Analiza: Lester Siti, čitav svijet je pozornica...

Gospodine Klaudio, gospodo Džejmi, Šinđi, Rijade, Ves, Mark, Dani, Kaspere... Biti ili ne biti?!

Fudbal 09.02.2016 | 23:45

Ako se stvarno bude snimao taj film, možda se početak smesti u zadimljenu hotelsku sobu u Bangkoku, poslednjih dana maja prošle godine.

Lester Siti spasio se čudom nad čudima od ispadanja iz Premijer lige, pa je prebogati gazda – greše, naravno, oni koji misle da je Lester nekakva malena fabrika antimodernog fudbala, da su daleko od „plastike“; multimilioner Višai Srivadanaprabha ima manje novca od Abramoviča ili one porodice neimara iz Arabije, ali ima novca oho-ho – odlučio da počasti ekipu putovanjem po svojoj postojbini.

Tabloidima nije trebalo mnogo da dođu do skandala: trojica igrača Lestera, među kojima i sin tadašnjeg menadžera Najdžela Pirsona, učestvovali su u orgiji sa tajlandskim prostitutkama, koje su pritom i vređali na rasnoj osnovi. Posramljeni Džejms Pirson, Tom Hoper i Adam Smit napustili su klub po kratkom postupku, a ubrzo ih je pratio i Pirson Senior.

No u životu se ponekad dešavaju ružne stvari koje vuku lepe stvari. Kao onaj leptir koji zamlatara krilima i donese oluju na drugom kraju planete, tako je i medijska mećava koja je zbog jedne nedostojne vrele noći u Bangkoku tokom leta drmala stadionom King Pauer, ustupila mesto najlepšem fudbalskom proleću koje i dalje traje i obasjava Premijer ligu.

Skandal je ujedinio ekipu. Ojačao ih je. Napravio je od njih, paradoksalno, prijatelje za ceo život. Ljude koji znaju da sutra možda stvarno ne postoji, i tako i igraju.

Uz osmehe, uz grohot, uz podizanje polupune čaše ka sudbini.

Jedan detalj skoro da je promakao i reditelju prenosa utakmice Mančester Siti – Lester (1:3!) u ranopopodnevnom subotnjem terminu: kada je Hut postigao drugi gol za 0:3 na šokiranom Etihadu, čitava klupa Lestera počela je da se smeje.

Nisu skakali od sreće, ni bacali „petaka“ jedni drugima, nisu se čak ni grlili. Ne, oni su se smejali, iskreno; smejao se i menadžer Klaudio ispod pletene kape sa lisicom na grbu; smejali su se rezervni igrači i fizioterapeut; smejao se i Džejmi Vardi na terenu; taj smeh je, čak i više nego opaki fudbal koji su demonstrirali u razmontiravanju neinspirativne Pelegrinijeve ekipe, najlepša slika Premijer lige ove sezone.

Smeh koji je odzvanjao do Azije, do Srbije, do svakog ko je ikada bio zaljubljen u fudbal.

Da nije bilo te gluposti u Bangkoku, ko zna da li bi se na vratima Lester Sitija pojavio Klaudio Ranijeri. Gazda Srivadanaprabha, iako ekscentrik (pred kraj prošle sezone je u svlačionicu, pre svake važne utakmice, dovodio budističke monahe da vodom škrope noge fudbalera), shvatio je da pod pritiskom javnosti mora da nađe antidot, pravu terapiju, suštu suprotnost neotesanom Najdželu Pirsonu, sklonom da opsuje svoje navijače ili da davi protivničkog igrača.

Bio je to način da oporavi uzdrmanu reputaciju kluba što je još, mislilo se, pravio detinje korake među velikim igračima u opakoj Premijer ligi.

I našao ga je. Baš Tinkerman, talijanski stručnjak kojeg je tukao glas da je malerozan i da ne ume.

