Интервју - Антон Јосиповић: Холифилд ми је нудио помоћ...!

Олимпијски боксерски шампион из Бањалуке Антон Јосиповић, који је у Лос Анђелесу 1984. године освојио златну медаљу у полутешкој категорији, по први пут за МОНДО открио занимљиве детаље иза "кулиса" југословенског олимпијског тима.

Остали спортови 08.04.2016 | 22:20

Олимпијско злато је сан сваког спортисте ма из које земље долазио и ма колико осталих успјеха направио у каријери.

Иако се Јосиповић наосвајао титула и медаља као у причи, разумљиво и њему је највећи успјех и понос злато са Олимпијаде у Лос Анђелесу.

Требао је тада у финалу да боксује против славног Ивандера Холифилда, али је југословенски судија Григорије Јовичић дисквалификовао Американца у полуфиналу због наводног ударања Кевина Берија из Новог Зеленда послије знака стоп, па је Бањалучанину без борбе припало злато.

Судију Јовичића су тада чували командоси у олимпијском селу, а приликом уручења златне медаље, Јосиповић је позвао Холифилда на побједничко постоље и зарадио овације!

"Уочи додјеле медаља помислио сам, хајде да идемо до краја. Узео сам Холифилда за руку и попео га на побједничко постоље. Американци су аплаудирали. Умјесто да нас нокаутирају, нокаутирали смо ми њих", рекао је тада Јосиповић.

Међутим, тридесет и кусур година касније за МОНДО је открио неке нове детаље.

"То су ми савјетовали људи из наше делегације, тачније некадашњи шеф кабинета предсједника Тита, који је био с нама у Лос Анђелесу и водио рачуна о томе како се спортисти из наше земље понашају у капиталистичкој САД", почео је Јосиповић причу за наш портал.

Потом је нагласио да му није нимало жао што је "без борбе" понио титулу олимпијског шампиона нити што није добио прилику да "укрсти рукавице" са већ тада, свјетском звијездом "племените вјештине".

"Није ми нимало жао, јер кад улазиш у ринг, прва мисао је да што прије изиђеш из њега односно да што прије побиједиш. Холифилда би било тешко побиједити, могао га је добити само неко беспријекорно спреман, ко се не плаши и ко је физички изузетно припремљен. Ја јесам тада све то био, али бих без обзира добио батине. Чак и да сам га побиједио, не бих могао да прођем без батина јер је Холифилд већ тада био истинска звијезда бокса".

Многи су тада, а и сада мишљења да је судија Григорије Јовичић по "директиви", можда чак и самог врха државе, дисквалификовао Американца, али је Јосиповић такве тврдње одлучно демантовао.

"То је обична глупост. Београдски судија Јовичић је био поштен и частан човјек и увијек је судио по правилима. Након моје борбе у полуфиналу сједили смо заједно и Григорије ми је рекао да су амерички боксери, склони ударању послије прекида јер им је то био начин да деконцентришу ривале. Посебно тамнопусти боксери, то је била њихова мала превара. Сваки пут послије 'стопа' још једном ударе противника и сад замислите послије 20 удараца колико сте ослабљени? Том разговору су присустовали и Ивица Осим, селектор фудбалске репрезентације Босне и Херцеговине Мехмед Баждаревић, као и на жалост покојни кошаркаши Дражен Петровић и Крешимир Ћосић".

О Холифилду има изузетно високо мишљење као спортисти и као човјеку.

"Сјећам се да је на конференцији за штампу пред пројектовано финале рекао хвалоспјеве о мени. 'Анте Јосиповић из Југославије је добар техничар и борац, сигурно је најбољи боксер којег сам видио на Олимпијади. Ако не успијем да га нокаутирам у три рунде, има реалне шансе да ме добије на поене'. Кад ме је баш толико нахвалио, онда је и он мени постао драг", уз смијех је додао Јосиповић.

Код медијских иступа југословенске делегације, али и уопште речено свега што је било важно за државу, брижљиво је вођено рачуна да се не направи неки "инцидент", а Јосиповић је нехотично направио два због којих је позван на "информативни" разговор.

"Ја сам приликом проглашења побједника несвјесно окренуо југословенску заставу (плаво-бијело-црвено) на хрватске боје, црвена, бијела, плава. Искрено нисам то ни знао, док ми нису пришли неки хрватски емигранти и почели да љубе руке уз ријечи: 'Сад можемо да умремо јер смо видјели хрватску заставу на америчкој телевизији'".

