Srbija izbori: Zašto baš Aleksandar Vučić?

Ništa Aleksandra Vučića danas ne definiše kao vrsta i karakter njegovih neprijatelja. Od najekstremnijih nevladinih organizacija (Vučiću, navukao si nam Ruse na vrat!), preko vodećih stranaka bivšeg režima (Vućiću, oteo si nam slobodu i demokratiju!) do nacionalista (Vučiću, prodao si Srbiju!) i zaludnih, iako vešto navođenih, pratilaca modno-političkih trendova na društvenim mrežama i ura-patriota (Vučiću, pederu!)

Srbija 20.04.2016 | 22:51

Šta je to što je toliko obrisalo razlike u tom raznorodnom svetu, koji nije mogao da pronađe zajednički sadržalac ni 1999. u odbrani zemlje, svetu čija je istorija netpeljivosti deblja od "Rata i mira", a povest saradnje ima samo dve stranice? Na vrhu jedne piše "Milošević", na vrhu druge - "Vučić".

Zaražena elita

Razlozi su politički? Možda, ali oni bi podrazumevali rušenje Vučića nekim planom i politikom, za račun nekog političkog pretendenta. Kao što su to protiv Miloševića bili Vuk, Panić i na kraju Koštunica. A ko je ovde pretendent. Pajtić? Šešelj? Tadić? Rašković Ivić? Svako od njih bori se za cenzus.

Možda su motivi tog ujedinjavanja u nečem drugom, recimo u Vučićevom narušavanju "lanca ishrane", tekovini postpetooktobarske Srbije, na kojoj je nastala poslednja mutacija "beogradske čaršije", sveta gde je pod istim krovom bilo mesta i za "evropejca" i za "nacionalistu", i za psa i za mačku, samo da ne ujeda onu jedinu ruku - stranu - koja se ne ujeda? I ujedajući sve druge, naravno.

Dakle, nema političkih razloga zbog kojih ćemo rušiti Vučića pod devizom - pa šta nam Bog da posle? Ipak, ima! Cilj je da vlada bude toliko oslabljena da se u narednom mandatu bavi sobom, a ne Srbijom. Samo, čiji je to cilj? Ničiji u Srbiji, ako izuzmemo glasne šefove ovdašnje pete kolone.

To je cilj dve najzapadnije sile. U redu, one se vode svojim interesima, ali zašto u tome učestvuje toliki deo naših elita? Zato što su beznadežno zaražene nacionalnim porazima, horizonta toliko palog da su kadre još samo za unutrašnje sukobe, za preraspodelu mrvica koje spadaju gubitniku. One pobedu ne sanjaju, one su sa porazom srasle.

Više nismo parija

Mogu da razumem potpisnike pisma Demokratske stranke. Lako je razumeti bes na Vučića, koji ih "ubija" njihovom politikom i njihov kraj drži tačkom na kojoj će moći da se zida nešto novo. Samo, da li je Srbija do 2012. živela tako dobro da bi sad politički proces vratila unazad? Moguće, samo najveći kvalitet "žute Srbije" bio je u tome što je gubila pevajući; Vučićeva Srbija, međutim, ječi, sve bliža da ugrize ruku koja se ne ujeda.

To je i za njega opasno, to se strancima ne dopada, to je noć strave naših ujedinjenih elita. Dobro je da taj proces oseća većina naroda, rđavo je što ga ne razume većina elita.

Još više razumem potpisnike pisma koalicije Dveri-DSS, posebno njihove besprekorne dijagnoze. Samo što politika nisu dijagnoze, već rešenja, u malim zemljama ne dobra, već doneta izborom između dva loša.

Dakle, i sam sam evroskeptik; samo znači li to da bi Srbija morala da napusti pregovore sa EU? Možda, ali bi prethodno valjalo znati da živimo u vremenu posle jednog nedovršenog rata, u kome Srbi nisu sasvim poraženi, a njihovi protivnici nisu sasvim pobedili.

Ne znam hoće li nas pregovori sa EU sačuvati od finiša tog rata, ali znam da su nas, pored ostalog, do sada čuvali i pomogli nam da naši protivnici u svetskom mnenju više nisu besprekorni borci za pravdu kao što ni Srbija više nije parija. Tek, šta politika dobrih dijagnoza i rđavih odluka može da donese jednoj zemlji uverili su nas nedavno Siriza i Grčka.

Srbija strepi

Hajde onda da vidimo zašto je Srbiji, nasuprot zapadnih želja, potrebna jaka, stabilna vlada, a ne vlast gomile suprotstavljenih dezorijentisanih stranaka. Zato što je - pogledajte Skoplje - počelo zapadno preformatiranje centralnog Balkana, neka vrsta "balkanskog proleća".

Priprema tog procesa računa sa instaliranjem slabih vlada od Skoplja, preko Podgorice, do Beograda i Banjaluke.

Najveći otpor tome pružen je u Srbiji i Srpskoj. Elem, kola su u blatu, i tad se točak na njima ne menja, posebno ne u prilikama kad ne znaš ni gde ti je rezervni, ni da li ga uopšte imaš. Jer vlada slabog mandata, čak i kad bi htela, ne bi otvorila vrata spasonosnom kineskom kapitalu, niti bi unapređivala saradnju sa Rusijom u danima kad joj gotovo sve evropske zemlje drže sankcije.

Srbiju čekaju najmanje dve mnogo teške godine, u kojima će redefinisati svoj međunarodni položaj, a posle njega i unutrašnje odnose. Očekujući to, Srbija ima razlog da strepi, ali, za razliku od mnogih prethodnih teških dana, ima razlog i da se nada.

Otud, imperativ danas nije da se mračeći bude u pravu - 25 godina bili smo u pravu i evo gde smo - već da se na tragu te makar slabe nade pomogne. Vremena više nema.

(Informer)