Прича и анализа: Историја уживо...!

Дортмунд и Ливерпул, четвртина финала Лиге Европе, први повратак Јиргена Клопа на Вестфален, то је новела какву само фудбал може да сатка, то је историја уживо, овенчана осмесима и загрљајима који ће бити размењени уочи и након меча...

Фудбал 07.04.2016 | 19:20

Ово је прича о прошлости, али не само о њој.

Колико само историје из које су се дале научити најважније животне и фудбалске лекције хуји кроз ходнике тог стадиона, колико су ти зидови чули великих сторија, колико онај тунел, и када су светла погашена, и када нема никога, одзвања победама, поразима, осмесима, тугом?

А онда изађеш из тунела, тако то треба замишљати, кренеш ка центру игралишта, станеш и окренеш се око своје осе. На трибинама нема никог. Или можда има?

Ћути и слушај.

То се свака влат траве, то се свака празна столица, то се сваки наговештај пролећног лахора оглашава, само ако умеш да чујеш. Тихо, прво један стих, кад ходаш кроз олују, чини ти се да тако иде, онда ти каже да подигнеш главу и да се не плашиш мрака, и тада се већ смејеш јер си препознао ону највећу навијачку песму од свих, утолико већу јер није навијачка него говори о животу и нади и смислу, и знаш да та песма овде никада не престаје.

На Вестфалену и стативе певају, та како неће ветар.

Не, оригинал није увек бољи од обраде, зна то свако ко је једном чуо „Хурт“ од Џонија Кеша, неупоредиво драгоценију од првобитне верзије; тако и „Yоу'лл Невер Wалк Алоне“, када је пева Велики жути зид на јужној трибини – треба путовати тамо, а не на Велики кинески – има снагу коју је Коп помало заборавио, које се сети тек о ретким европским ноћима.

Вечерас ће звучати још посебније јер ће из свег гласа извести два најбоља, најреномиранија навијачка хора на свету.

Ово је, кажемо, и прича о прошлости.

Везе Борусије и Ливерпула започеле су давно пре него што се револуционарни брадоња европског фудбала јесенас укрцао у авион, када је један раднички град заменио другим.

Они зидови свлачионице, рецимо, памте пролеће пре равно 15 година, финале је такмичења у које ће Лига Европе тек прерасти, Ливерпул Жерара Улијеа је фаворит против луде екипе Алавеса; већ имају Лига куп и ФА куп те сезоне, Француз је смирен али његов асистент Фил Томпсон, омиљена фигура Копа, није.
„Изађите тамо и постаните ј...не легенде!“, грми Томо на своје пулене, и они излазе и играју полувреме из снова: Бабел главом на асистенцију Гарија Мекалистера који игра своју лабудову песму, најбољу сезону на самом крају каријере, па Џерардов гол, па Мака из пенала за 3:1 после 45 минута.

Но онда се дрчни Баски пробуде, и Козмин Контра почне да игра толико добро да га већ до истека 60. минута капарише Берлускони, не схватајући да он никада није и никада неће овако играти, Хави Морено даје прво гол главом, па из слободног, и одједном је 3:3. Улије изводи Хескија, убацује Робија Фаулера, овај даје гол, али два минута до краја једно познато презиме после корнера.

Ђорди Кројф, син свог оца, те ноћи у Дортмунду више него икада.

И 4:4 је, и у продужетку Алавес добија један црвени, па други, па је опет ту, с леве стране, на слободном ударцу, Гари Мак, има 35 година и успева да издржи 118 минута, набацује у средину и Хели, несрећни Хели, бивши пулен Радомира Антића у дуплом круном награђеној генерацији Атлетика, даје златни аутогол.

Било је 5:4 и то ће дуго, дуго, чак четири године, до једне ноћи у Стамболу, бити најлуђе финале у историји.

Ех, то је само једна веза Дортмунда и Ливерпула. Црвени ће се вратити први пут у елитно европско такмичење наредне јесени, у сезони 2001/2002, и погодите где ће играти прву утакмицу у гостима још од страхота на Хејселу...

Па онда Карл-Хајнц Ридле, летећи Немац који ће са два гола срушити непобедиви Јуве Марчела Липија, са Монтером, Дешампом, Ди Ливијом, Бокшићем, Вијеријем, Дел Пјером и Зинедином Зиданом, у финалу Лиге шампиона 1997. И одмах ће прећи у Ливерпул, где је требало да игра са Робијем Фаулером, али онда се појавио дечак из краја, такве највише воле и у Ливерпулу и у Дортмунду, Мајкл Овен, и велики Ридле је могао бити само резерва.

А те ноћи на Олимпијском стадиону конце је вукао један Шкот, Пол Ламберт, ставио је у џеп Зизуа и нервирао га више него што ће га деценију касније из такта извести Марко Матераци. Шкот је постао херој Дортмунда, изненада, изнебуха, донео им највећи трофеј у историји, Шкоти су створили и Ливерпул, и основали га и дали му душу и печат, и колико још примера хоћете о тој пупчаној врпци која је важнија од свега што ће се десити на терену, и која диктира ово зезање на друштвеним мрежама и на конференцијама за медије уочи утакмице?

Давне 1966. на Хампдену, оне сезоне када је Партизан играо финале Купа шампиона, срели су се у свом првом европском финалу, и за једне и за друге, Дортмунд и Ливерпул. Шенклијеви Црвени су те године били доминантни на Острву, али у Глазгову, на Хампдену, Рон Јитс и његов калфа Ијан Сент Џон нису имали решење за тим састављен од 11 Немаца, и у продужецима га је метнуо најбољи немачки дриблер шездесетих, прерано преминули и повучени Рајнхард Либуда.

