снагу да постиже голове из свих позиција. Реализација „један на један“ достигла је ниво Креспа, Вијерија или других сурових реализатора. Нисам сигуран да ће овакав учинак моћи да понови, и у томе лежи још једна Ранијеријева магија, која ће временом тек добити на значају.

Много мање се прича о Шинђију Оказакију, јапанском борцу, чији је учинак немерљив. Тренер му верује и редовно даје прву поставу, а овај му враћа битним головима, битним пасовима, па И потезима попут оног против Њукасла или слалома против Тотенхема. Момак који се, поред Кантеа, можда и најбоље креће у екипи. Додатна подршка је Леонардо Уљоа, мало другачији тип шпица од претходне двојице, који снагом и игром леђима даје нову димензију игри Лестера. С обзиром на то да се њихова игра често базира на брзим контрама и Вардијевом истрчавању напред, Уљоа је осуђен на клупу, али сваки његов улазак и труд доноси проблеме противничким одбранама. Ући ће у историју као човек који је голом против Норича изазвао прави (реални) мањи земљотрес на Кинг Пауеру.

Оно што им је заједничко, иако звучи некако патетично, јесте тај тимски дух. И он се види у сваком загрљају, у сваком спринту, у сваком договору код корнера. Ранијери је највећи посао урадио у главама играча. Спуштао је лопту и терао од себе етикету фаворита. Играче је убедио да је то само сан, и да су већ много постигли, и скинуо им бреме морања, скинуо им из главе притисак, да је ово заправо једина шанса у њиховим каријерама да буду шампиони. Та чињеница ствара страх и убија опуштање у игри. А опуштеност и недостатак притиска је оно што је довело Лестер довде. До предворја историје. Није битно што су огромне шансе да ће се овај тим распасти као кула од карата наредне сезоне. Што ће Марез плави дрес заменити неким другим, што ће цена играња Лиге шампиона бити превисока... Све то губи важност. Чак иако усуд опет окрене све против Ранијерија, чак и ако му узме последњи пехар који ће моћи да освоји, забоде нож у срце и додели га Тотенхему који је вечито губио добијено. Опет ће се људи сећати ове сезоне и магије коју су гледали. Приче о маленом клубу који је победио и надјачао највеће смиреношћу и дисциплином. О тандему Марез–Варди и убитачној контри Лестера. Приче о човеку који је направио нешто невероватно.

Можда судбина црта да се све заврши онде где је, за Енглеску, и почело. На Стамфорд Бриџу, у последњем колу, на месту где је Римљанин одбачен. Какав би то завршетак сезоне био: Лестер тражи бодове за титулу како је не би освојио Челсијев омражени градски ривал Тотенхем! Да је у питању нека друга земља, или нека друга, јужнија лига, резултат би се унапред знао. Срећом, Премијер лига је нешто што по много чему, а поготово фер-плеју, ипак издваја од осталих. Клаудио Ранијери ће, уколико на овом стадиону буде бацан у ваздух и поливан шампањцем (мада би било боље да се то деси и раније), свакако имати идеалан тренутак за одлазак у фудбалску пензију јер ће постићи један од највећих успеха у историји фудбалске игре. Нама остаје да аплаудирамо.