Njemačka teorija zvijezde padalice

Današnji lokalni izbori u tri nemačke pokrajine našli su se u sendviču između dva samita Evropske unije i Turske o izbegličkoj krizi, jedan početkom prošle, drugi krajem ove sedmice. Saksonija–Anhalt, Baden–Virtemberg i Rajna–Palatinat ne odlučuju o tome hoće li kancelarka Merkel ostati na vlasti na federalnom nivou, već samo da li će sa vlasti početi da silazi.

Svijet 13.03.2016 | 15:00

Ta tri izbora ne donose momentalnu promenu ni za Evropu – osim što kancelarku vraćaju u realnost, ili je, što je manje verovatno, ostavljaju da u modusu "kancelarke srca" (termin nemačkog lista TAZ) i dalje dekonstruiše racionalno nasleđe evropske političke misli i prakse.

Na nacionalnom nivou karte su jasno podeljene: kancelarka je za Nemce programirala politiku otvorenih vrata i, kao nekad Trocki "permanentnu revoluciju", naredila permanentnu integraciju. Taj akcionistički program dosledno sprovode nacionalna televizija ARD i deo pisane štampe, bližeći se prosečnom nemačkom glasaču iz slepog ugla preko frekvencije istorijskih zločina i kazni.

Ta vrsta bespoštedne integracije velikih brojeva spušta naravno kancelarkin politički rejting, ali istovremeno jača njen autoritarni status na nacionalnoj sceni, sa čije visine se onda njenom timu otvara direktan pristup popravkama političkog rejtinga.

To je prva prava perpetuum mobile mašina ikad napravljena – možda je baš i bio red da je osmisli radni, disciplinovani i poslušni nemački duh.

Reč je o modelu perfektne političke ravnoteže, u kome je kancelarki pošlo za rukom da popravlja i ispravlja realnost, ne drugačije nego što se popravlja pokvareni toster ili pobunjeni softver, dok sam vladajući tim istovremeno ostaje rezistentan (otporan, koji se protivi) na promene.

Službeni Berlin je time obogatio političku teoretsku misao za novu kategoriju "aktivne zatvorene demokratije" – demokratije koja popravlja, ali se ne popravlja.

Ako današnji lokalni izbori ne prođu tako katastrofalno po CDU, kako se prognoziralo, biće to razvoj događaja za koji kancelarka može direktno da zahvali zatvaranju takozvane balkanske rute za ilegalnu migraciju – to konstatuju austrijski (ORF, Prese) kao i neki nemački mediji (Fokus, DWN, čak i Špigel).

Zatvaranje balkanske rute je poklon koji su Balkan i Austrija dali Angeli Merkel ne bi li je srećno proveli kroz rizik važnih lokalnih izbora. Kancelarka je poklon istina vratila neotvoren i uz glasni protest, ali su joj njegovi efekti svejedno ostali u formi kompenzacione strategije koja službenom Berlinu, barem na kratki rok, omogućava luksuz vernosti samom sebi.

Kad bi još i Ankara bila tako velikodušna prema Berlinu! Ali Ankarin poklon je ono što Noje ciriše cajtung zove igrom nulte sume – "ja tebi vratim dve hiljade Avganistanaca, ti meni pošalješ dve hiljade Sirijaca".

Troškovna mesta moralne superiornosti

Poslednji apel Angele Merkel poslat u javnost u petak niz provodnik nacionalne televizije glasio je: Nemci moraju više deliti sa izbeglicama, moraju više dati.

Politička grandomanija službenog Berlina je time samo narasla – cilj više nije samo iskorenjivanje svetskog siromaštva, sad se ide i na to da se unište temelji kapitalizma.

Nije sporno da je i u prvom i u drugom slučaju reč o vrlo plemenitim ciljevima. Njihovo ostvarivanje bi, međutim, zahtevalo svetsku revoluciju nesagledivih posledica.

Pre nego što eventualno krenu u taj posao, Evropljani bi, svejedno da li su u EU ili ne, morali da odgovore na tri pitanja: 1. Da li žele tu vrstu radikalne revolucije? 2. Da li su saglasni da se ona odvija pod nemačkim vođstvom? 3. Da li će pre kamila proći kroz iglene uši, nego vlasnik trosobnog stana i pristojne plate u carstvo nebesko?

