Зашто су велики градови најусамљенија мјеста на свијету

Да ли један град препун људи који су дошли да у њему нађу посао, љубав, славу или себе, може бити најусамљеније место на свету?

Занимљивости 08.04.2016 | 08:26

Живот у граду је стреснији него на селу, а да ли је и усамљенији питање је о коме се споре социолози. У извештају добротворне организације "Аге УК" наводи се да је усамљеност присутнија у градовима, али је изненађујуће оно што је изазива.

Пол и образовање су прилично небитни, наводи се у извештају, при чему су изузете особе са највишим степеном образовања, које су често усамљеније. Приходи по домаћинству и кућни љубимци, наводно, такође не играју значајну улогу.

Шта, дакле, изазива усамљеност и како се она манифестује у градовима?

Величина домаћинства неминовно утиче на то како ћемо се осећати: што је оно мање, то је усамљеност већа. Људи који живе у изнајмљеном стану или у стану у власништву усамљенији су од оних чија је кућа под хипотеком, можда зато што се људи у градовима са много закупаца, попут Лондона, чешће селе и ређе друже са комшијама.

У Њујорку, Лос Анђелесу и Сан Франциску станове изнамљују углавном људи 50-тих година. И у немачким градовима људи претежно живе у изнајмљеним становима, што је дугорочни тренд који се приписује ниским станаринама и стамбеној политици, али који можда утиче да се мање друже.

Једно је сигурно: проценат оних који живе сами драматично се повећао. У САД, 27 одсто људи живе сами, пет одсто више него 1920, док у Њујорку око једна трећина становништва живи сама. Исти тренд је приметан у Канади, а у Европи је још наглашенији - 58 одсто људи у Стокхолму живе сами, што је највећи број у Европи. Аустралијски Завод за за статистику процењује да ће се број оних који живе сами до 2025. повећати за 1,3 милиона, што је скок од око 60 одсто.

Међутим, ове бројке нису доказ да живот у самоћи води у усамљеност. Ове две ствари, објашњава социолог Ерик Клиненберг, често се мешају.

"Заправо, има мало доказа да је пораст броја домаћинстава у коме живи једна особа разлог што се осећамо усамљено", написао је он 2012.

"Истраживања показују да на то да ли ћемо бити усамљени утиче квалитет, а не квантитет друштвених интеракција. Није битно да ли живимо сами, већ да ли се осаћамо сами."

Најусамљенији су старији људи, а они често живе сами

У Стокхолму, 35 одсто становништва старијег од 75 година навело је да се осећа усамљено, а у Бристолу 10-15 одсто. Старији људи су чешће усамљени у градовима, нарочито ако су сиромашнији, или имају психичких или физичких здравствених проблема.

Старији људи, међутим, нису једини који пате од усамљености. У Аустралији, људи који живе у градовима имају мање пријатеља него пре 20 година. У САД, свака пета особа је изјавила да има само једног блиског пријатеља.

Непрофитна организација Фондација Ванкувер анкетирала је локалне политичаре и добротворне организације о највећим проблемима с којима су суочени житеља Ванкувера (Канада). Сазнали су да то нису бескућништво или сиромаштво - већ усамљеност.

Од 4.000 људи анкетираних из 80-ак етничких група, једна трећина је изјавила да не могу да нађу пријатеље. Најтеже је новопридошлицама: међу људима који живе у Канади пет година или мање готово половина (42 одсто) има само два блиска пријатеља.

Недостатак дружења, међутим, не погађа само нове имигранте. Многи становници Токија толико чезну да имају пријатеља да су спремни да их изнајме. Највећа агенција за изнајмљивање пријатеља “Цлиент Партнерс” само у Токију има осам филијала.

Када се Кинези из сеоских подручја преселе у градове попут Шангаја и Пекинга, суочавају се са изолацијом неслућених размера. Од 2012. године до данас из села у градове дошло је невероватних 230 милиона људи (више од половине становништва Кине данас живи у градовима, насупрот једној трећини 1990. године).

Често велики број људи живе збијени на скученом простору, у лошим условима, изложени су дискриминацији и слабо се друже, нарочито ако се често селе. Једна корпорација у граду фабрика Шенжену држи више од 200.000 радника у скученим спаваоницама, а последица тешких услова је права “епидемија самоубистава”.

У Пекингу се, међутим, мигранти више друже са окружењем, што наводи на закључак да могу да донесу у усамљену урбану џунглу сеоске вредности које су толико неопходне.

Живот у кинеским великим градовима указује на то да је усамљеност често узрокована околностима. У књизи “Усамљени град”, Оливија Линг описује период после раскида у Њујорку.

"У градовима смо потпуно окружени људима", изјавила је она за "Глоуб" и "Дејли мејл".

"Можемо да видимо друге који живе богатијим, друштвенијим животом од нашег. Истовремено, понекад се осећамо веома изложено... Многе очи почивају на свакоме. Због тога усамљеност града има сепцифичан укус.” Самоћа је, међутим, често као лоше време и само “прође кроз наш живот”.

Да ли су, дакле, људи у Шангају или Берлину усамљенији од становника Стокхолма или Ванкувера? Стручњак за ову област са Универзитета у Чикагу Џон Качопо, у књизи “Усамљеност” оспорава тезу да су људи у граду битно усамљенији него на селу и одбија да именује само један град. “Нажалост, немамо података на основу којих бисмо могли да одговоримо на то питање.” Можда је Лингова у праву када каже да је самоћа у граду пролазна, али можда можемо да извучемо поуку из тешкоћа са којима се Хенри Милер суочавао у Њујорку. Године 1944. спаковао је кофере и преселио се у сунчану Калифорнију.

Блиц