Ратни команданти упутили писмо Додику

Пуковник Милоја Мисирача и потпуковник Раде Пралица упутили су отворено писмо предједнику Републике Српске Милораду Додику. Писмо преносимо у цјелости:

“Господине предсједниче Републике Српске !

Нас двојица команданта ратних бригада Војске Републике Српске, и то 11. дубичке лаке пјешадиске бригаде, Козарска Дубица и 11, пјешадијске бригаде Козарска Дубица, које су прошле ратишта, Славоније, Посавине, Добојског, Бихаћког, Озренског, и Сарајевског ратишта, и на крају самог рата септембра 1995. године чврсто држећи дијелом јединица положаје на најосјетљивијем и најрањивијем дијелу Републике Српске у одлучујућој офанзиви непријатељских снага 1995. године, на коридору у Посавини, између 3. Корпуса Зеница и 2. Корпуса Тузла тзв. Армије БиХ и 4. Зборног подручја Орашје ХВО, и са дијелом јединица и становништва општине Козарске Дубице, снажно стале на браник западних граница Републике Срспке у Хрватској агресији на Републику Српску, на ријеци Уни и Сави, испред 1. и 2. Гардијске бригаде хрватске војске, и дијелова најелитнијих специјалних јединица Зборног подручја Загреб „Тигрови“ и „Громови“, на том дијелу, успјешно одбранивши западне границе Републике Срспке и сломивши нападну моћ најелитнијих јединица Хрватске војске, одлучили смо, са разлогом, да Вам се обратимо овим писмом.

Пошто мислимо да се може десити, да ово писмо буде негдје заустављено на путу до Вас, предсједниче Републике Срспке, одлучили смо да буде отворено, и да га објавимо и у неким средствима јавног информисања, како би ипак били упознати са његовим садржајем.

Дакле ради се о отвореном писму, за чији садржај, то јест истиност својих навода, спремни смо морално одговарати, иако данас морал изгледа и није нека врлина, а ако неко оцијени да има основа, спремни смо да за исто одговарамо и кривично.
За све ово што пишемо, ми немамо чега да се стидимо, а што се тиче бојања и страха, давно смо престали да се бојимо било чега.

На директно Вам обраћање, потакла су нас наша размишљања и ставови о нашој стварности и животу у Републици Српској 20 година након рата, за коју смо и нас двојица дали неки скроман допринос, али сигурно далеко већи него поједини, тзв. ствараоци Републике Српске, који се данас појављују и промовишу, а ми имамо једног и из наше средине који је међу њима још и најгласнији, а ми најбоље знамо његов допринос стврању Републике Српске, а мјерећи по њему знамо допринос и осталих.

Наиме, ми смо става када се тиче ствараоца Републике Срспске, да је некоректно да се сада појављују и замјењују тезе, јер смо мишљења да су нас, управо они, једним дијелом свог политичког понашања, у том времену, увели у рат, а ако су претендовали да буду ствараоци Републике Срспске, гдје им је била дипломатија и мудра национална политика и да Републику Српску створе без рата и сачувају многе животе, многа радна мјеста, створе Републику Српску, без инвалида и породица погинулих, без двадесетак хиљада погинулих борац и цивила, и сачувају материјална средства и ресурсе Републике Срспке.

Не бусамо се ми у груди да смо ми ствараоци Републике Срспке, али смо поносни на то, да смо током отаџбинског рата, часно обављали своје дужности, предводили у оружаној борби људе, наше борце, у борби за опстанак наше Републике и заштиту националних интреса, прије свега српског народа,  наше православне вјере, културе и историјског наслијеђа, који су једини били угрожени у тим временима на простроима БиХ.

Вјерујемо и убијеђени смо, да сте и Ви свјесни да то није било нимало лако, и да знате да је за такав посао потребно прије свега доста знања, умијешности, сналажљивости, стрпљења, а нада све и храбрости и одлучности, када у извршавању борбених задатака губите и људске животе, што је нажалост била неумитна чињеница.

Требало је носити одговорност за сваку одлуку и њену посљедицу, требало је за извршење сваког борбеног задатка обезбиједити, све потребно од матријалног до организационог и моралног елемента, што ни у миру није лако, а камо ли у рату, и то у условима у којима смо ми водили отаџбински рат.

