Analiza: Ranijeri, čovjek koji je (pre)dugo čekao...!

Možda sudbina crta da se sve završi onde gde je, za Englesku, i počelo. Na Stamford Bridžu, u poslednjem kolu, na mestu gde je Rimljanin odbačen. Kakav bi to završetak sezone bio: Lester traži bodove za titulu, kako je ne bi osvojio Čelsijev omraženi gradski rival Totenhem!

Murinjo ga je nazvao „starcem koji nikada ništa nije osvojio“. Engleska štampa ga je proglasila gubitnikom i oterala mnogo ranije nego što je to učinio Abramovič. Svaki navijač Valensije će napraviti smrknuto lice na pomen njegovog imena i optužiti ga da je uništio najbolju generaciju ovog kluba (iako je nekoliko godina ranije upravo on „stvorio“ većinu ovih igrača). Iz Grčke su ga oterali posle samo nekoliko meseci. Atletiko je napustio na rubu ispadanja, koje se kasnije i desilo. Vodeći Romu, tim za koji je navijao od detinjstva, titula mu je izmakla u poslednjem kolu. Dva kupa i dva superkupa, uz dve promocije u prve lige Italije i Francuske za skoro trideset godina trenerske karijere. Mučno. Ali ponekad, tužne i mučne priče imaju lep kraj. Ovaj koji ispisuje Klaudio Ranijeri će verovatno biti spektakularan i ući u zasluženu legendu.

Na nagradu je dugo čekao. Iako se činilo da ona nikada neće doći, Klaudio je uporno radio i trudio se i stoički podnosio poraze, ponekad i poniženja i neprekidne salve kritika. Sada, njegovo ime se urezuje u kamen večnosti, u onaj u kome su najveći treneri sveta, sa najvećim uspesima. Možda je Ančeloti najtrofejniji u Ligi šampiona, možda je Murinjo najspretniji i doveo je do trofeja ljude poput Kvarežme, Muntarija, Pandeva, Derleja, Alberta, možda je Gvardiola igrao najlepši fudbal sa Barselonom, ali stepen uspeha koji će Klaudio postići ako Lester postane šampion Engleske je nešto što zaista prevazilazi sva pomenuta dostignuća. Osvojiti najkompetitivniju, najjaču i najskuplju ligu na svetu sa timom poput Lestera je nešto što će morati dugo da se pamti. Teško da ćemo ikada videti Granadu, Atalantu ili Duizburg na prvom mestu. Iako novinari, igrači i komentatori brižno prate i vagaju hoće li se bajka lepo završiti i hoće li biti prvaci ili neće, zaboravlja se težina i sama vrednost činjenice da se ekipa kao Lester uopšte bori za titulu. I to pored Junajteda i Sitija koji su potrošili sve što su imali u vreći da dovedu pojačanja, pored uigranog Arsenala sa najboljim asistentom sveta, Liverpula sa Klopom, moćnog Totenhema, bivšeg šampiona Čelsija, pa i Evertona, Sautemptona ili Vest Hema, koji svakako imaju mnogostruko veći budžet i mnogo kvalitetnije pojedince. Svi ovi timovi su satkani od reprezentativaca i zvezda, a Lester je svoje reprezentativce izgradio u ovoj sezoni, u kojoj igraju za istoriju i pehar koji vraća veru u iznenađenja i magiju fudbala.

Da li je Ngolo Kante zaista novi Makelele? Zamislite kada bi neko ovo pitanje postavio leta 2015? Da li je Rijad Marez mađioničar sa loptom i sa osećajem za pas kakav imaju samo najveći majstori? Niko to nije mogao da zna. Niko nije ni mogao da očekuje od ostarelog Ranijerija da će nam ovo podariti. A on je napravio tim, kompaktnu celinu gde je svaka kockica idealno postavljena da doprinese zajedničkom, timskom cilju.

Odbrana sa dva kamena – Morganom i zaboravljenim Hutom, koga je večito pratio komentar da je „samo jak“. Simpson koji nije uspeo da se probije u Junajtedu i sreću našao špartajući po Njukaslovoj desnoj strani, sada pokazuje sve ono što nikada u njemu nismo videli. Pouzdani Fuhs na levoj strani, sa zaista sjajnim centaršutem koji ga je krasio i u Šalkeu. Pomenuti Kante kao otkrovenje moćnog zadnjeg veznog - jedan od najbitnijih šrafova Ranijerijevog mehanizma. U paru s Drinkvoterom drži centralni deo terena i onemogućava protivničke napade. Ovaj par je doveo dotle da jedan Gokan Inler, uzdanica Napolija svih ovih godina i kapiten Švajcarske sedi na klupi i igra veoma retko. Ranijerijev uticaj je najjači na Olbrajtonu, koji je posle neuverljivih uloga u Aston Vili pokazao zašto je nekada bio veliki talenat. Radnik čije duge lopte često nepogrešivo gađaju prazan prostor ispred Vardija.

