Додикова улога у бомбардовању Србије

Режимски медији Републике Српске грађане слуђују текстовима какви Милорада Додика представљају као “супер хероја” који је Србију спасавао од бомбардовања. При том се позивају на интервју у ком је Додик јавно признао моје наводе о његовом издајничком саучествовању у тој агресији. Сулудо, зар не?

Да будем искрен, не пратим претјерано “оде” Милораду Додику у режији наших медија, па тиме нисам одмах схватио какав циркус се догађа ових дана.

Истине ради, Милорад Додик је у емисији „Око“ РТС-а од 24. марта само одреаговао на мој текст „Окупациони намјесници и суочавање са истином“. Додик је јавно признао моје наводе о његовој издајничкој умијешаности у агресију НАТО на СРЈ, само то режимски медији нису схватили и просто су се утркивали у цитирању његових „признања кривице“.

Пар дана прије Додиковог „јавног признања“ објавио сам поменути текст и навео како исти садржи податке и опсервације до данас неизречене у нашем јавном дискурсу (ексклузивитет). Актере данашње власти Српске директно сам оптужио да су саучествовали у овом злочину над нашим народом. Децидно сам устврдио како је НАТО окупатор ове политичке субјекте поратно циљно устоличио на позицију власти, а у функцији припремања агресије. И Милорад Додик је управо признао моје наводе уз изношење детаља какви то неспорно утврђују.

Но, прије него пређем на „доказивање“ морам кратко подсјетити како мој провокативни текст није привукао значајнију пажњу медија. Пренијела га је ваћ „стандардна екипа“ слободоумних медија: смедеревски портал „ЦАРСА-ИСТИНА“, бањалучки „ФРОНТАЛ.РС“ и портал БН медијске куће.

Због чега сумњам да је предсједник Додик у овој емисији одреаговао на моје наводе? Могао бих овде читаоце „смарати“ криминалистичким тумачењима уобичајених реакција криваца на почињени кримен, но, то једноставно нећу чинити. На моју несрећу чињенично знам да врх власти Српске ревносно прати моје текстове и дешавања на Блогу. То понајбоље знам из дисциплинских поступака какви су против мене вођени, односно из ових покренутих због посљедњих текстова, а само због медијског иступања какво иритира моћнике!

У даљем ћу се фокусирати на Додиково „признање“.

На првом кораку морам апострифирати његов навод да је “једном позван у Брисел, у сједиште НАТО”, гдје су га “НН лица” упознала са циљевима, плановима и опасностима напада. Вјероватно су у врху ове злочиначке организације најели се гљива лудара, па су овог освједоченог српског патриоту позвали у своје сједиште и предочили му планове!? Међутим, сам Додик открива природу његове посјете Бриселу када помиње како је био задужен да „пренесе поруку Слободану Милошевићу“.

Писао сам више пута о америчким безбједносним доктринама познатим као ФИД (Фореигн Интернал Дефенце) операције или „Унутрашња одбрана пријатељске земље“. Објашњавао сам како је Милорад Додик обучаван и инструментализован по правилу Пентагона ФМ 100-10, заједно са активистима организације „Отпор“ које су припремали примјеном правила ФМ 100-5. Знао је Слободан Милошевић одлично кога му је НАТО послао и какве су природе његове „поруке“. Циљ таквих активности јесте дезорјентација противника, слабљење његове одлучности, прикупљање података, тражење слабости и ино. Нека ме Додик демантује, али сам убијеђен да се Милошевић није упуштао са њим у било какву озбиљнију расправу.

Надаље, просто је фасцинантно како се Додик поиграва са митом о постојању српског хероја који је одгодио бомбардовање Југославије.

Ето дођосмо до тога да откријемо како је наш уважени предсједник управо тај „херој“. Замислите, њему је било жао да Србе бомбардују током зиме, па је НАТО исказао потребну „хуманост“ и напао нас у прољеће (оно по љепшем времену!). Уопште било је гротесктно посматрати Додика како се бори са грижом савјести и настојањем да себе лажно прикаже као „алтернативу рату“. Но, остали смо ускраћени за податак да ли су се спорни догађаји одиграли прије или послије ФИД операције „Рачак“. Ова „црна операција“ представљала је кључни индикатор да ће непријатељ напасти СРЈ, а одиграла се средином јануара 1999. године. Након тога требало је одређено вријеме да се промјеном техника информационог ратовања човјечанство „припреми“ за нови злочин, припреман неколико година, а иначе представља само дио/етапу једног много већег злочина какав интензивно траје и данас!

"Ја сам тада у разговору са људима из НАТО-а рекао да, уколико се сруши иједан мост на Дрини, ја ћу поднијети оставку и Република Српска ће тог тренутка ући у хаос. Ниједан мост на Дрини у то вријеме није срушен", рекао је Додик у овој емисији, а режимски медији су то ревносно пренијели. Чињеницу да мостови који повезују Српску и Србију нису порушени можемо тумачити кроз утицај Додика унутар “НАТО јастребова”. Но, можемо и кроз моје наводе да је Србији у тим тренуцима највећа опасност од копнене офанзиве пријетила из правца БиХ, односно Републике Српске. Могуће је да су мостови сачувани у функцији извођења копнене операције од стране 60 000 “миротвораца” тада распоређених у овој земљи, уз (како у тексту наводим) могућност додатних појачања у људству и техници.

На крају морам се осврнути на “расправу” око одговорности Милошевића за овај злочин. Једноставно ми је несхватљиво да унутар српског етничког бића уопште размишљамо о таквим небулозама. Кад ће Срби заузети став да суводили одбрамбени деветогодишњи рат против домаћих и свјетских хегемона који су настојали успоставити Нови свјетски поредак? Да је наш народ жртва пребогатих злочинаца који су једино настојали увећати сопствени капитал, моћ и утицај! Да смо једноставно жртва злочина!

Слободан Милошевић није одговоран за злочин какав је припреман неколико година, а управо је поратно позиционирање “окупационих намјесника” у Српској једна од првих радњи тог злочина (објаснио сам у тексту како). Након Српске идентична окупационо-намјесничка матрица примијењена је и у Србији, и то напросто траје до данашњег дана. Истина је једино да су Српска и Србија остале непоражене у рату, а онда су окупиране у мирнодопским условима и одговорност за то сносе „окупациони намјесници“.

Овај текст се неће „допасти“ моћницима и самопрокламованим чуварима Републике Српске. Уосталом, циљ мојих јавних иступа и јесте „суочавање са истином“ појединих манипулатора, а њихове емоције за мене су тек секундарне. Могуће је да ћу већ наредних дана појединце суочити са истином о убиствима српских патриота Срђана Кнежевића и Љубише Савића Маузера, односно са злочинима од изнимне важности за спознају издаје! Ко зна!?

Аутор: Борислав Радовановић