Само, ово није прича о прошлости, већ и о љубави (понегде познатој и као „Ецхте Лиебе“) и пријатељству.

О емоцији, дубинској и судбинској повезаности – мада ће стари, прастари навијачи Ливерпула закерати и рећи да је оригинални пријатељ клуба била она друга Борусија, из Менхенгладбаха, велики ривал седамдесетих – и градовима који живе за фудбал и умиру за њега, поносни на свој клуб, на своје људе, на домаћу децу, али вољни да пригрле сваког ко дође са стране...

Какво чудно, предивно другарство у себичном свету фудбала.

Оба су града некада била већа него што је то било природно, и још се траже и редефинишу, некада највећа лука и некада највећи индустријски град, у 21. веку када је лука мање важна, када су машине зарђале или су их полупали нови лудисти с таблетима и телефонима.

Ништа не удара тако сурово као пад с велике висине, ништа сем кад је још горе, кад останете заглављени у блату, као Ливерпул деведесетих, као Дортмунд двехиљадитих, онда када су играли на као жилет танкој граници банкрота.

И да није било Клопа, и да није било Алавеса, и да није било Ридлеа, и да није било Хампдена, опет би емоција била велика, опет би све ово данас било више од обичне утакмице.

Јирген Клоп је такав, и зато га навијачи воле, и у Мајнцу и у Борусији, и сада на Енфилду. Његов прагматизам о којем је јуче нашироко, огољено и без емоција писао Ијан Дојл у листу Ливерпоол Ецхо никада није обучен у фрак и суров; искрен и поштен, могао је на конто старе славе да продужи свој останак на Вестфалену до у бесконачно, али прекинуо је ту везу која би заличила на брак без љубави, са све свађом са капитеном Себастијаном Келом, са скоро па шамарањем Адријана Рамоса, са све првим звиждуцима којима је Жути зид почастио своје љубимце.

Ако је поразима и Дортмундовим кокетирањем са зоном испадања у својој последњој сезони показао да је ипак само човек, својим одласком – и оним говором који је снимио унапред „јер ћу иначе почети да плачем“ – доказао је да је велики човек. А тиме што је одабрао баш Ливерпул, препознавши „оно нешто“ што има само мали, премали број клубова на свету, то је значило да је диван човек.

Само, ово није прича о прошлости и емоцијама, већ и о фудбалу.

Прагматиста у Клопу, онај мали ђаволак на десном рамену који ће га убеђивати да је могуће искључити емоције макар током тих 90 или 180 минута, помислиће да су се његов стари клуб и његов нови клуб једноставно прерано срели.

Ако то јесте била љубав, после које су обоје ушли у нову везу, онда је на Борусију раскид деловао освежавајуће: изгледа никада боље, попунила се на правим местима и ушла је у нову романсу с типом који тек издалека личи на претходника.

А Ливерпул, зна то Клоп врло добро, и даље мора да се навикава на нове околности, још има ту превише сала и превише поједене чоколаде у депресији, потребно је велико сређивање и уништавање свега лошег што се и даље крије у малтене сваком кутку Енфилда.

Да се манемо ове аналогије и пређемо на ствар: Борусија Томаса Тухела вероватно је најбољи тим у завршници такмичења – наздравље Севиљи, која је претплаћена на Лигу Европе – и било би чудо да у судару две нападачке филозофије она немачка медицина не буде боља.

Тухел је умногоме успорио, али не и умртвио, игру жуто-црних. За разлику од пресинга који је наметао Клоп, који је подсећао на хеви метал, Дортмунд је много мирнији, воли да контролише ситуацију, да стрпљиво гради нападе, и то им се увелико исплаћује ове сезоне, када је само страх свих других тимова од Бајерна учинио трку за салатару у Бундеслиги унеколико мање занимљивом.

Неки од играча који се једноставно нису снашли под Клопом, попут Мхитаријана – и њега је својевремено тражио Ливерпул – потпуно су процветали у новом систему. Јермен је ове сезоне дао 20 голова и имао чак 17 асистенција у свим такмичењима, што значи да ће на наредној фудбалској берзи његово име светлуцати на врху, заједно са ортацима из противничке половине Обамејангом и Ројсом, од којих би стрепеле и много јаче одбране од порозне осовине Ловрен – Сако.

Унапређења је било и на месту голмана (Роман Бурки је заменио дотрајалог имењака Вајденфелера), Тухел је открио и довео будућег драгуља немачког фудбала Јулијана Вајгла, који по конституцији и покретима највише подсећа на Марка Грујића, рецимо, вратио је Свена Бендера у одбрану и упарио га Матијасом Гинтером, све то изгледа врло лепо и флуидно

Дортмунд је показао сву силу против (прилично ослабљеног у двомечу, али свеједно) Тотенхема, и с правом се навијачи надају да је пут ка финалу у Базелу утабан.

Но ако неко зна њихове мане, то је човек који их је створио, и који уме да инспирише просечне да буду натпросечни. Па још ако оспособи тандем Бразилаца Кутињо – Фирмино, који је носио тим овог пролећа...

Само, ово није прича о фудбалу, ни о љубави, ни о прошлости.

Па о чему је, онда?

Не брините, сазнаћете и сами вечерас, негде око 21 час, када Клоп изађе из тунела који све памти, и када два најбоља, најреномиранија навијачка хора на свету у глас почну да певају ту песму која никада не престаје.