Требало је трпјети и стишавати незадовољство бораца, којег је у јединицама било и превише, произашло из тога што појединци, војно способни, нису у ратним јединицама војске, већ се баве другим пословима, тргују и богате се, док припадници јединица, наравно заједно и са нама, извршавају часно своје борбене задатке, и у таквој ситуацији, требало је мотивисати борачки састав јединица, које су некада бројале и до 5000 људи у борбеном строју јединице, да се посвете извршавању борбених задатака и одбрани Републике Срспке.

Требало је понекад и кажњавати, недисциплиноване, приводити дезертере, и чинити још много тога да јединица буде у стању да извршава борбене задатке.

Требало је сахранити погинулог борца, обићи му породицу и саопштити да је породица у борби изгубила члана своје породице, која је губитком свога најмиљег (оца, сина или брата), изгубила све, којој у тим тренуцима, нису више били важни ни држава, ни народ, ни предсједник, а најкривљи је био командант. Мислимо да се слажете, требало је имати снаге да се све то поднесе и никад не клонути духом.

Зато нас, најблаже речено, да и на овогодишњој централној прослави Дана Републике Срспке, нисмо позвани и ми, то јест и нас двојица, а и остали команданти ратних бригада, самосталних батаљона и дивизиона Војске Републике Срспке, који су, хтио то неко или не признати, са својим борцима са пушком у руци створили, одбранили и сачували Републику Срспку, и предали је политичком руководству Републике Српске, слободно смијемо рећи, у бољем и организованијем стању, и бољој политичкој позицији него што је данас након 20 година рата.

Нама ништа није фалило да смо ту свечаност пратили и путем ТВ екрана, што смо и чинили, али нас зачуђује тај (не)осјећај и (не)захвалност наше Републике, коју Ви и сада представљате, као њен предсједник. Било је примјерено, што су ранији предсједници Републике Српске, скоро редовно чинили, да нас команданте окупите на овај дан, да испред себе изнесмо ратне заставе наших ратних јединица, које негде чаме тамо у некој забити, и као да се стиде и нас и наше борбе, или постављају питање, па гдје сте сада ратни команданти, зашто смо ми у овом ћошку и самоћи, да ли се и ви стидите нашег отаџбинског рата, те да укратко евоцирамо наше ратне успомене испред својих ратних застава, и да испред истих одамо пошту нашим погинулим саборцима за Републику Српско под тим заствама.

Ако је то било неизводљиво, а мислимо да није, већ напротив, тада сматрамо да се поред тих свих гостију које сте звали на обиљежавање нам Дана Републике Српске, присутних  на свечаности тог дана, требало наћи пар мјеста и за нас, ратне старјешине, барем нивоа команданата бригада, пукова и самосталних батаљона и дивизона ВРС, којих данас живих нема више од 100.

Како се свечаност одвијала у дворани Борик, могло нам се наћи мјесто барем у задњим редовима на трибинама, ако нас се већ стидите да се видимо нешто ближе политичкој и осталој државној елити, не би се ми љутили и то би била за нас част и признање.

Тиме не само  да би нам лично, као појединцима, била указана част и признање, већ би ти команданти у правом смислу представљали борце својих јединица, те би на тај начин и њиховим борцима била указана част и признање.

Нажалост морамо констатоватии то да није само за Дан Републике Српске, био такав однос, према командантима бригада, већ је то можемо слободно констатовати и приликом обиљежавања и других важних датума из наше новије историје, било да су организатори са нивоа Републике или органи на локалним нивоу.

Примјер тога је и непозвање нас на програм обљежавања 18. септембра, дана посвећеног одбрани западних граница Републике Срспке од агресије Хрватске регуларне војске на Републику Српску септембра 1995. године, а за ту одбрану, нас двојица, смо дали конкретан, и слободно смијемо свакоме аргументовано рећи немјерљив допринос.

Ето, господуине Предсједниче, овај пут од нас толико, а на Вама је да ово схватите, како Ви сматрате да треба да буде схваћено, са нашом жељом да и о томе размислите, што смо Вам изнијели у овом нашем писму.

С` поштовањем,

Поздрав!

У Козарској Дубици, јануара 2016. године.

пуковник Милоја Мисирача, 
потпуковник Раде Пралица”.