Просјечне плате у државама бивше СФРЈ

Највећа просечна плата у прошлој години на простору бивше Југославије исплаћена је у Словенији и износила је 1.004 евра, док је најмања била у Србији 361 евро.

Просечна плата у Црној Гори прошле године била је 482, у Хрватској 747, у Босни и Херцеговини 422, а у Македонији 365 евра. Међутим, када се погледа раст просечне плате у 2015, јасно је да је он највећи у Србији.

Наиме, просечна плата у Словенији прошле године порасла је за свега 1,49 евра, у Хрватској за 5,44, а код нас за 34,77 евра, јер је Србија у прошлу годину ушла са просечном платом од свега 326,42 евра.

По оцени економисте Милана Ћулибрка, проблем је у ниском стандарду и није довољно имати највећи раст плата у једној години, ако се креће са најнижом основицом у комшилуку.

“Тачно је да само ми имали највеће повећање просечне плате, али не сме се заборавити са каквим стартом смо се у трку упустили. Уколико плате најбрже расту у Србији , а и даље су најниже у региону, онда је јасно да имамо проблем и да је он у економској снази и моћи ове државе, која је најгора економија, према 10 битних индекса, на простору бивше Југославије. Када се све то зна, онда подаци о најмањој просечној плати и највећим њеним повећањем истовремене не може никог да изненади”, каже Ћулибрк за “Дневник”.

Он указује на то да би у Србији на просечну плату, као што је то у свим другим европским државама, требало да утичу веће плате у привреди, односно да би оне морале бити веће него у јавном сектору, али да то изостаје.

“Србија је једна од ретких европских држава у којој су плате запослених у јавном сектору веће него у приватном. То нигде није случај. Предузетницима нико не може одређивати колику ће коме дати плату. Међутим, проблем је што су плате у нашој привреди мале или се барем тако приказују – а то улази у просек – јер радници на папиру добијају минималну зараду, али им се део даје на руке”, каже он.

“То је зато што онда послодавац плаћа порезе само на минималац и много их користи ту могућност. Ипак, у основи је велики проблем то што је држава дозволила да и даље запослени у јавном сектору имају значајно веће плате од оних који раде у приватном. С друге стране, приватници који добро послују, чија се продуктивност повећава, који више зарађују, требало би да сразмерно томе повећају и плате својих запослених а не да свеколики профит задржавају само за себе. Онда би и укупна просечна плата била већа, објашњава Ћулибрк.

Он подсећа на то да се Фискални савет Србије, зарад наставка финансијске консолидације државе која је тек започета, залаже да се плате у јавном сектору замрзну у наредне две године. С друге стране, приватни сектор би, насупрот томе, требало да повећа плате радницима који производе.

“На крају крајева, Фискални савет и када предлаже замрзавање плата у јавном сектору, пре свега мисли на одрживост јавног дуга Србије. Због тога инсистира да се удео плата за јавни сектор смањи у БДП-у.

Јер, све док је тај удео велик, јавни дуг Србије наставиће да расте. А ако се ништа не промени, процењујем да ћемо већ крајем ове године прећи 80 одсто БДП-а, што је граница која се по међународним стандардима сматра границом презадужености неке земље”, оцењује Ћулибрк.

С друге стране, уколико се спроводе најављена рационализација јавног сектора и без посла остане око 30.000 запослених онда ће, сматра Ћулибрк, просечна српска плата за ову годину бити још мања.

“Српска просечна плата ће пасти зато што ће остати без прихода 30.000 људи, односно толико ће плата бити мање у просеку, а да ли ће приватни сектор “усисати” толики број тешко је поверовати. Поготово, што су запослени у јавном сектору и сада имали плате изнад просека, па су самим тим повећавали укупну просечну плату државе”, закључује Ћулибрк.

Извор: Б92