Њемачка теорија звијезде падалице

Данашњи локални избори у три немачке покрајине нашли су се у сендвичу између два самита Европске уније и Турске о избегличкој кризи, један почетком прошле, други крајем ове седмице. Саксонија–Анхалт, Баден–Виртемберг и Рајна–Палатинат не одлучују о томе хоће ли канцеларка Меркел остати на власти на федералном нивоу, већ само да ли ће са власти почети да силази.

Свијет 13.03.2016 | 15:00

Та три избора не доносе моменталну промену ни за Европу – осим што канцеларку враћају у реалност, или је, што је мање вероватно, остављају да у модусу "канцеларке срца" (термин немачког листа ТАЗ) и даље деконструише рационално наслеђе европске политичке мисли и праксе.

На националном нивоу карте су јасно подељене: канцеларка је за Немце програмирала политику отворених врата и, као некад Троцки "перманентну револуцију", наредила перманентну интеграцију. Тај акционистички програм доследно спроводе национална телевизија АРД и део писане штампе, ближећи се просечном немачком гласачу из слепог угла преко фреквенције историјских злочина и казни.

Та врста беспоштедне интеграције великих бројева спушта наравно канцеларкин политички рејтинг, али истовремено јача њен ауторитарни статус на националној сцени, са чије висине се онда њеном тиму отвара директан приступ поправкама политичког рејтинга.

То је прва права перпетуум мобиле машина икад направљена – можда је баш и био ред да је осмисли радни, дисциплиновани и послушни немачки дух.

Реч је о моделу перфектне политичке равнотеже, у коме је канцеларки пошло за руком да поправља и исправља реалност, не другачије него што се поправља покварени тостер или побуњени софтвер, док сам владајући тим истовремено остаје резистентан (отпоран, који се противи) на промене.

Службени Берлин је тиме обогатио политичку теоретску мисао за нову категорију "активне затворене демократије" – демократије која поправља, али се не поправља.

Ако данашњи локални избори не прођу тако катастрофално по ЦДУ, како се прогнозирало, биће то развој догађаја за који канцеларка може директно да захвали затварању такозване балканске руте за илегалну миграцију – то констатују аустријски (ОРФ, Пресе) као и неки немачки медији (Фокус, ДWН, чак и Шпигел).

Затварање балканске руте је поклон који су Балкан и Аустрија дали Ангели Меркел не би ли је срећно провели кроз ризик важних локалних избора. Канцеларка је поклон истина вратила неотворен и уз гласни протест, али су јој његови ефекти свеједно остали у форми компензационе стратегије која службеном Берлину, барем на кратки рок, омогућава луксуз верности самом себи.

Кад би још и Анкара била тако великодушна према Берлину! Али Анкарин поклон је оно што Ноје цирише цајтунг зове игром нулте суме – "ја теби вратим две хиљаде Авганистанаца, ти мени пошаљеш две хиљаде Сиријаца".

Трошковна места моралне супериорности

Последњи апел Ангеле Меркел послат у јавност у петак низ проводник националне телевизије гласио је: Немци морају више делити са избеглицама, морају више дати.

Политичка грандоманија службеног Берлина је тиме само нарасла – циљ више није само искорењивање светског сиромаштва, сад се иде и на то да се униште темељи капитализма.

Није спорно да је и у првом и у другом случају реч о врло племенитим циљевима. Њихово остваривање би, међутим, захтевало светску револуцију несагледивих последица.

Пре него што евентуално крену у тај посао, Европљани би, свеједно да ли су у ЕУ или не, морали да одговоре на три питања: 1. Да ли желе ту врсту радикалне револуције? 2. Да ли су сагласни да се она одвија под немачким вођством? 3. Да ли ће пре камила проћи кроз иглене уши, него власник трособног стана и пристојне плате у царство небеско?

Треће питање је етичка сива зона – за праве богаташе се зна да камиле имају предност, али да ли је "богат" и мали Европљанин размажен благодетима социјално трансформисане капиталистичке државе?

Не треба заборавити да је и прва светска револуција за друштвену и економску правду стајала под идејним вођством двојице Немаца, Маркса и Енгелса. У клопку су најпре ушетали Руси, за њима мање или више добровољно сви Словени; словенске културе још подрхтавају од негативних економских последица правде и једнакости на о-рук.

Поента је: правда и једнакост су у принципу идеалне, а не реалне категорије. Тим идеалима се никада нико није више приближио од модерних европских друштава гледаних свих заједно, као континент зашвајсован (заварен) историјским искуством и политичком праксом.

Да ли је Европа сада спремна на нову револуцију и нови ризик? И чију децу ће та револуција једног дана јести – "домородачку" или, ако је ту понуда мршава, "усељеничку" као муслиманске управнике културног наслеђа некадашњих хришћанских друштава?

"Распродаја вредности – Ангела Меркел демонтира ЕУ"

У тексту под тим насловом ДWН се прошле недеље обрачунавао са фарсичним моментима договора ЕУ с Турском.

"Самит је завршен без и једног јединог договора. Кад је новинарима у ситним сатима попустила пажња, председник Комисије Јункер је твитовао да се стоји на прагу 'пробоја'. Они који нису заспали брзо су схватили: Ангела Меркел је све државе грубо ставила пред свршен чин и онда експресно објавила да је постигнут напредак. Остали су прећутали да јој не би саботирали локалне изборе 13. марта."

