Сјећања: Данас би 56. рођендан славио Аертон Сена...

На данашњи дан пре 56 година рођен је легендарни Аертон Сена, бразилски возач Ф1 који је погинуо у трци у Сан Марину 1994. године.

Био је један од највећих и најдоминантнијих возача у историји тог спорта, а током каријере је освојио три титуле шампиона, имао је 41 победу, 80 подијума и 65 пол позиција.

Возио је за Толеман, Лотус, Мекларен и Вилијамс.

„Биће ово сезона са пуно удеса и треба да будемо срећни ако се нешто озбиљно не деси“, рекао је управо Сена пред почетак сезоне 1994. године, која ће заувек остати упамћена као сезона у којој је изгубио живот.

Рођен 21. марта 1960. године у Сао Паулу као Аертон Сена да Силва у ауто-мото спорт је ушао случајно, када је узео картинг који је његова стартија сестра Вивијан добила на поклон, али га је одбила.

Са 13 година је почео озбиљно да се бави картингом, уследило је учешће у Формули Форд 2000, британској Формули 3, а потом је добио прилику у Формули 1 и тако је стартовала каријера једног од најбољих возача икада.

По броју титула статистички Михаел Шумахер је најбољи возач свих времена, али за многе који су видели како је Аертон Сена возио нико не може да се пореди са троструким светским шампионом јер, његова величина никада није лежала у статистици.

Возио је до граница могућности, којих су се многи прибојавали, а и данас је такав случај. Већину пута превише опасно, али је увек извлачио максимум из свог болида.

„Вожња, такмичење, то је у мојој крви. То је део мене, део мог живота. Возим откада знам за себе и то ми је најважније на свету“, говорио је Сена.

Тамбурело, последња кривина

Два дана пре Сенине погибије његов блиски пријатељ, Рубенс Барикело је на стази „Енцо и Дино Ферари“ имао тежак удес из кога је изашао са сломљеним носем, док је следећег дана, током квалификација, погинуо Роланд Раценбергер.

Сену су та дешавања на стази приморала да размисли чак и о повлачењу са трке. Иронично, чак је јутро уочи трке провео у разговору са осталим возачима око оформљења групе која ће се постарати да Формула 1 буде безбеднија.

Одучио је да се ипак нађе на стази, а после удеса на старту између Педра Лемија и Џеј Џеј Лехта, и прекида трке, Сена је био водећи, а већ после два круга ударио је у зид у кривини Тамбурело. Телеметрија је показала да је успео да са 309 км/х смањи на 219 за две секунде, али то није помогло. Тада је није само цео падок у Имоли плакао, већ цео свет.

Недостатак информација око узрока смрти водиле су ка многим спекулацијама. Зна се само да се предњи десни пнеуматик са вешањем откачио при удесу и ударио Сену у главу. Слике његове кациге указују да је она од удара пукла у пределу изнад десног ока.

Светска аутомобилска федерација (ФИА) и италијанске власти и даље тврде да Сена није преминуо на лицу места, већ у болоњској болници где је хеликоптером пребачен одмах после удеса. Други тврде супротно, јер ако је преминуо на стази према италијанском закону морала је да буде спроведена истрага и трка је требало да буде прекинута.

Још претходног дана је управо то је требало да буде урађено када је утврђено да је Рацембергер преминуо на стази. Да је трка отказана Сенин живот се не би завршио у кривини Тамбурело.

Ипак, Формула 1 је била и остала прескуп спорт па никоме не одговара да је трка буде одложена, или пак отказана. Прави пример је трка у Индијанаполису, пре четири године, када се на стази нашло само шест болида.

Каријера за памћење

Од дебија у Формули 1 на трци за Велику награду Бразила пред домаћим навијачима 25. марта 1984. године до смрти 1. маја 1994. Аертон Сена је возио за четири тима Толеман, Лотус, Мекларен и Вилијамс.