Pored toliko radnika, morao se naći i neki majstor sa loptom. I ko bi rekao da Alžirac sa klimavim nogama i frizurom koja zaista treba da pređe u istoriju ima toliko dara, a opet i savršene volje i discipline da očara Premijer ligu? Mnogo je njegovih sunarodnika i komšija pokazalo veliki talenat, ali niko nije istrajao. Teško da neko nije primetio Tarabta u dresu KPR-a dok je plesao terenima u Engleskoj. Nerad, sebičnost i nedisciplina su ga fudbalski „ubili“. Buaza i Bugera koji su delovali kao da će brzo stići do Arsenala i Junajteda su ostali zaglavljeni, a potom i odbačeni u Votfordu i Fulamu. El Žar i Belhađ su kratko blesnuli i nestali. Kao da je taj dar, ta magija u nogama, u isto vreme i prokletstvo igrača sa tih prostora. Ali Rijad deluje drugačije, Rijad diže glavu i želi da doda loptu. Želi i da radi finte, ali korisne. Shvatio je da ako ih radi previše, da sledi udarac po onim mekanim nogama koje deluju da će se slomiti svakog sekunda prilikom svakog driblinga. Ali i dalje ostaje na njima. Valjda će prekinuti seriju svojih prethodnika i ostati konzistentan.

Napred, mnogo je već rečeno o Vardiju i mnogo će hvalospeva tek biti napisano, pogotovo ako Vardi napravi nešto i na EP u Francuskoj, a deluje da hoće. Kao nekad Kežman, mnogo truda nadoknađuje manjak tehnike i nekog realnog napadačkog znanja. Doveo je Lesterovu kontru do totalnog savršenstva. Sebe je ubedio da je moćan špic i to samopouzdanje mu daje snagu da postiže golove iz svih pozicija. Realizacija „jedan na jedan“ dostigla je nivo Krespa, Vijerija ili drugih surovih realizatora. Nisam siguran da će ovakav učinak moći da ponovi, i u tome leži još jedna Ranijerijeva magija, koja će vremenom tek dobiti na značaju.

Mnogo manje se priča o Šinđiju Okazakiju, japanskom borcu, čiji je učinak nemerljiv. Trener mu veruje i redovno daje prvu postavu, a ovaj mu vraća bitnim golovima, bitnim pasovima, pa I potezima poput onog protiv Njukasla ili slaloma protiv Totenhema. Momak koji se, pored Kantea, možda i najbolje kreće u ekipi. Dodatna podrška je Leonardo Uljoa, malo drugačiji tip špica od prethodne dvojice, koji snagom i igrom leđima daje novu dimenziju igri Lestera. S obzirom na to da se njihova igra često bazira na brzim kontrama i Vardijevom istrčavanju napred, Uljoa je osuđen na klupu, ali svaki njegov ulazak i trud donosi probleme protivničkim odbranama. Ući će u istoriju kao čovek koji je golom protiv Noriča izazvao pravi (realni) manji zemljotres na King Paueru.

Ono što im je zajedničko, iako zvuči nekako patetično, jeste taj timski duh. I on se vidi u svakom zagrljaju, u svakom sprintu, u svakom dogovoru kod kornera. Ranijeri je najveći posao uradio u glavama igrača. Spuštao je loptu i terao od sebe etiketu favorita. Igrače je ubedio da je to samo san, i da su već mnogo postigli, i skinuo im breme moranja, skinuo im iz glave pritisak, da je ovo zapravo jedina šansa u njihovim karijerama da budu šampioni. Ta činjenica stvara strah i ubija opuštanje u igri. A opuštenost i nedostatak pritiska je ono što je dovelo Lester dovde. Do predvorja istorije. Nije bitno što su ogromne šanse da će se ovaj tim raspasti kao kula od karata naredne sezone. Što će Marez plavi dres zameniti nekim drugim, što će cena igranja Lige šampiona biti previsoka... Sve to gubi važnost. Čak iako usud opet okrene sve protiv Ranijerija, čak i ako mu uzme poslednji pehar koji će moći da osvoji, zabode nož u srce i dodeli ga Totenhemu koji je večito gubio dobijeno. Opet će se ljudi sećati ove sezone i magije koju su gledali. Priče o malenom klubu koji je pobedio i nadjačao najveće smirenošću i disciplinom. O tandemu Marez–Vardi i ubitačnoj kontri Lestera. Priče o čoveku koji je napravio nešto neverovatno.

Možda sudbina crta da se sve završi onde gde je, za Englesku, i počelo. Na Stamford Bridžu, u poslednjem kolu, na mestu gde je Rimljanin odbačen. Kakav bi to završetak sezone bio: Lester traži bodove za titulu kako je ne bi osvojio Čelsijev omraženi gradski rival Totenhem! Da je u pitanju neka druga zemlja, ili neka druga, južnija liga, rezultat bi se unapred znao. Srećom, Premijer liga je nešto što po mnogo čemu, a pogotovo fer-pleju, ipak izdvaja od ostalih. Klaudio Ranijeri će, ukoliko na ovom stadionu bude bacan u vazduh i polivan šampanjcem (mada bi bilo bolje da se to desi i ranije), svakako imati idealan trenutak za odlazak u fudbalsku penziju jer će postići jedan od najvećih uspeha u istoriji fudbalske igre. Nama ostaje da aplaudiramo.