Србија избори: Зашто баш Александар Вучић?

Ништа Александра Вучића данас не дефинише као врста и карактер његових непријатеља. Од најекстремнијих невладиних организација (Вучићу, навукао си нам Русе на врат!), преко водећих странака бившег режима (Вућићу, отео си нам слободу и демократију!) до националиста (Вучићу, продао си Србију!) и залудних, иако вешто навођених, пратилаца модно-политичких трендова на друштвеним мрежама и ура-патриота (Вучићу, педеру!)

Шта је то што је толико обрисало разлике у том разнородном свету, који није могао да пронађе заједнички садржалац ни 1999. у одбрани земље, свету чија је историја нетпељивости дебља од "Рата и мира", а повест сарадње има само две странице? На врху једне пише "Милошевић", на врху друге - "Вучић".

Заражена елита

Разлози су политички? Можда, али они би подразумевали рушење Вучића неким планом и политиком, за рачун неког политичког претендента. Као што су то против Милошевића били Вук, Панић и на крају Коштуница. А ко је овде претендент. Пајтић? Шешељ? Тадић? Рашковић Ивић? Свако од њих бори се за цензус.

Можда су мотиви тог уједињавања у нечем другом, рецимо у Вучићевом нарушавању "ланца исхране", тековини постпетооктобарске Србије, на којој је настала последња мутација "београдске чаршије", света где је под истим кровом било места и за "европејца" и за "националисту", и за пса и за мачку, само да не уједа ону једину руку - страну - која се не уједа? И уједајући све друге, наравно.

Дакле, нема политичких разлога због којих ћемо рушити Вучића под девизом - па шта нам Бог да после? Ипак, има! Циљ је да влада буде толико ослабљена да се у наредном мандату бави собом, а не Србијом. Само, чији је то циљ? Ничији у Србији, ако изузмемо гласне шефове овдашње пете колоне.

То је циљ две најзападније силе. У реду, оне се воде својим интересима, али зашто у томе учествује толики део наших елита? Зато што су безнадежно заражене националним поразима, хоризонта толико палог да су кадре још само за унутрашње сукобе, за прерасподелу мрвица које спадају губитнику. Оне победу не сањају, оне су са поразом срасле.

Више нисмо парија

Могу да разумем потписнике писма Демократске странке. Лако је разумети бес на Вучића, који их "убија" њиховом политиком и њихов крај држи тачком на којој ће моћи да се зида нешто ново. Само, да ли је Србија до 2012. живела тако добро да би сад политички процес вратила уназад? Могуће, само највећи квалитет "жуте Србије" био је у томе што је губила певајући; Вучићева Србија, међутим, јечи, све ближа да угризе руку која се не уједа.

То је и за њега опасно, то се странцима не допада, то је ноћ страве наших уједињених елита. Добро је да тај процес осећа већина народа, рђаво је што га не разуме већина елита.

Још више разумем потписнике писма коалиције Двери-ДСС, посебно њихове беспрекорне дијагнозе. Само што политика нису дијагнозе, већ решења, у малим земљама не добра, већ донета избором између два лоша.

Дакле, и сам сам евроскептик; само значи ли то да би Србија морала да напусти преговоре са ЕУ? Можда, али би претходно ваљало знати да живимо у времену после једног недовршеног рата, у коме Срби нису сасвим поражени, а њихови противници нису сасвим победили.

Не знам хоће ли нас преговори са ЕУ сачувати од финиша тог рата, али знам да су нас, поред осталог, до сада чували и помогли нам да наши противници у светском мнењу више нису беспрекорни борци за правду као што ни Србија више није парија. Тек, шта политика добрих дијагноза и рђавих одлука може да донесе једној земљи уверили су нас недавно Сириза и Грчка.

Србија стрепи

Хајде онда да видимо зашто је Србији, насупрот западних жеља, потребна јака, стабилна влада, а не власт гомиле супротстављених дезоријентисаних странака. Зато што је - погледајте Скопље - почело западно преформатирање централног Балкана, нека врста "балканског пролећа".

Припрема тог процеса рачуна са инсталирањем слабих влада од Скопља, преко Подгорице, до Београда и Бањалуке.

Највећи отпор томе пружен је у Србији и Српској. Елем, кола су у блату, и тад се точак на њима не мења, посебно не у приликама кад не знаш ни где ти је резервни, ни да ли га уопште имаш. Јер влада слабог мандата, чак и кад би хтела, не би отворила врата спасоносном кинеском капиталу, нити би унапређивала сарадњу са Русијом у данима кад јој готово све европске земље држе санкције.

Србију чекају најмање две много тешке године, у којима ће редефинисати свој међународни положај, а после њега и унутрашње односе. Очекујући то, Србија има разлог да стрепи, али, за разлику од многих претходних тешких дана, има разлог и да се нада.

Отуд, императив данас није да се мрачећи буде у праву - 25 година били смо у праву и ево где смо - већ да се на трагу те макар слабе наде помогне. Времена више нема.

(Информер)