Возио на 161. трци, 108 је завршио, од којих чак 80 на подијуму. Прву победу од укупно 41 остварио је возећи за екипу Лотус на португалској стази “Есторил”, 21. априла 1985. године, а последњу на Гран Прију Аустралије 7. новембра 1993. године у Аделајду. Занимљив податак је да се чак 8.219 кругова налазио у вођству.

Освојио је три шампионске титуле, 1988, 1990. и 1991. године, а од 1985. до 1993. године ниједну сезону није завршио испод четвртог места у генералном пласману шампионата. Чак 65. пута се нашао на пол позицији и тај рекорд је тек после 12 година успео да надмаши Михаел Шумахер на трци за Велику награду Бахреина 2006. године.

Постхумно је 2000. године ушао у светску “Кућу славних”.

1984: Толеман

Иако је привукао пажњу Вилијамса, Мекларена, Бребама и Толемана, а потом и тестирао за њих Сена је у Формули 1 дебитовао у Толеману. Вилијамс и Мекларен нису имали места, а иако је био повезиван са местом другог возача Бребама први возач екипе, тада већ двоструки шампион, Нелсон Пике је желео свог пријатеља Роберта Морена у екипи, док је први спонзор екипе тражио италијанског возача. Бразилцу је тако једина опција била да се придружи Толеману, релативно новом тиму, као замена за Дерека Ворвика.

После дебија пред домаћим навијачима у Бразилу Сена је до првих бодова у Формули 1 дошао већ на другој трци, у Јужној Африци. Најбољи резултат сезоне, а и дотадашње каријере, остварио је на најгламурознијој трци сезоне, Великој награди Монака, коју је обележио велики пљусак, али о томе више у делу о стази на којој је владао.

До краја сезоне још два пута се попео на подијум, у Великој Британији и Португалији, и на крају је био девети у шампионату са укупно 13 бодова, а трку за Велику награду Италије је пропустио због несугласица са екипом јер није прво Толеман обавестио да је договорио прелазак у Лотус од наредне сезоне.

1985 – 1987: Лотус

На другој трци сезоне у другој години у Формули 1 Сена је у Лотус Реноу дошао до прве пол позиције, а њу је преточио у у први тријумф у каријери на трци за Велику награду Португалије која је вожена по киши. Ипак, на нове бодове је морао да чека до Аустралије када је освојио друго место после старта са прве позиције, иако је до тада чак још три пута био најбољи у квалификацијама. Уследила су још два подијума, у Холандији и Италији, пре друге победе, поново по киши на стази „Спа Франкошамп“ у Белгији, док се Сена истакао као најбржи возач од свих, са седам пол позиција.

Другу сезону у Лотусу Сена је добро започео, освајањем другог места у домовини и победом на трци за Велику награду Шпаније само 14 хиљадитинки испред Најџела Менсела, што је једна од најмањих разлика између победника и другопласираног у историји Формуле 1. Ипак, због слабе поузданости у другом делу сезоне Сена је сезони завршио као четврти, иза шампиона Алана Проста, Најџела Менсела и Нелсона Пикеа, али је поново био најбољи у квалификацијама са осам пол позиција, док је дошао до још шест подијума те сезоне, укључујући и победу на Великој награди Детроита.

За сезону 1987. године Лотус је успео да добије Хондине моторе са којима је Вилијамс претходне сезоне дошао до титуле најбољег конструктора, а Сена није имао пуно среће на старту, пошто се после подијума у Сан Марину, на следећој трци у Белгији сударио са Менселом који га је после напао у боксу. Бразилац је потом дошао до две узастопне победе, прве у Монаку, а потом и друге у Детроиту. Иако је водио у генералном пласману било је очигледно да су болиди Вилијамса бољи, а предност је била највише евидентна на трци за Велику награду Британије када је Сена имао круг заостатка у односу на Менсела и Пикеа.