Брзо му је у олимпијском селу "скренута" пажња, иако је небројено пута током нашег разговора нагласио да је још Југословен, а камоли тада. Чак се на попису из 1990. године схвативши да је "враг однио шалу" и да земља срља у рат изјаснио као Јапанац!

"Рекли су ми да морам да пазим да не нешто кажем против Југославије и да посебно избјегавам дружења са људима из емиграције у њиховим клубовима. Тад сам рекао да ја волим своју земљу, своју Бањалуку и своје село и да ми не пада на памет да на било који начин наштетим Југославији. А посебно што никад нисам подржавао фашистичке творевине каква је била Независна држава Хрватска".

Јосиповић је имао још један "гаф" и то по повратку у Загреб.

"Питао ме је новинар француског 'Л' Екипа' одакле сам и пренио да сам рекао да сам из града Мотике, које је било усташко мјесто за вријеме Другог свјетског рата, поред села Бањалуке. И тада је услиједио телефонски позив да пазим шта причам, иако је новинар био 'изгубљен у преводу'".

Према његовим ријечима, Холифилд се вратио у његов живот 1997. године кад је био рањен с два метка од девет милиметара по повратку из иностранства у Бањалуку, гдје је по његовим ријечима нека "усијана глава" жељела да постане славна ако убије шампиона.

"У том периоду су вијест о мом рањавању пренијели бројни свјетски медији, између осталих ББЦ и ЦНН, па је то чуо и Холифилд. Преко америчких дипломата у Сарајеву је понудио помоћ и плаћање свих болничких трошкова. Тад је био апсолутни првак свијета и љубимац Америке. Захвалио сам му се на помоћи, али није ми ништа требало. Тада су ме добро пазили овдје у Бањалуци, чак ми је амерички дипломата Жак Клајн, који је био задужен за Републику Српску, доносио антибиотике из Америке".

БИО СВУДА, ВИДИО СВАШТА, АЛИ НИЈЕ МОГАО БЕЗ БАЊАЛУКЕ

На прослави Нове године 1991. године на Јахорини у викендици Фране Ласића, гдје се скупила тадашња умјетничко-спортска "крема" бивше државе, схватио је да ће се догодити нешто лоше у Југославији.

"То ми је потврдио и Раде Шербеџија, којег су у Загребу цијенили због његово глумачког умијећа, али га никако нису вољели јер је Србин. Кад сам дошао кући кренуле су националне странке и постало је јасно да 'неће изаћи на добро'".

Отишао је у Швајцарску, путовао по цијелој Европи, живио и у Загребу, гдје је имао прилику да постане предсједник Боксерског савеза Хрватске, али се ипак одлучио на повратак у Бањалуку.

"Нудили су ми за вријеме Фрање Туђмана да будем предсједник, али нисам могао, јер сам био и остао Југословен. Моје мишљење се око тога ни сада није промијенило. Зато не могу да схватим ове данашње политичаре како промијене по десетак различитих политичких опција", додао је олимпијски шампион, који живи од националне пензије.

"Живот би био мање-више ок, само да не касне с уплатама пензије", закључио је легендарни боксер из града на Врбасу.

ПАРЛОВ И АЛИ, ГЕНИЈАЛЦИ
"Најбољи боксер у бившој Југославији је за мене био и остао Мате Парлов, прави генијалац, њега сам волио посебно. А на свјетском нивоу, неприкосновен је Мухамед Али".

ПОЛИТИКА СЕ УМИЈЕШАЛА У СПОРТ
"Радио сам у Славији као директор док је предсједник био Блажо Буљић, а био сам и на кратко селектор репрезентације БиХ. На жалост, живимо у времену кад се политика умијешала у спорт, а ја то не могу да сварим. Код мене су позивани само најбољи без обзира како се ко зове, а данас је све диктирано по националном кључу. Сад помажем у избору новог предсједника Славије, много опција је у игри и ту се умијешала политика".

ПРОФЕСИОНАЛНА КАРИЈЕРА
Своју професионалну боксерску каријеру Јосиповић је започео је 1990. године и побиједио у првих осам борби. Онда је све прекинуо рат, да би 1994. године боксовао против Асмира Војновића за титулу хрватског првака и изгубио на бодове. У реваншу је такође поражен на поене и након тог меча је окачио "рукавице о клин".