Rimljanin je oduvek bio previše miran i tih, nekako čak i previše obrazovan, ako je takvo što greh u fudbalu, sa čudnim metaforama i još čudnijim shvatanjem svojih i tuđih obaveza. Nipodaštavan otkako je sa Grčkom igrao najgori fudbal u čitavim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo – uspeli su čak i nas da nadmaše – stigao je u Lester na mala vrata, da bi ga čak i omiljeni sin ovog kluba, veliki Gari Lineker, prozvao javno, nezadovoljan što će taj prokleti luzer preuzeti Siti.

Proricali su mu poslednje mesto na tabeli. Govorili su da je prevaziđen, a da je sastav, bez skoro ijednog zvučnog pojačanja – to je bilo pre nego što smo svi saznali za momka koji se zove Rijad Marez, to je bilo pre nego što je Džejmi Vardi postao najbolji engleski špic (sa naglaskom na špic, pogledajte samo onaj subotnji šut iz prve za skoro 0:4, kretnju i osećaj za igru!) – osuđen na propast.

Kao da je bio pritajeni špijun, „spavač“ koji nas je sve vreme zamajavao i uljuljkivao, a u stvari je natenane pravio planove da postane najveći na svetu. Da, najveći, jer bi titula za Lester Siti bila najveća titula na svetu u ovom milenijumu, ne sumnjajte u to.

Tinkerman je najednom postao Tinker iz Le Kareovog najboljeg romana („Tinker, Taylor, Soldier, Spy“), anđeo zaraznog osmeha koji se rukuje čak i sa redarima protivničkog tima na stadionu postao je, preko noći, uhvativši nas na spavanju, prevejani trbuhozborac koji čini da njegove lutke ožive i zaplešu ka večnosti.

Da, zvali smo Ranijerija velikim gubitnikom, onako usput. I sam sam kriv za to, i ja sam bio mišljenja da će sedokosi Rimljanin biti mnogo više Neron nego Cezar; ali u tome je lepota fudbala. Što nikada nije gotovo, što uvek postoji zaustavno vreme, što fudbal ume da vas natera da pojedete svoje reči i ih se postidite.

Samo što ću to učiniti u slast, bez ikakve zadrške:

Sinjor Klaudio, skuzi, bili smo glupi.

I znamo da će nam oprostiti, grazie mille, jer je veći čovek od mnogih.

Nije on doterao Lester do prvog mesta posle 25 kola, sa pet bodova prednosti nad drugoplasiranim – prošle sezone, u isto vreme, imali su istih tih pet bodova manjka u odnosu na prvu ekipu koja ne ispada, na 17. poziciji na tabeli – samo time što je dobar tip.

Ranijeri je ekipi koja je proletos ušla u sjajan ritam pridodao italijansku taktiku, još više poboljšao atmosferu po povratku sa letnjeg raspusta i hlađenja od (ne)sretnog Bangkoka, svakom igraču pronašao pravo mesto i zaigrao najinteligentniji, najprecizniji, najlepši fudbal – ili, kako to fudbalski perverznjaci, pardon hedonisti vole da kažu: najseksi fudbal – kojeg je Engleska videla još od Arsenalovih nepobedivih ili ponekih meseci u Junajtedu ser Aleksa Fergusona.

A puleni? Sve su oči uprte u napadače, svi će pričati o Vardiju i Marezu, svi govore o tome kako radnice u ispostavi Najkija već prave dresove za naredno Evropsko prvenstvo na kojima piše Drinkwater i Albrighton, taj Robert Hut proživljava drugu mladost i svi će zaboraviti da je bio lik kojeg je Žoze Murinjo ubacivao u špic napada u 85. minutu, ali postoji još jedan diskretni heroj Ranijerijevog čuda nad čudima.

Kapiten Ves Morgan nema toliko filmsku priču kao Džejmi Vardi; njegova je storija ona o napornom radu i izgaranju iz nedelje u nedelju, o surovom profesionalizmu koji je lako mogao da prođe nezapaženo.

Morgan, ta masivna stenčuga u srcu Lesterove odbrane, sa kojim kilogramom viška i bez eksplozivnosti koja odlikuje veći deo tima, bio je stub Notingem Foresta gotovo celu deceniju, i kada je prelazio u Lester mislio je da će zauvek ostati samo dobar igrač Čempionšipa.