После трке у Монци Сена је, незадовољан шансама Лотуса, објавио је да ће од 1988. године возити за Мекларен, али је сезону добро завршио, са два друга места на тркама у Јапану и Аустралији, али је са последње трке дисквалификован када је утврђено да је болид Лотуса шири него што је дозвољено. Заузео је треће место у пласману, али је она била кључна за Сенину каријеру пошто је остварио добар односу са Хондом што ће му се исплатити у Мекларену.

1988 – 1993: Мекларен

Захваљујући добром односу са Хондом и уз одобрење тада двоструког шампиона Формуле 1 Алана Проста Сена се придружио Мекларену, а самим тим је почело једно од највећих ривалстава, не само у Формули 1, већ и у свету спорта, а све је кулминирало великим бројем инцидената на стази током следећих пет година између њих двојице.

Од 16 трка у календару 1988. године од Сена и Прост су победили на чак 15, од којих је чак десет двоструких, док је Сена завршио на врху и дошао до прве титуле са осам победа, наспрам Простових седам. Прост је сакупио више бодова, али је остао без три друге позиције јер се тада рачунало 11 најбољих пласмана. Те године Сена и Прост су се чак 1.003 круга налазили у вођству, а остатак од 28 кругова на челу су била још само двојица возача. Сена и Прост те године нису само доминирали, јер то је блага реч, они су понизили своје противнике.

Следеће године се ривалство између Сене и Проста пренело на стазу, али је започет и психолошки рат, а тензија и незадовољство између њих двојице је повећана када је Сена претекао Проста приликом рестарта трке у Сан Марину, што је Француз окарактерисао као кршење договора од пре трке. Сена је преузео вођство у пласману са три победе на прве четири трке, али је због лоше поузданости предност при крају сезоне припала Просту, а после судара са Бразилцем на предпоследњој трци сезоне у Јапану Прост је освојио титулу пошто је Сени била потребна победа да би остао у конкуренцији за титулу. Сена је наставио трку, чак је и победио, али је касније дисквалификован јер је исекао шикану.

По завршетку сезоне Сена је добио велику новчану казну и чак му је суспендована суперлиценца, а такође се упустио и у рат речима са тадашњим председником ФИА Жан-Мари Балестреом.

У трећој сезони у Мекларену, 1990. године Сена се нашао на врху у поретку шампионата, са шест победа, два друга места, као и три трећа, а до незаборавних победа је дошао у Финиксу и Немачкој, на којима се када се борио са тада још увек непознатим Жаном Алезијем, а потом и Алесандром Нанинијем на стази „Хокенхајмринг“.

Како се шампионат ближио крају Прост је почео да сустиже Сену са пет победа, па је две трке пре краја сезоне предност Бразилца износила само 11 бодова. На предпоследњој трци, у Јапану, као и годину дана раније, дошло је до обрачуна између Проста и Сене, али је овога пута Бразилац избацио тада возача Ферарија са стазе и самим тим је Сена дошао до друге титуле.

1991. године, у четвртој сезони у Мекларену, Сена је освојио трећу титулу, са седам победа, и уз мање контроверзи него раније, а највећи конкурент му је овог пута био Менсел. Сезона је била пуна невероватних потеза њих двојице, као што је било на трци за Велику награду Шпаније када су били у истој равни са размаком од неколико центиметара при брзини од 320 км/х, али је Британац на крају први прошао кроз циљ. Многи памте и трку у Великој Британији када је по завршетку трке Сена остао без горива, а Менсел је стао да би се Бразилац попео на болид, а потом га је одвезао у бокс.

Иако је Сена био одлучан да дође до још једне титуле 1992. године Мекларен једноставно није могао да приђе болиду Вилијамса. Нови болид је дебитовао тек на трећој трци сезоне, у Бразилу, а због недостатка активне суспензије болид није био поуздан у брзим кривинама, док Хондин мотор више није био најјачи на стази. Сена је тријумфовао у Монаку, Мађарској и Италији, али је сезону завршио на, за њега, разочаравајућем четвртом месту, иза двојице возача Вилијамса Најџела Менсела и Рикарда Патрезеа, као и Михаела Шумахера у Бенетону.

