Чега се Додик плаши и након 10 година!?

Тачно за мјесец дана биће пуних десет година како је у Народној скупштини РС изабрана друга влада Милорада Додика, а он тиме добио шансу за апсолутну власт у Републици Српској, коју је и потврдио на општим изборима у јесен те године.

Паника коју је изазвало хапшење највећег медијског могула БиХ и лидера СББ-а Фахрудина Радончића, за тили час се брзином љетњег пожара проширила од Сарајева до Бањалуке. Након што су поједини медији изван режимског круга недавно објавили да се предсједнику Републике Српске Милораду Додику спрема хапшење, и режимлије су почеле да заузимају медијску бусију.

Новинска агенција СРНА пласирала је поподне кратку вијест да је „Тужилаштво БиХ 14. јануара издало наредбу да се изврши претрес објеката, рачуна и свих трансакција које користи предсједник Републике Српске Милорад Додик“, не наводећи да се против Додика води озбиљна истрага у Тужилаштву БиХ, а у вези са куповином виле на Дедињу.

У остатку вијести агенцијски новинар истиче да је и раније „указивано да је рад Суда и Тужилаштва БиХ политички мотивисан, те да њиме управља страни држављанин Хасан Плех“.

У трећој, посљедњој реченици ове вијести, изречена је латентна пријетња која би, ваљда, требало да заплаши сваког ко помисли да уђе у институције под контролом Милорада Додика, или у његове бројне приватне објекте које посједује у Републици Српској и ван ње:

„Више пута из Републике Српске је указивано на могућност да би сваки политички мотивисан упад у институције Српске могао да изазове несагледиве и нежељене посљедице.“

Не подсјећа се у тексту ко и када је „указивао“. Не зато што то новинар не зна, већ зато што је такве изјаве најчешће давао Додик. Отуд и није могао да буде цитиран, јер би и за СРНУ било неозбиљно да он говори у властиту корист.

Панику шире и посленици овдашње режимске жуте штампе, која је већ лансирала наслове типа „СИПА нишани предсједника Додика“.

У јефтином покушају да припреме терен за уобичајену медијску манипулацију, аутори глорификују учинак РТРС-а и њиховог криминалца-сарадника Горана Суваре на „разбијању“ наводне завјере против Милорада Додика коју, опет наводно, предводе министар безбједности Драган Мектић и бивши амбасадор БиХ у Москви Гордан Милинић.

Позивајући се на изворе у правосуђу БиХ, панично најављују акцију Агенције за истраге и заштиту БиХ (СИПА) у Републици Српској, која би, по њима, требало да буде пандан „спектакуларном“ хапшењу бившег министра безбједности и лидера СББ-а Фахрудина Радончића.

Врх овог спина у покушају садржан је у констатацији да би хапшење „високопозиционираног функционера из Републике Српске“ (Додиково име не смију ни да спомену директно у контексту хапшења), представљало „покушај да се умири бошњачка јавност“, послије Радончићевог притварања.

Додикове архитекте медијског слуђивања народа журе циљајући погодан тренутак: Радончићу је данас одређен једномјесечни притвор, истрага о куповини виле на Дедињу ушла је у завршну фазу, а Додик је отишао у Скопје на светосавску академију, па га нико од новинара о томе не може ништа ни питати.

Колеге новинари из редакција ван Бањалуке питају да ли има довољно елемената за хапшење Милорада Додика.
Тврдим да елемената има и превише, јер је 10 година владавине Додика и СНСД-а произвело довољно материјала да се њиме баве три СИПЕ и три Тужилаштва БиХ. Наравно, има га и за пет Специјалних тужилаштава Републике Српске, али оно није ту да открива организовани криминал под окриљем власти, већ да га, ако је икако могуће, прикрива.

Дуго би требало да се поброје сви примјери у којима је Милорад Додик директно или индиректно одговоран за криминал. Питање је само колико су до сада правосудне институције успјеле да прикупе доказа, да би се тај криминал задокументовао и доказао.

Питају колеге и да ли правосуђе БиХ има снаге да изнесе нешто тако крупно попут Додиковог хапшења.
Мислим да има и да послије Радончића, на чије хапшење су, као гује љуте, вриснули Драган Човић и Бакир Изетбеговић, свако из својих разлога, говори колико их је страх самосталног дјеловања Тужилаштва БиХ. Макар му неко спочитавао и страни утицај.