Eto, dečko poreklom sa Jamajke umesto toga je postao predvodnik neuhvatljivih Lisica u sezoni otvorenog lova na njih.

U sistemu koji forsira Ranijeri, sa kontranapadima, lopta je više u posedu protivnika, pa je pritisak redovno ogroman na zadnju liniju tima. Odvojite malo vremena, dok uživate u Lesterovoj igri, da pogledate njega, sada već skoro veterana, 31-godišnjaka koji deluje sigurno, odlučno i postojano, od koga se protivnici odbijaju kao na dečjem igralištu. Naoko spor, on je ona kesica čaja koja daje ukus i smisao čitavoj stvari, dok je Marez i Vardi ne zašećere, ili zaprže čorbu, oni već mogu da rade šta hoće.

Morganov i Ranijerijev Lester ima još 13 mečeva u narednih 14 sedmica. Trinaest vikenda da udare potpis na priču koja ostavlja bez daha, trinaest novih šansi za glasan smeh kad god sevne kontra i Vardi izađe jedan na jedan sa protivničkim golmanom.

Čak i ako to ne urade, čak i ako ne osvoje titulu, čak i ako završe kao četvrti, ma koji god da završe, oni su i dalje uradili nešto impozantno.

U ligi gotovo ogrezloj u giht i snobovštinu, Lester je bio najsvežiji lahor; oni su, bilo to na duge staze dobro ili loše, svojeručno spasili Premijer ligu, u godinama kada bi čak i najveći „Englezi“ među nama počeli otvoreno da se nabacuju Špancima ili nanovo probuđenim Italijanima.

Pa ako se stvarno o ovoj sezoni Lestera bude snimao film...

Čekajte, ne zvuči ni to dobro. Da, meč protiv Liverpula, kada je Vardi dao Onaj Gol Minjoleu i naterao i dosadnog Roja Hodžsona da se smeje, pa šta, Roje, smejao se čitav stadion, dozvoljeno je i tebi, jeste posmatrao sa tribina i neki holivudski scenarista, kažu da je pravio već popularne uratke o fudbalu i da želi da snimi biopic o karijeri Džejmija Vardija; i sve je to glupost, prevejana.

Nedavno se pojavila serija „Making a Murderer“, dokumentarac sniman deset godina o pravom čoveku, sa pravim ljudima, i tada je postalo belodano: ono što zamisli i ispiše život ne može niko da izmašta.
Realnost je najbolji scenarista, čak i kada je neverovatna. Utoliko je bolja što je neverovatnija, i obrnuto, i u krug.

A posle nečega čemu smo svi bili nazočni, posle onih 3:1 na Etihadu, koji su mogli da budu i 6:0, posle demonstracije sile koja je, valjda, čak i najvećem skeptiku među nama potvrdila da će se Lester Siti boriti za titulu, posle prave, realne priče, sve one izmišljene deluju bljutavo.
Ko bi gledao film o Džejmiju Vardiju kada može da gleda Džejmija Vardija kako, da posudimo poređenje od jednog engleskog kolege, napada odbranu Mančester Sitija kao što strelica za pikado napada onu tablu? Ko bi se prijavio da glumi Rijada Mareza ako umesto toga može da na repeat stavi onaj gol koji je svakom Nevernom Tomi, pesnicom u glavu, stavio do znanja da je Lester tu, i da ne namerava da ode?

Kome je do velikog platna kada ima tim kojem su čitava Engleska i čitav svet jedna velika pozornica?

Ako bi to morao neko da napiše i stavi u stihove, onda bi to mogao da bude jedino čovek kojem će se cele godine klanjati planeta jer je prošlo ravno 400 godina od njegove smrti. A taj čovek je – i hajde ti sad misli da je posredi slučajnost! – rođen, odrastao, živeo i preminuo na svega četrdesetak kilometara od King Pauer stadiona.

Šekspir, ko drugi...

Pa kad smo već kod njega: gospodine Klaudio, gospodo Džejmi, Šinđi, Rijade, Ves, Mark, Dani, Kaspere... Biti ili ne biti?