На крају пете сезоне у Мекларену Сени је истекао уговор, али је остао у британској екипи. Прелазак у Вилијамс није био могућност јер је Прост имао клаузулу у уговору по коме Сена не може да му буде клупски колега, иако је Бразилац понудио да бесплатно вози. Први човек Мекларена Рон Денис је, ипак, наговорио Сену да се врати, али уз услов да ће тек после прве трке сезоне у Јужној Африци одлучити да ли ће остати до краја године.

После прве трке Сена је закључио и да са Фордовим мотором болид Мекларена има потенцијал, иако није био ни прићи Просту у Вилијамс Реноу, али је пристао да вози од трке до трке и на крају је остао током целе сезоне, иако су многи тврдили да је то маркетиншки трик Сене и Дениса.

“Кад Бог одлучи да се нешто догоди, никакав технички недостатак то неће спречити”, рекао је Сена после последње победе пред домаћим навијачима у променљивим временским условима. Потом је тријумфовао и на незаборавној трци на “Донингтон парку” у Великој Британији, која се сматра једном од његових највећих победа. Уследило је друго место у Шпанији и шеста, рекордна победа, у Монаку. Последњу сезону у Мекларену Сена је завршио двема победама у Јапану и Аустралији и другим местом у шампионату, иза Проста.

1994: Вилијамс

После много периперија 1994. године Сена је коначно прешао у Вилијамс пошто се Прост повукао годину дана раније пре истека уговора, радије него да буде клупски колега свом најљућем ривалу. Пред почетак сезоне Сена је важио за великог фаворита, али се показало да је болид тежак за вожњу пошто је ФИА забранила сва електронска помагала.

На првој трци сезоне, у Бразилу, Сена је освојио пол позицију, и пошто је повео испред Шумахера у Бенетону, који је преузео вођство после одлазака у бокс, док Сена није хтео да се задовољи другим местом, претерао је, окренуо се на стази и морао је да одустане.

Друга трка била је Велика награда Пацифика, на којој је Сена поново био први на старту, али га је Мика Хакинен у Мекларену ударио од позади, али је његова трка завршена када га је ударио Никола Ларини у Ферарију. То је уједно био најгори старт сезоне од дебија у Формули 1, пошто после две трке није имао ниједан бод.

Уследила је трка у Имоли, чији се епилог зна...

Монте Карло, стаза на којој је владао

Сви возачи, не само у Формули 1, већ и у осталим такмичењима, имају омиљену стазу. За Најџела Менсела то је “Силверстон”, за Алана Проста и Кимија Раиконена “Спа Франкошамп”, Жан Алези посебно воли “Монцу”, а Фернандо Алонсо “Сепанг”. За Сену су то биле улице Монте Карла.

Сена је у Монте Карлу тријумфовао рекордних шест пута 1987, 1989, 1990, 1991, 1992 и 1993. године, док је још два пута био на подијуму, због чега је и добио надимак “Принц Монака”.

У Монте Карлу Сени нико није био раван, а то се видело на његовој првој трци у кнежевини, 1984. године, када је у Толеману, тиму који би данас могао да се упореди са Форс Индијом, стартовао са 13. позиције и по киши дошао до другог места и првог подијума у каријери.

Све време је Алану Просту био за петама, а у 33. кругу га је и претекао, али је тада трку због немогућих услова за вожњу прекинута па му је победа измакла из руку због правила да се приликом прекида трке рачуна поредак из претходног круга.

Први пут Сена је у Монаку тријумфовао 1987. године па је моментално постао популаран у кнежевини. Занимљиво је да је дан после трке ухапшен јер је возио мотор без кациге, али је пуштен када су полицајци схватили ко је он.

На трци 1992. године са пол позиције је стартовао Најџел Менсел, који је до тада већ имао пет победа у сезони, и доминирао је трком до седам кругова пре краја када је остао без пнеуматика па је морао у бокс, и на стазу се вратио баш иза Сене у Мекларен Хонди.