Једно од питања односило се на могуће реакције грађана и институција Републике Српске, на евентуално хапшење Милорада Додика.

Рекао сам да институције Републике Српске, у првом реду МУП, немају закониту опцију да избјегну сарадњу или да се супротставе правосудним органима БиХ. У сваком случају, расуло у МУП-у Републике Српске, које је продукт сукоба паралелних структура унутар те институције, никако не може бити гарант Додиковог спасења.

Што се грађана тиче, више их је који би вољели да виде Додика иза решетака, јер га сматрају најодговорнијим за криминал, корупцију и непотизам који су се за протеклих десет година угнијездили у институцијама Републике Српске.

И у Додиковом СНСД-у има оних који једва чекају да му виде леђа, тако да би се у случају његовог хапшења могло очекивати да се група најоданијих сљедбеника великог вође из Бакинаца окупи око говорнице, а да премијерка Жељка Цвијановић дрхтавим гласом осуди његово привођење правди.

Баш као што су и Фахрини сљедбеници завапили да је њихов предсједник „апсолутно невин те да је ријеч о беспризорној политичкој монтажи која за циљ има дестабилизацију бошњачког политичког фактора а тиме и дестабилизацију Босне и Херцеговине“.

У цитираној реченици умјесто „бошњачки“ ставити „српски“, а умјесто Босне и Херцеговине додати Републику Српску, и добије се уобичајена флоскула којом нас годинама засипају Додик и његови „чувари Српске“. Тако ће гласити посљедње ријечи Жељке Цвијановић, које ће изрећи у функцији премијера Републике Српске, а у одбрану лика и дјела Милорада Додика.

Не вјерујем да ће Марко Павић и Петар Ђокић бити политички немудри па да подметну своја леђа, јер су нејака да понесу сав терет криминала који је за деценију владавине накупљен као трајна заоставштина СНСД-а.
Тешко ми је повјеровати и да би се могао наћи српски Човић или српски Изетбеговић, који би макар вербално стали иза Додика.

Оно што нимало не весели, јесте недавна изјава једног од високопозиционираних лидера Савеза за промјене, који је рекао да „има 50 других којима је лако доказати криминал, али Додика нема нигдје“. Не чуди ме таква констатација, јер је главни актер ове приче већ сједио на оптуженичкој клупи и најдраже би му било да никад ни један од политичких званичника не буде осуђен, па ни првостепено.

У сваком случају, Милораду Додику биће тешко доказати одговорност за све оно у шта је директбо или индиректно умијешан, али оног тренутка када буде приведен због „тричавих“ 750 хиљада ЕУР, његов ореол моћи биће неповратно угашен. А то је први корак ка одсијецању кракова криминалне хоботнице коју је некадашњи миљеник Медлин Олбрајт деценијама стрпљиво хранио.

Од кредита „Зеленог плана“ из времена СР БиХ, којима су Додик и његова екипа умјесто узгоја риже у Лијевче пољу куповали станове у Београду, преко ратног шверца најтраженијим робама (цигарете, кафа, нафта), па до пљачке народне имовине у првом и свим накнадним мандатима СНСД-ових (Додикових) влада.
Тачно за мјесец дана биће пуних десет година како је у Народној скупштини РС (28. фебруара 2006.) изабрана друга влада Милорада Додика, а он тиме добио шансу за апсолутну власт у Републици Српској, коју је и потврдио на општим изборима у јесен те године.

Дугих је то и предугих 10 година у животима грађана Републике Српске, које су појели скакавци и друге штеточине које је произвео СНСД.

На жалост свих нас, за то вријеме створен је послушнички систем, који не само да је омогућавао општу пљачку и грабеж, него не показује ни назнаке разума, нити намјере да подвуче црту, пресијече и каже: Доста је било!
Најбољи доказ напријед реченог је актуелни директор полиције Републике Српске, Гојко Васић, који је својевремено као инспектор за привредни криминалитет, истраживао проневјеру новца од кредита „Зеленог плана“, које су Додик и група њему блиских људи подигли код тадашње Привредне банке Сарајево и ненамјенски их потрошили за куповину некретнина у Београду. А директор је полиције у другом мандату!

Зато, само принцип спојених посуда, по којем би сви криминализовани политичари у БиХ морали да оду, одмах и сад, може да буде спасоносно рјешење.

Ако је среће, почело је са Фахрудином Радончићем. Ако није, нек нам је Бог у помоћи!

Аутор: Жељко Раљић

Извор: Истинито