"Тај недостојни глумачки акт Меркелова–Јункер–Руте изведен је како би се у брзом ходу замаглиле све отворене тачке договора с Турском, а то су: Прогнани из Сирије су ратне избеглице. Рат у Сирији подгрејава Турска. Река избеглица из Сирије неће пресушити док Турска не престане да војним средствима шири свој политички утицај у Сирији. Европско одбијање да се то јасно изговори, Ердоган је схватио као дозволу за неограничену власт код куће. Европа пролази кроз конвергенције (узајамно приближавање) сасвим нове врсте: не прилагођава се Ердоган Европској унији, већ се ЕУ прилагођава Ердогану. ЕУ игра како Турска свира!"

Немачки недељник Фокус иде још даље – он је на основу политичких манира које су од прошлог августа до данас демонстрирали канцеларка Меркел и неке особе њеног најужег тима, саставио профил политичара будућности.

Тај портрет владаоца двадесет и првог века садржи: неограничену жељу за контролом, мали или готово никакав напор да се то сакрије, уживање у издавању наређења, радикалну самосвест, диктат воље над реалним чињеницама и тоталну неосетљивост на властиту грешку.

Можда је неопходно поновити: Фокус не пише тај портрет политичара новог доба по Ердогану, већ по Ангели Меркел.

У неком историјском каталогу ауторитарне понуде тај владалачки профил би добио назив "командне" или "баста политике", пише Фокус. Његова главна карактеристика је да је пословичну мудрост о политици као уметности могућег трансформисао у технику збуњених за опстанак на власти.

Први конкретни пример Фокуса: немачки министар полиције Томас де Мезијер.

"Са изјавом 'не би требало да будемо судија за људска права на читавом свету' датом као коментар на грубе антидемократске тенденције турске власти, Де Мезијер је издао хипокризијски вето с високе европске моралне осматрачнице. Његово 'не би требало' је обрнути императив стилизован као табу: морамо толерисати лоше напољу, да бисмо спречили лоше унутра. Немац мора да буде куш! кад његова влада разговара са једним распуштеним антидемократом, који би за европски новац требало да поправи грехе немачке власти. Зашто онда критикујемо Ким Џонг Уна или Абу Бакр ел Багдадија?! Можда бисмо се с њима лакше договорили и више добили. Сународници за Де Мезијера имају још једину вредности као саучесници у греху хипокризије."

Други пример: министар финансија Волфганг Шојбле.

Прошле недеље је Велт ам зонтаг објавио циркуларно писмо које је министар упутио члановима кабинета – са тезом "сви се морају повиновати једном циљу, финансирање избегличке кризе је апсолутни приоритет савезне владе". "Сви остали сектори морају да прихвате изгладњивање. Када би се наша влада још кретала у сфери разлога и сврхе, онда би питање 'а зашто?' било нормално. Али, Меркелову више нико не може да пита 'зашто'. Зашто таква хијерархија буџетских трошкова? Ко је дао демократску легитимацију за успостављање таквог приоритета? Код нас се сада приоритети постављају, а не објашњавају; мере предузимају без комуникације."

Трећи пример Фокуса: канцеларка Ангела Меркел.

"Када је на самиту прошле недеље у Бриселу, мислећи при томе на балканску руту, рекла да 'није могуће да је негде нешто затворено', она се сасвим свесно укрцала на прокреационистички воз: то што она не може да замисли – једноставно није могуће. У тој реченици је проговорила једна метафизички просветљена премијерка која делује из уверења да њен легитимитет не долази из немачког бирачког тела, већ директно с небеских висина. Тиме је канцеларка сва мишљења супротна свом декларисала као субверзивне упаде света чињеница у њене идеале: супротна мишљења нису предвиђена, зато их не сме ни бити. А шта не сме бити, не може ни бити, тако гласи теорема Ангеле Меркел. Тако би вероватно реаговао и бог да му се неко мешао у стварање света."

Ауторитарна канцеларка или ауторитарни Немци?

То је танак лед и захтева посебан текст, још боље – серију текстова.

Теоретски оквир су још пре више од пола века поставили мислиоци као Теодор Адорно или Вилхелм Рајх, први преко "ауторитарне структуре линости", други преко "три слоја карактера". Кад би требало рећи којим су категоријама Немци до средине двадесетог века обогатили политичку теорију, ту би штошта могао да каже и француски филозоф Левинас, или немачки теоретичар културе Клаус Тевелајт.

Сви они су се вртели око тезе да постоји неки проблем између немачке нације и јаког вође. Сви су они, осим Адорна, одреда оптимистични људи, стајали на становишту да је Немце најбоље не доводити у искушење тиме што ће проналазити идеалне владаре или их подржавати у свести да су нашли најбољег.

И сви они су знали да је ствар много компликованија од флоскуле о пословичној немачкој послушности и савијању пред ауторитетом.

Да проговоримо речником професора Воланда из Булгаковљевог романа "Мајстор и Маргарита": Да, Немци воле јаке ауторитарне личности и послушно их следе до последњег тренутка, али то је само пола проблема. Ствар је у томе да се Немци сами себи допадају док следе неку ауторитарну личност, и то је прави проблем. Вилхелм Рајх га је називао "националним нарцизмом".

Овог пута, на срећу, Немци не освајају, него се жртвују; не ратују него се бацају на олтар хуманизма. Невоља је само у томе да су успут спремни да жртвују и све друге европске културе.

Ако Немци не смеју да питају "зашто", можда други Европљани могу.

Извор: РТС