Са новим сетом пнеуматика Менсел је поставио најбољи круг, скоро две секунде бржи од Сениног и смањио је заостатак па су се њих двојица борили на улицама Монте Карла током последња четири круга, али Британац није могао да претекне тада још актуелног шампиона и трку је завршио са заостатком од две десетинке.

Била је то Сенина пета победа у Монаку, којом је изједначио рекорд који је до тада држао Грејем Хил, а када је наредне године Бразилац дошао и до шестог тријумфа Дејмон Хил, који је трку завршио на другом месту рекао је да би његов отац жив сигурно био први честитао Аертону.

Прилику да по осми пут победи у Кнежевини Сена није имао, а трка 1994. године је одржана само две недеље после његове погибије и Светска аутомобилска федерација је одлучила да први стартни ред у Монте Карлу остане празан у част Сене и Роланда Раценбергера.

Повратак презимена Сена на стазу успеха

“Ако мислите да сам ја добар возач сачекајте да видите мог сестрића Бруна”, рекао је Аертон Сена напуштајући Мекларен крајем 1993. године. Већ наредне године изгубио је живот, а 15 година касније његов сестрић се налази близу шансе да врати популарно презиме у Формулу 1.

Бруно је рођен 15. октобра 1983. године у Сао Паолу и иако је кренуо ујаковим стопама, возећи картинг од најранијег детињства породична трагедија је прекинула Брунову каријеру, а потом је остао и без оца који је погинуо у саобраћајној несрећи.

За 18. рођендан је саопштио породици да ипак жели да буде возач, није наишао на одобравање, али је његова мајка Бјанка ипак попустила и позвала Герхарда Бергера, Аертоновог великог пријатеља да му помогне.

Указану прилику Бруно је искористио и на крају је дошао до ГП2 шампионата, у коме је прошле године био вицешампион, а својим вожњом је заслужио тест вожњу у екипи Хонде и био је фаворит за место у јапанском тиму за ову сезонз.

„Хонда и презиме Сена имају заједничку прошлост“, рекао је Бруно, али ипак, после повлачења Хонде и преузимања тима од стране Роса Брона није добио шансу у Формули 1 па ће се ове сезоне такмичити у Ле Ман серији. Од Формуле 1 није одустао, већ чека своју шансу јер је показао да је од ујака поред физичке сличности наследио и возачки таленат.

„Ујак је био моја инспирација и био сам срећан јер сам могао да одем и видим шта он ради. Жао ми је што много људи није било у могућности да уживо види како је возио“, рекао је Бруно.

Велики на стази и ван ње

Какав човек је Аертон Сена био говори и чињеница да је у кокпиту болида после несреће у Имоли нађена аустријска застава. Сена је желео управо ту заставу да подигне на подијуму после победе на трци у знак сећања на Роланда Раценбергера, који је погинуо претходног дана, током квалификација.

Неколико пута је ризиковао и живот на стази да би помогао другима. На стази „Спа Франкошамп“ 1992. године, када је током слободног тренинга Ерик Кома имао удес сви возачи су брзо прошли, док је Сена стао, изашао из болида и без страха пришао олупини болида да би спречио да се болид запали. Исто се десило и годину дана касније, такође на трци за Велику награду Белгије, када је спасио Алесандра Занардија.

После његове смрти откривено је да је годинама давао милионе долара хуманитарним организацијама које помажу деци. Био је веома скроман па није желео да прича у медијима о томе. У знак сећања на великог шампиона његова породица је основала фондацију „Аертон Сена“, која помаже деци и младима широм света, али највише у Бразилу.

Фондација „Аертон Сена“

Годину дана после Сенине погибије његова породица је основала „Фондацију Аертона Сене“ која у сарадњи са владом, компанијама, универзитетима и школама, помаже деци и младим особама, чије породице немају довољно средстава, да дођу до образовања и покушају да раде шта год желе у животу.

