Анализа: Лестер Сити, читав свијет је позорница...

Господине Клаудио, господо Џејми, Шинђи, Ријаде, Вес, Марк, Дани, Каспере... Бити или не бити?!

Фудбал 09.02.2016 | 23:45

Ако се стварно буде снимао тај филм, можда се почетак смести у задимљену хотелску собу у Бангкоку, последњих дана маја прошле године.

Лестер Сити спасио се чудом над чудима од испадања из Премијер лиге, па је пребогати газда – греше, наравно, они који мисле да је Лестер некаква малена фабрика антимодерног фудбала, да су далеко од „пластике“; мултимилионер Вишаи Сриваданапрабха има мање новца од Абрамовича или оне породице неимара из Арабије, али има новца охо-хо – одлучио да почасти екипу путовањем по својој постојбини.

Таблоидима није требало много да дођу до скандала: тројица играча Лестера, међу којима и син тадашњег менаџера Најџела Пирсона, учествовали су у оргији са тајландским проституткама, које су притом и вређали на расној основи. Посрамљени Џејмс Пирсон, Том Хопер и Адам Смит напустили су клуб по кратком поступку, а убрзо их је пратио и Пирсон Сениор.

Но у животу се понекад дешавају ружне ствари које вуку лепе ствари. Као онај лептир који замлатара крилима и донесе олују на другом крају планете, тако је и медијска мећава која је због једне недостојне вреле ноћи у Бангкоку током лета дрмала стадионом Кинг Пауер, уступила место најлепшем фудбалском пролећу које и даље траје и обасјава Премијер лигу.

Скандал је ујединио екипу. Ојачао их је. Направио је од њих, парадоксално, пријатеље за цео живот. Људе који знају да сутра можда стварно не постоји, и тако и играју.

Уз осмехе, уз грохот, уз подизање полупуне чаше ка судбини.

Један детаљ скоро да је промакао и редитељу преноса утакмице Манчестер Сити – Лестер (1:3!) у ранопоподневном суботњем термину: када је Хут постигао други гол за 0:3 на шокираном Етихаду, читава клупа Лестера почела је да се смеје.

Нису скакали од среће, ни бацали „петака“ једни другима, нису се чак ни грлили. Не, они су се смејали, искрено; смејао се и менаџер Клаудио испод плетене капе са лисицом на грбу; смејали су се резервни играчи и физиотерапеут; смејао се и Џејми Варди на терену; тај смех је, чак и више него опаки фудбал који су демонстрирали у размонтиравању неинспиративне Пелегринијеве екипе, најлепша слика Премијер лиге ове сезоне.

Смех који је одзвањао до Азије, до Србије, до сваког ко је икада био заљубљен у фудбал.

Да није било те глупости у Бангкоку, ко зна да ли би се на вратима Лестер Ситија појавио Клаудио Ранијери. Газда Сриваданапрабха, иако ексцентрик (пред крај прошле сезоне је у свлачионицу, пре сваке важне утакмице, доводио будистичке монахе да водом шкропе ноге фудбалера), схватио је да под притиском јавности мора да нађе антидот, праву терапију, сушту супротност неотесаном Најџелу Пирсону, склоном да опсује своје навијаче или да дави противничког играча.

Био је то начин да опорави уздрману репутацију клуба што је још, мислило се, правио детиње кораке међу великим играчима у опакој Премијер лиги.

И нашао га је. Баш Тинкерман, талијански стручњак којег је тукао глас да је малерозан и да не уме.

Римљанин је одувек био превише миран и тих, некако чак и превише образован, ако је такво што грех у фудбалу, са чудним метафорама и још чуднијим схватањем својих и туђих обавеза. Ниподаштаван откако је са Грчком играо најгори фудбал у читавим квалификацијама за Европско првенство – успели су чак и нас да надмаше – стигао је у Лестер на мала врата, да би га чак и омиљени син овог клуба, велики Гари Линекер, прозвао јавно, незадовољан што ће тај проклети лузер преузети Сити.

Прорицали су му последње место на табели. Говорили су да је превазиђен, а да је састав, без скоро иједног звучног појачања – то је било пре него што смо сви сазнали за момка који се зове Ријад Марез, то је било пре него што је Џејми Варди постао најбољи енглески шпиц (са нагласком на шпиц, погледајте само онај суботњи шут из прве за скоро 0:4, кретњу и осећај за игру!) – осуђен на пропаст.

Као да је био притајени шпијун, „спавач“ који нас је све време замајавао и уљуљкивао, а у ствари је натенане правио планове да постане највећи на свету. Да, највећи, јер би титула за Лестер Сити била највећа титула на свету у овом миленијуму, не сумњајте у то.

Тинкерман је наједном постао Тинкер из Ле Кареовог најбољег романа („Тинкер, Таyлор, Солдиер, Спy“), анђео заразног осмеха који се рукује чак и са редарима противничког тима на стадиону постао је, преко ноћи, ухвативши нас на спавању, превејани трбухозборац који чини да његове лутке оживе и заплешу ка вечности.

Да, звали смо Ранијерија великим губитником, онако успут. И сам сам крив за то, и ја сам био мишљења да ће седокоси Римљанин бити много више Нерон него Цезар; али у томе је лепота фудбала. Што никада није готово, што увек постоји зауставно време, што фудбал уме да вас натера да поједете своје речи и их се постидите.

Само што ћу то учинити у сласт, без икакве задршке:

Сињор Клаудио, скузи, били смо глупи.

