Награда за епископа пред златни јубилеј

Епископ шабачки Лаврентије, иначе члан Светог архијерејског синода СПЦ, добитник је награде "Капетан Миша Анастасијевић", коју додељујуУниверзитет у Новом Саду и "Медиа инвент" из тог града,Ово признање знаменитом православном архијереју биће уручено 28 марта на свечаности у Вуковом дому културе у Лозници.

Србија 03.03.2016 | 20:58

Епископ Лаврентије догодине обележава веома редак, златни јубилеј, 50-годишњицу архијерејске службе. За пола века пожртвоване службе Богу и своме роду, оставио је светао траг којим ће се дичити поколења. Без поређења, он данас спада међу најугледније епископе наше цркве, целог православља и хришћанства. Велико хришћанско срце, бескрајна људска доброта, хришћански оптимизам и неупоредива харизма, гласе његово име широм Божјег света. Свештеничку службу започео је као млад јеромонах службујући по најзабаченијим врлетима Босне и Далмације, где је поред парохијске службе био професор и васпитач у Богословији у Манастиру Крка.

Веома млад, у 31. години, изабран је за викарног епископа Патријарха Германа 1967. године, у најсложенијим временима у новијој историји наше Цркве. После две године поверена му је одговорна дужност, првог српског Владике за Европу и Аустралију у историји.

Две деценије крстарио је тим бескрајним пространствима, окупљајући расејани свој народ као квочка пилиће. Мирио завађено, састављао растављено, братимио разбраћено... Целио ране подела и раскола, деоба и сеоба свога поскитаног народа. Живео је и радио годинама без крова над главом и епархијског центра и седишта. На крају је подигао монументални манастир у Химелстиру у Немачкој и епархијски конак. Ту је одмах основао штампарију и развио велику мисионарску делатност.

После упокојења Владике Јована (Велимировића), изабран је за владику шабачковаљевске епархије 1989. године. Свој је дошао својима. Пун искуства, елана и воље за дело Божје, почео је са епохалним подухватима и активностима у овој најугледнијој епархији Српске Цркве. Одмах је почео са остварењем свога животног сна, изградњом манастира свога омиљеног светитеља и животног узора, Светог Владике Николаја, чија је бесмртна дела сакупио у 13 огромних томова и штампао у Химелстиру. Великим залагањем и само њему својственом вером и упорношћу, пренео је његове свете мошти из Америке у Србију 1991. године. Сав свој иметак и животну снагу и љубав својих пријатеља уложио је у изградњу манастира Соко. Изградња још траје. Соко је данас највећи српски манастир после Хиландара на Светој Гори. Потом је саградио величанствени манастир у живописном пределу родне Богоштице код Крупња, посвећен Богородици Тројеручици, у спомен српске поезије и песништва.

Иако већ у деветој деценији живота, ношен неисцрпном неимарском енергијом и вољом, започео је изградњу великог и модерног духовно-едукативног и спортско-рекреактивног центра на епархијском имању надомак Шапца, за потребе српске омладине земље и света. У свом резиденцијалном граду Шапцу изградио је четири нова храма. Широке хришћанске душе и видика, радио је и градио у свим местима Епархије.

Посебно се залагао да Лозница, у којој је школу учио, постане снажан духовни и црквени центар. Са вредним и предузимљивим Божјим народом и свештенством Јадра и Лознице у овом граду је подигао три величанствене цркве са репрезентативним пратећим објектима за народ. У Лозници је Центар за веронауку и седиште епархијског црквеног предузећа “Манастирске шуме”, које газдује са црквеним имањима. Захваљујући поменутим активностима Црквена Општина Лозница постала је најорганизованија и најуспешнија црквена јединица, не само Шабачке епархије, него целе наше цркве. Својим активностима и бројним прегнућима за опште добро, она служи за пример многима, не само у цркви него и међу познатим и успешним предузећима и компанија.

Имајући све поменуто у виду, Владика Лаврентије се без претеривања може убројати међу највеће, нажалост ретке, неимаре и задужбинаре нашег времена. Његово дело сврстава га међу најзначајнија имена српских задужбинара новије епохе, Мишу Анастасијевића, Симу Игуманова, Атанасија Спасића...

Градећи задужбине Владика Лаврентије био је дубоко свестан да тиме гради народну душу и зида новог српског човека. Зида и гради његову свест, да је рад на општем добру, трајан и вечан. И као монах увек са вером и надом окренут своме народу. И своме Богу. Вазда убеђен у дубоку истину библијске речи: Ако Бог не сазида дом, узалуд се труде зидари!

В. Митрић