Treće pitanje je etička siva zona – za prave bogataše se zna da kamile imaju prednost, ali da li je "bogat" i mali Evropljanin razmažen blagodetima socijalno transformisane kapitalističke države?

Ne treba zaboraviti da je i prva svetska revolucija za društvenu i ekonomsku pravdu stajala pod idejnim vođstvom dvojice Nemaca, Marksa i Engelsa. U klopku su najpre ušetali Rusi, za njima manje ili više dobrovoljno svi Sloveni; slovenske kulture još podrhtavaju od negativnih ekonomskih posledica pravde i jednakosti na o-ruk.

Poenta je: pravda i jednakost su u principu idealne, a ne realne kategorije. Tim idealima se nikada niko nije više približio od modernih evropskih društava gledanih svih zajedno, kao kontinent zašvajsovan (zavaren) istorijskim iskustvom i političkom praksom.

Da li je Evropa sada spremna na novu revoluciju i novi rizik? I čiju decu će ta revolucija jednog dana jesti – "domorodačku" ili, ako je tu ponuda mršava, "useljeničku" kao muslimanske upravnike kulturnog nasleđa nekadašnjih hrišćanskih društava?

"Rasprodaja vrednosti – Angela Merkel demontira EU"

U tekstu pod tim naslovom DWN se prošle nedelje obračunavao sa farsičnim momentima dogovora EU s Turskom.

"Samit je završen bez i jednog jedinog dogovora. Kad je novinarima u sitnim satima popustila pažnja, predsednik Komisije Junker je tvitovao da se stoji na pragu 'proboja'. Oni koji nisu zaspali brzo su shvatili: Angela Merkel je sve države grubo stavila pred svršen čin i onda ekspresno objavila da je postignut napredak. Ostali su prećutali da joj ne bi sabotirali lokalne izbore 13. marta."

"Taj nedostojni glumački akt Merkelova–Junker–Rute izveden je kako bi se u brzom hodu zamaglile sve otvorene tačke dogovora s Turskom, a to su: Prognani iz Sirije su ratne izbeglice. Rat u Siriji podgrejava Turska. Reka izbeglica iz Sirije neće presušiti dok Turska ne prestane da vojnim sredstvima širi svoj politički uticaj u Siriji. Evropsko odbijanje da se to jasno izgovori, Erdogan je shvatio kao dozvolu za neograničenu vlast kod kuće. Evropa prolazi kroz konvergencije (uzajamno približavanje) sasvim nove vrste: ne prilagođava se Erdogan Evropskoj uniji, već se EU prilagođava Erdoganu. EU igra kako Turska svira!"

Nemački nedeljnik Fokus ide još dalje – on je na osnovu političkih manira koje su od prošlog avgusta do danas demonstrirali kancelarka Merkel i neke osobe njenog najužeg tima, sastavio profil političara budućnosti.

Taj portret vladaoca dvadeset i prvog veka sadrži: neograničenu želju za kontrolom, mali ili gotovo nikakav napor da se to sakrije, uživanje u izdavanju naređenja, radikalnu samosvest, diktat volje nad realnim činjenicama i totalnu neosetljivost na vlastitu grešku.

Možda je neophodno ponoviti: Fokus ne piše taj portret političara novog doba po Erdoganu, već po Angeli Merkel.

U nekom istorijskom katalogu autoritarne ponude taj vladalački profil bi dobio naziv "komandne" ili "basta politike", piše Fokus. Njegova glavna karakteristika je da je poslovičnu mudrost o politici kao umetnosti mogućeg transformisao u tehniku zbunjenih za opstanak na vlasti.

Prvi konkretni primer Fokusa: nemački ministar policije Tomas de Mezijer.

