Све малверзације Чичића и Додика

На Чичићеву подршку Додик рачуна у свим предизборним кампањама, а челник СНСД-а му то враћа повлаштеним третманом у добијању послова.

Контроверзни бизнисмен Миленко Чичић, којег је Тужилаштво БиХ позвало у четвртак на салушање, по свему судећи не би могао постати мултимилионер да нема јаку политичку залеђину.

Иза његових леђа, већ годинама, стоји Милорад Додик с којим га веже дугогодишње пријатељство и пословна сарадња. Миленко Чичић, познат као Мића Калдера, власник је Додиковог омиљеног хотела Калдера у Александровцу у којем предсједник Српске често прима стране делегације, али и држи састанке са најужим страначким руководством.

Бизнисмен Чичић, поред тога што је власник "Калдера цомпанy", један је од највећих акционара ГП-а Крајина, фирме која је изградила десетине зграда у Бања Луци не плативши дажбине. Своје дугове ГП Крајина је поравнала изградивши гараже које је по високој цијени откупио град Бања Лука. На Чичићеву подршку Додик рачуна у свим предизборним кампањама, а челник СНСД-а му то враћа повлаштеним третманом у добијању послова.

Тако је прије пет година Мића Калдера у насељу Борик изградио пословну зграду са којом није знао шта да ради, па је на брзину продао Влади Српске која ју је купила за новоформирани Привредни суд Републике Српске. Додик је Чичића окитио и орденом Његоша првог реда у Републици Српској.

Како Влада Српске послује са Калдером

“Калдера цомпанy“, која добија милионске послове од Владе Српске и милионске кредите од ИРБ-а, сувласник је и “ГП Крајине“, фирме која биљежи невјероватне пословне резултате. Према финансијским извјештајима, чиста добит је чак око 50 одсто укупног пословног прихода.

Тако је “ГП Крајина“ инкасирала 2008. године чак 27 милиона КМ нето добити, годину касније 14 милиона, а 2011. године 11,5 милиона марака. Упућени извори сматрају да је Додик, индиректно, сувласник ГП “Крајине“ и то преко “Калдере цомпанy“, што објашњава лакоћу с којом ова фирма добија послове.

Успон “ГП Крајине“ почиње крајем октобра 2000. године и крајем првог Додиковог премијерског мандата, када им тадашњи министар одбране у влади Републике Српске Манојло Миловановић мимо закона продаје 175 дунума земље, са припадајућим објектима, која се налази у центру Бања Луке.

Заузврат је “ГП Крајина“ имала обавезу да за потребе војске изгради 84 стана. Цијена квадрата била је чак 1.600 марака, а укупна вриједност станова 9,5 милиона. Војска Републике Српске је тада своје објекте, који су касније порушени, процијенила на, такође, 9,5 милиона, па је огромна парцела дата “ГП Крајини“ бесплатно.

Правобранилаштво је одмах указало на незаконитости, али узалуд: кренуло се у реализацију пројекта. Већ на том првом кораку, Крајина је зарадила више од 40 милиона марака, јер је стварна вриједност земљишта у једном комаду износила 50 милиона. Да је испарцелисано и продато лицитацијом, његова цијена би, како тврде стручњаци, достигла астрономских 210 милиона марака.

Битно је поменути ко су власници “ ГП Крајине“. Највећи пакет акција, 38,2 посто посједује Миленко Чичић. Ту је и Борко Ђурић, директор фирме, који посједује 13,9 посто акција, Мирослав Вујатовић, са 12,5 посто, колико има и Бране Јанковић, власник пола Господске улице у Бања Луци и сувласник хотела Босна.

Ђурић је и предсједник Привредне коморе Републике Српске. Пословање ГП “Крајине” коштало је грађане Бања Луке најмање 80 милиона марака. Након што су инкасирали 40 милиона на земљишту, ГП “Крајина” од бившег градоначелника Давидовића добија повлаштен положај па већ 11 година не плаћају трошкове уређења градског земљишта, као ни ренту.

На тај начин је, према процјенама стручњака, градски буџет оштећен за најмање 35 милиона марака. Градски оци уговором из јула 2003. године ослободили су “Крајину” плаћања, истичући да су “стварни трошкови уређења земљишта на којима гради ово предузеће већи од просјечних”.

Неплаћене дажбине преломили изградњом пута

Бивши градоначелник Бање Луке Драгољуб Давидовић и водство “Крајине” су 35 милиона неплаћених дажбина покрили изградњом пута фугог 500 метара, иако је реална вриједност изградње тог пута готово пет пута мања.

Пола километра пута који је изградила ГП “Крајина” у насељу које, такође, она гради кошта најмање 35 милиона марака, што је чак три пута скупље од пола километра прве дионице Бања Лука - Градишка, у изведби Слободана Станковића, који је коштао нешто изнад 11 милиона. У срцу Бање Луке тако се налази најскупљи пут на свијету.

Док се усвајао бу џет Републике Српске за 2013., Влада Републике Српске је на Бањалучкој берзи преко ИРБ-а купила обвезнице Калдере у вриједности од 6,6 милиона марака, које је раније купила Балкан инвестмент банка, а сад је ризик њихове наплате прузела “државна” банка.

По истом принципу како је Калдера профитирала у претходно описаном послу, Влада Републике Српске је одлучла да прода Фабрику алатних машина Јелшинград Бања Лука крајем 2011. године.

Прича је пуна нелогичности, јер је Влада само годину раније купила Јелшинград. У реорганизацију новог предузећа, симболично названог Нови Јелшинград, Влада је уложила додатних 300.000 марака, што је цијену којом је Јелшинград плаћен новцем из буџета заокружило на 8,5 милиона марака.

Одлуком Владе, предузеће Нови Јелшинград продато је за 6,5 милиона КМ односно за 2 милиона марака јефтиније него што га је Влада платила! Власник Јелшинграда прије пет година постао је Миленко Чичић. Међутим, Зоран Тегелтија, министар финансија, образлажио је да је Јелшинград дат за мање новца “јер је Влада одлучила да земљиште на којем се фабрака налази није на продају“. Ради се о 50.000 метара квадратних грађевинског земљишта које за сада остаје у власништву Републике Српске.

И док се приватним предузећима поклањају милиони, Расклопна опрема у Источном Сарајеву (приватизована 2006. од стране предузећа ‘Југотрејд’ из Београда непосредно по повратку СНСД-а на власт) једина је фабрика која је на домаћем и регионалном тржишту производила опрему за енергетска постројења. Ово предузеће никада није могло добити посао у Републици Српској иако се на годишњем нивоу у електроенергетски систем улажу милиони марака.

Миленко Чичић у интервјуу који је дао за лист "Дом Инфо" говорио је како је Калдера од сеоске радионице до модерне фабрике прешла трновит и тежак пут, уз пуно препрека и одрицања.

“Калдера ради све оно што човјек може да сретне у енергетици. Имамо потписане уговоре са великим и значајним корпорацијама, међу којима су три из Њемачке. Један смо од три лиценцирана “Сиеменсова” произвођача у свијету. Сада имамо око 250 радника, од којих су многи моји стипендисти, а многи ће по завршетку студија бити запослени у компанији `Калдера`“, казао је Чичић.

Извор: Слободна Босна