Амбиција је уствари мач са двије оштрице!

Сила која покреће често показује другу, тамну страну. Добра је кад служи развоју личности, лоша ако је камуфлажа за недостатке у животу.

Занимљивости 01.04.2016 | 10:28

ДОБРО је позната изрека да таленат чини само 10 посто успеха, а све остало је мукотрпан рад. Али, шта заправо стоји иза тог рада? Покретачка сила, без које не би било ни научних изума, великих уметничких подухвата, достигнућа у било којој области живота. АМБИЦИЈА. Замислите за тренутак како би свет изгледао без ње. Чинила би га гомила људи који тумарају без циља, јер, како је сликовито приметио Салвадор Дали, интелигенција без амбиције је као птица без крила.

Није све, ипак, тако једноставно. Амбиција даје крила, али узима вид. Ствара и разара. Тера нас напред и мами да склопимо пакт са ђаволом. Два лица амбиције учинили су да је једни доживљавају као врлину, други као ману. И заиста, она нам може донети и добро и лоше, примећује саговорница "Живота плус", психолог Ивана Пауновић. Кључно питање је да ли она служи развоју личности или прикривању недостатака? Ако нас покреће потреба за личним напредовањем, интелектуална радозналост, самоспознаја, амбиција ће донети константно унапређење и задовољство. Али, када прозилази из недостатака, њен задатак је да попуни празнине и да замени оно што нам заиста фали, што на дуже стазе никада не успева.

- На пример, претерана амбициозност у послу некад маскира недостатке у емотивном животу, суочавање са сопственим манама. То наравно не значи да свако ко воли свој посао и посвећен му је, бежи од других важних животних питања. Ове врсте амбициозности појавно изгледају исто, али разликује их мотивација. Још један начин да увидимо о којој амбициозности се ради јесте осећај који имамо након обављеног посла. Када је амбициозност "незрела", ретко осећамо задовољство, постоји константна глад, порив за новим циљевима и пре или касније, разочарање. Када је "здрава", након остваривања циља се осећамо испуњено, инспирисано и дајемо себи право на одмор до следећег изазова - каже психолог.

Истраживање Универзитета у Минесоти показују везу амбиције и самопоуздања. Па тако, што више самопоуздања особа има, већа је вероватноћа да буде амбициозна јер верује да може да оствари циљеве. Заправо, вера да нешто можете да постигнете важнија је од талената и вештина неопходних за остварење тог задатка. Али, незрела амбициозност често значи управо супротно - мањак самопоуздања и ниже вредности, примећује наша саговорница додајући да ова врста амбиције прикрива и патолошки нарцизам, страх од неуспеха и одбијања. А кад се удруже болесна амбиција и мањак способности и квалитета неопходних за њено остварење, не пише се добро никоме, ни појединцу, ни његовој околини.

- Амбиција која није у складу са тренутним могућностима може постати опсесија, толико деструктивна да угрожава и друге. Циљ оправдава средство постаје мото који укључује експлоатисање и повређивање других. Међутим, успех по сваку цену кошта и особу која се тим геслом води. Прати га осиромашење емотивног живота, телесни симптоми, анксиозност - опомиње Пауновићева.

На том трагу је и истраживање Тимотија Џаџа са Универзитета у Нотр Даму. Испитујући утицај амбиције на живот 700 испитаника у периоду од седам деценија, Џаџ је дошао да изненађујућих резултата. Амбициозни појединци су завршили боље школе и остварили већи пословни и финансијски успех, али нису били срећнији. А, они који нису успели да остваре своје циљеве, били су незадовољнији и краће су живели од неамбициозних.

- Право и целовито задовољство осећамо тек када се развијамо и остварујемо неки успех. Ниједна крајност, ни претерана амбициозност, ни неамбициозност, не доносе истинску срећу. У првом случају, форсирамо се изнад својих граница, у другом, негирамо сопствене жеље. Уколико себе познајемо довољно, онда знамо шта нас усрећује, односно, шта је за нас успех. Свесни смо колико у ком тренутку можемо и желимо. Тада је амбиција моћан покретач ка испуњеном и срећном животу - тврди психолог.

Студије показују да су склонији амбициозности они који одрастају уз успешне родитеље. Али, није реткост да родитељи покушавају да своје неостварене амбиције пренесу на дете, па тако њихов малишан иде из музичке школе на тренинг тениса одакле трчи на часове енглеског. Да је детињство заиста важно за развој ове особине, примећује и наша саговорница истичући да управо у породици учимо како да се односимо према успеху.

- Реакције родитеља на дететову радозналост и иницијативу утичу на то како ће се његова амбиција развијати. Треба их подржавати у истраживањима и развоју интелектуалних капацитета, нагласити значај успеха, али и показати да се до циљева долази сопственим залагањем и трудом. Битно је да се науче толерисању фрустрације и неизвесности циља. Такође је добро развијати тамичарски дух и капацитет за фер плеј - закључује психолог.

ЖЕНЕ ИСТУПАЈУ ИЗ ДРУГОГ ПЛАНА

Истражујући однос жена према амбицији, психијатар Ана Фелс установила је да, за разлику од мушкараца, већина испитаница има негативан однос према овој особини. Али, у детињству су биле итекако амбициозне и нису се стиделе тога, замишљајући да ће бити славне глумице, спортисткиње, писци, председнице... Међутим, већ на факултету су девојке, иако генерално успешније од момака, почеле да потцењују своја достигнућа. Касније, чак и ако су по мерилима других биле успешне, минимизирале су своју улогу у успеху, дајући заслуге срећи. Реч је о несвесном понашању са кореном у култури која, упркос еманципацији, још очекује од дама да буду женствене, нежне, саосећајне, благе и иступају из другог плана. Део објашњења лежи и у чињеници да њихов успех није охрабриван од околине, што је такође важан услов да би се амбиција развијала.

Извор: Новости