Улоге у Фондацији имају сви чланови породице, али је ипак најактивнија сестра троструког шампиона Вивијан Лали, као и брат Леонардо Да Силва. Велику помоћ у промоцији рада фондације има и Бруно Сена, Аертонов сестрић, који заједно са сестром Бјанком буди свест о сиромаштву у Бразилу широм Европе.

„Аерон је сматрао да је привилегована особа и осећао је да је успешан у животу јер је имао могућност да се бави послом којим је желео. Имао је средства за учење, помоћу којих се развио као особа, али и као возач и фондација се своди на то. Ми верујемо да ако неко има образовање и здравље може далеко да догура у животу, а не само да буду жртве јер нису имали прилику“, рекао је Бруно, „Моја улога је да упознајем људе у Европи са радом фондације јер многи људи знају за њено постојање, али не знају чиме се она бави. Не могу да будем директно умешан у рад фондације јер морам да се 100 посто посветим каријери али знам како све функционише и драго ми је да то испричам људима који желе да знају“.

Инспирација за све

Сена је био инспирација за све. У последњих 15 година појавиле су се бројне књиге, као и документарни филмови о његовом животу, каријери и смрти.

Ипак, једини званични документарац о животу и каријери троструког шампиона почеће са снимањем у мају, а продукцију су подржали и Сенина породица и власници комерцијалних права Формуле 1 ФОМ.

Радња филма ће се окретати око Сениних 11 сезона у Формули 1, од 1984. године до смрти у Имоли и истраживаће и његов живот и посао, његова достугнућа на стази, трци за савршеношћу и статус хероја после смрти у 34. години.

Највише књига о Сенином животу и каријери написао је Кристофер Хилтон, али ту је и збирка песама које су написала деца из Имоле, која носи назив „У рају нема зидова“.

Утицај на Формулу 1 и свет

После Сенине погибије многи су тражили забрану Формуле 1, а за љубитеље спорта тог поподнева се срушио цео свет. Сенину смрт многи Бразилци сматрају за националну трагедију, а после несреће Влада Бразила је прогласила тродневну жалост, а процењено је да је три милиона људи изашло на улице у његову част. И после 15 година Сена има статус хероја у Бразилу и његов гроб годишње посети више људи него гробове Џона Кенедија, Мерлин Монро и Елвиса Прислија заједно.

Многи возачи, међу којима су били Алан Прост, Дејмон Хил и Емерсон Фитипалди су присуствовали сахрани, док је Сенина породица забранила долазак првом човеку Формуле 1 Бернију Еклстону, као и председнику ФИА Максу Мозлију, који је уместо тога отишао на сахрану Роланда Раценбергера у Салзбургу. Еклстон је десет година касније открио да верује да је Сена био и остао најбољи возач Формуле 1 икада.

Многе безбедносне мере су уведене у Формулу 1 после Сенине смрти, али и Раценбергерове. Многи возачи су пре Сене погинули, али ниједан његове величине и популарности није преминуо на једној трци најпопуларније дисциплине ауто-мото спорта. Стазе су редизајниране, промењене су зоне за излетање, постављене баријере по највишим стандардима као и виши кокпити за возаче унутар болида.

Формула 1 је од Сенине смрти постала безбеднија, али нико не може да каже да је постала занимљивија или да се појавио возач који може да засени оно све шта је Бразилац показивао на стази, јер заувек су остале су упамћене његове вожње по киши, дуели са највећим ривалом, Аланом Простом, затим и Најџелом Менселом, пријатељство са Герхардом Бергером, али понајвише какав је возач био. Један једини и непоновљив.

Сена није заборављен, нити ће бити. Још увек га многи цене и поштују, још увек је присутан у мислима свих који су гледали ту тужну трку 1. маја 1994. године, али и оних који нису, који су бар имали прилику да виде шта може и уме. То се неће променити ни за још 15, па потом још 15, а онда још много година, јер је тада легенда рођена...