"Sa izjavom 'ne bi trebalo da budemo sudija za ljudska prava na čitavom svetu' datom kao komentar na grube antidemokratske tendencije turske vlasti, De Mezijer je izdao hipokrizijski veto s visoke evropske moralne osmatračnice. Njegovo 'ne bi trebalo' je obrnuti imperativ stilizovan kao tabu: moramo tolerisati loše napolju, da bismo sprečili loše unutra. Nemac mora da bude kuš! kad njegova vlada razgovara sa jednim raspuštenim antidemokratom, koji bi za evropski novac trebalo da popravi grehe nemačke vlasti. Zašto onda kritikujemo Kim Džong Una ili Abu Bakr el Bagdadija?! Možda bismo se s njima lakše dogovorili i više dobili. Sunarodnici za De Mezijera imaju još jedinu vrednosti kao saučesnici u grehu hipokrizije."

Drugi primer: ministar finansija Volfgang Šojble.

Prošle nedelje je Velt am zontag objavio cirkularno pismo koje je ministar uputio članovima kabineta – sa tezom "svi se moraju povinovati jednom cilju, finansiranje izbegličke krize je apsolutni prioritet savezne vlade". "Svi ostali sektori moraju da prihvate izgladnjivanje. Kada bi se naša vlada još kretala u sferi razloga i svrhe, onda bi pitanje 'a zašto?' bilo normalno. Ali, Merkelovu više niko ne može da pita 'zašto'. Zašto takva hijerarhija budžetskih troškova? Ko je dao demokratsku legitimaciju za uspostavljanje takvog prioriteta? Kod nas se sada prioriteti postavljaju, a ne objašnjavaju; mere preduzimaju bez komunikacije."

Treći primer Fokusa: kancelarka Angela Merkel.

"Kada je na samitu prošle nedelje u Briselu, misleći pri tome na balkansku rutu, rekla da 'nije moguće da je negde nešto zatvoreno', ona se sasvim svesno ukrcala na prokreacionistički voz: to što ona ne može da zamisli – jednostavno nije moguće. U toj rečenici je progovorila jedna metafizički prosvetljena premijerka koja deluje iz uverenja da njen legitimitet ne dolazi iz nemačkog biračkog tela, već direktno s nebeskih visina. Time je kancelarka sva mišljenja suprotna svom deklarisala kao subverzivne upade sveta činjenica u njene ideale: suprotna mišljenja nisu predviđena, zato ih ne sme ni biti. A šta ne sme biti, ne može ni biti, tako glasi teorema Angele Merkel. Tako bi verovatno reagovao i bog da mu se neko mešao u stvaranje sveta."

Autoritarna kancelarka ili autoritarni Nemci?

To je tanak led i zahteva poseban tekst, još bolje – seriju tekstova.

Teoretski okvir su još pre više od pola veka postavili mislioci kao Teodor Adorno ili Vilhelm Rajh, prvi preko "autoritarne strukture linosti", drugi preko "tri sloja karaktera". Kad bi trebalo reći kojim su kategorijama Nemci do sredine dvadesetog veka obogatili političku teoriju, tu bi štošta mogao da kaže i francuski filozof Levinas, ili nemački teoretičar kulture Klaus Tevelajt.

Svi oni su se vrteli oko teze da postoji neki problem između nemačke nacije i jakog vođe. Svi su oni, osim Adorna, odreda optimistični ljudi, stajali na stanovištu da je Nemce najbolje ne dovoditi u iskušenje time što će pronalaziti idealne vladare ili ih podržavati u svesti da su našli najboljeg.

I svi oni su znali da je stvar mnogo komplikovanija od floskule o poslovičnoj nemačkoj poslušnosti i savijanju pred autoritetom.

Da progovorimo rečnikom profesora Volanda iz Bulgakovljevog romana "Majstor i Margarita": Da, Nemci vole jake autoritarne ličnosti i poslušno ih slede do poslednjeg trenutka, ali to je samo pola problema. Stvar je u tome da se Nemci sami sebi dopadaju dok slede neku autoritarnu ličnost, i to je pravi problem. Vilhelm Rajh ga je nazivao "nacionalnim narcizmom".

Ovog puta, na sreću, Nemci ne osvajaju, nego se žrtvuju; ne ratuju nego se bacaju na oltar humanizma. Nevolja je samo u tome da su usput spremni da žrtvuju i sve druge evropske kulture.

Ako Nemci ne smeju da pitaju "zašto", možda drugi Evropljani mogu.

Izvor: RTS