И знамо да ће нам опростити, гразие милле, јер је већи човек од многих.

Није он дотерао Лестер до првог места после 25 кола, са пет бодова предности над другопласираним – прошле сезоне, у исто време, имали су истих тих пет бодова мањка у односу на прву екипу која не испада, на 17. позицији на табели – само тиме што је добар тип.

Ранијери је екипи која је пролетос ушла у сјајан ритам придодао италијанску тактику, још више побољшао атмосферу по повратку са летњег распуста и хлађења од (не)сретног Бангкока, сваком играчу пронашао право место и заиграо најинтелигентнији, најпрецизнији, најлепши фудбал – или, како то фудбалски перверзњаци, пардон хедонисти воле да кажу: најсекси фудбал – којег је Енглеска видела још од Арсеналових непобедивих или понеких месеци у Јунајтеду сер Алекса Фергусона.

А пулени? Све су очи упрте у нападаче, сви ће причати о Вардију и Марезу, сви говоре о томе како раднице у испостави Најкија већ праве дресове за наредно Европско првенство на којима пише Дринкwатер и Албригхтон, тај Роберт Хут проживљава другу младост и сви ће заборавити да је био лик којег је Жозе Мурињо убацивао у шпиц напада у 85. минуту, али постоји још један дискретни херој Ранијеријевог чуда над чудима.

Капитен Вес Морган нема толико филмску причу као Џејми Варди; његова је сторија она о напорном раду и изгарању из недеље у недељу, о суровом професионализму који је лако могао да прође незапажено.

Морган, та масивна стенчуга у срцу Лестерове одбране, са којим килограмом вишка и без експлозивности која одликује већи део тима, био је стуб Нотингем Фореста готово целу деценију, и када је прелазио у Лестер мислио је да ће заувек остати само добар играч Чемпионшипа.

Ето, дечко пореклом са Јамајке уместо тога је постао предводник неухватљивих Лисица у сезони отвореног лова на њих.

У систему који форсира Ранијери, са контранападима, лопта је више у поседу противника, па је притисак редовно огроман на задњу линију тима. Одвојите мало времена, док уживате у Лестеровој игри, да погледате њега, сада већ скоро ветерана, 31-годишњака који делује сигурно, одлучно и постојано, од кога се противници одбијају као на дечјем игралишту. Наоко спор, он је она кесица чаја која даје укус и смисао читавој ствари, док је Марез и Варди не зашећере, или запрже чорбу, они већ могу да раде шта хоће.

Морганов и Ранијеријев Лестер има још 13 мечева у наредних 14 седмица. Тринаест викенда да ударе потпис на причу која оставља без даха, тринаест нових шанси за гласан смех кад год севне контра и Варди изађе један на један са противничким голманом.

Чак и ако то не ураде, чак и ако не освоје титулу, чак и ако заврше као четврти, ма који год да заврше, они су и даље урадили нешто импозантно.

У лиги готово огрезлој у гихт и снобовштину, Лестер је био најсвежији лахор; они су, било то на дуге стазе добро или лоше, својеручно спасили Премијер лигу, у годинама када би чак и највећи „Енглези“ међу нама почели отворено да се набацују Шпанцима или наново пробуђеним Италијанима.

Па ако се стварно о овој сезони Лестера буде снимао филм...

Чекајте, не звучи ни то добро. Да, меч против Ливерпула, када је Варди дао Онај Гол Мињолеу и натерао и досадног Роја Хоџсона да се смеје, па шта, Роје, смејао се читав стадион, дозвољено је и теби, јесте посматрао са трибина и неки холивудски сценариста, кажу да је правио већ популарне уратке о фудбалу и да жели да сними биопиц о каријери Џејмија Вардија; и све је то глупост, превејана.

Недавно се појавила серија „Макинг а Мурдерер“, документарац сниман десет година о правом човеку, са правим људима, и тада је постало белодано: оно што замисли и испише живот не може нико да измашта.
Реалност је најбољи сценариста, чак и када је невероватна. Утолико је боља што је невероватнија, и обрнуто, и у круг.

А после нечега чему смо сви били назочни, после оних 3:1 на Етихаду, који су могли да буду и 6:0, после демонстрације силе која је, ваљда, чак и највећем скептику међу нама потврдила да ће се Лестер Сити борити за титулу, после праве, реалне приче, све оне измишљене делују бљутаво.
Ко би гледао филм о Џејмију Вардију када може да гледа Џејмија Вардија како, да посудимо поређење од једног енглеског колеге, напада одбрану Манчестер Ситија као што стрелица за пикадо напада ону таблу? Ко би се пријавио да глуми Ријада Мареза ако уместо тога може да на репеат стави онај гол који је сваком Неверном Томи, песницом у главу, ставио до знања да је Лестер ту, и да не намерава да оде?

Коме је до великог платна када има тим којем су читава Енглеска и читав свет једна велика позорница?

Ако би то морао неко да напише и стави у стихове, онда би то могао да буде једино човек којем ће се целе године клањати планета јер је прошло равно 400 година од његове смрти. А тај човек је – и хајде ти сад мисли да је посреди случајност! – рођен, одрастао, живео и преминуо на свега четрдесетак километара од Кинг Пауер стадиона.

Шекспир, ко други...

Па кад смо већ код њега: господине Клаудио, господо Џејми, Шинђи, Ријаде, Вес, Марк, Дани, Каспере... Бити или не бити?