Спомињаће се Споменко Гостић!

Миле Савић, аутор недавно приказаног документарца "Споменко на вјечној стражи", открива за Пресс детаље о снимању филма о најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске, Споменку Гостићу Тошици, да ли довољно улажемо у културу сјећања на хероје из одбрамбено-отаџбинског рата и по чему ће се спомињати овај див-дјечак!

Република Српска 15.04.2016 | 19:30

"Једног дана, док смо на Озрену и код Маглаја правили кадрове, падала је јака киша и посвуда је била магла. Дошли смо аутомобилима до краја неког непроходног пута, с намјером да осталих километар и по пређемо пјешке. И у том часу киша је стала, а када смо пришли Споменковом гробу разишла се и магла. Заправо, магла је била свагдје, осим око споменика. Када смо прекинули цјелодневно снимање и спаковали опрему, магла се вратила. Ускоро је почела и киша", присјећа се Савић ове необичне ситуације.

Он каже да је у филму био предвиђен простор за свједочење Предрага Симикића Пегана, који је једини од свих Срба ратне 1993. године потегао из далеког Париза да види Гостића, кога је доживљавао као сина.

"Споменко је већ тада био сироче, али није прихватио да га Симикић усвоји. Обећао му је да ће ићи у Париз када војна стане, али погинуо је у 14. години. А што се тиче Пеганове изјаве за филм и одговора на питање: шта би било са Споменком да је те године отишао са њим у Француску, то нисмо успјели да добијемо јер је Симикићу у међувремену позлило. Завршио је у коми, па смо користили архивски материјал", открива саговорник.

Аутентичан борац

Савић истиче да, као друштво, недовољно радимо на плану културе сјећања на наше ратове и мртве хероје.

"Ово што сам радио и планирам да радим требало би да обављају држава и институције. Паралела могу бити ликови Споменка и Бошка Бухе. Власт бивше Југославије након Другог свјетског рата правила је озбиљне ствари да сачува успомену на дјецу борце из НОБ-а. Ако је Бошко Буха познат само из прича и о њему није остао никакав видео-запис, са Споменком Гостићем то није случај. Он је још аутентичнији наш млади борац", каже Савић.

С тим у вези, он наводи да код нас постоје организације које се баве очувањем српске традиције и отаџбинских ратова, али то, нажалост, раде шаблонски.

"Не води се рачуна о многим херојима и борцима. Мало ко у том смислу покреће иницијативе са циљем да сачувамо идентитет. Ето, прва два реда у биоскопу "Палас" током бањалучке премијере била су готово празна, иако смо позвали цијели политички врх. Дакле, жао ми је што тамо није било много тих људи, али биће времена да све погледају. Јер, циљ филма и јесте да и особе које одлучују на тренутак размисле о Споменку и шта бисмо као друштво могли да урадимо да га запамте генерације", каже Савић.

Универзалне поруке

Он наглашава да је порука документарца да Споменков гроб буде расадник правих вриједности, части, поштења и храбрости.

"Требало би да се сви водимо том реченицом коју је написао пјесник и сценариста филма Немања Симикић, а надахнуто прочитао глумац Алексанар Стојковић Пикси. Поента је чување сјећања, да нисмо без коријена и да нам нико није на длану дао ово што сада имамо, већ борци који су, попут Гостића, за Републику Српску дали животе. Такође, одбио сам све неумјесне "савјете". Мислим да су у филму, који обилује и тужним и веселим сценама, избјегнуте све политичке и друге конотације. Дакле, ради се о антиратној поруци, апсурдима рата и дјеце у рату које вихор немилих дешавања одвлачи са собом на прве линије умјесто да буду у школама. Зато овај филм може да погледа сваки човјек на свијету, без обзира на вјеру, боју коже и нацију", истиче Савић.

По његовом мишљењу, Гостић је био чисто, несебично, храбро, часно и неискварено дијете с Озрена које није хтјело да бјежи, већ је осјетило потребу да помогне комшијама у свом селу и на свом кућном прагу.

"Због тога што је био премлад, војска га је одбијала. Био је задужен за позадинске ствари. Са два коња војницима је тјерао храну, муницију и развозио рањенике", каже овај умјетник.

Жива ријеч

Иначе, Савић је идеју за филм добио прије пет-шест година, а у његовом снимању учествовала је екипа професионалаца: Милан Кнежевић, Нинослав Данојлић, Бојан Старчевић, Ненад и Младен Балабан, Синиша Ненадић и други. Филм је снимљен у сарадњи са републичком и локалним борачким организацијама, уз подршку надлежних министарстава у Влади Републике Српске, јавних и приватних предузећа те града Добоја, гдје је "Споменко на вјечној стражи" претпремијерно приказан 20. марта, на годишњицу погибије дјечака.

"Гостић је приказан и кроз сјећања сабораца, родбине и пријатеља. Мислим да смо успјели да оживимо ту причу, а позиви за пројекције већ стижу са фестивала документарног филма, али и из цијеле Републике Српске и Србије, па и Москве, Беча и дијаспоре - каже овај документариста.

Он још наглашава да му је послије емитовања филма најупечатљивији био гест Споменковог полубрата, који живи у Словенији.

"Када сам радио филм, био је скептичан и свему је прилазио са резервом. Међутим, након што је све погледао, пришао је са сузама у очима, стегао ми руку и рекао: 'Свака част'" преноси Савић.

На питање зашто се о српским жртвама не прича у свијету као о неким другим, он одговара да не треба кукати.

"Треба причати и сјећати се. И радити", поручује Савић.

Посљедње ријечи: "Јој, мајко"!

Споменко Гостић рођен је у августу 1978, а погинуо 20. марта 1993. од гранате близу родног села Јовићи на Озрену. Војсци Републике Српске се прикључио као сироче и постао најмлађи борац, одликован Орденом заслуга за народ. Више пута је рањаван, а сахрањен је на мјесном гробљу Горњи Улишњак, данас у Федерацији БиХ, крај хумки његове мајке Милене и баке. Србе који тада нису ратовали или су шверцовали цигарете, кафу и девизе називао је кукавицама и издајицама свог народа, а приликом погибије је, према изјавама свједока, изустио: "Јој, мајко!" У Добоју постоји биста овом младом хероју.

Извор: Пресс