Вијек филма у Бањалуци

Ово је кратка прича о историјату филма у Бањалуци, ко је и како почео да приказује "покретне слике" у граду на Врбасу и шта су Бањалучани вољели да гледају прије сто година...

Република Српска 21.01.2016 | 21:24
Вијек филма у Бањалуци

Иако је "крајишка љепотица" вјероватно и дан-данас поприлично "закопчана" кад је ријеч о отвореном испољавању сексуалности, Бањалучани су прије више од сто година могли да, између осталих, у биоскопу гледају и еротске филмове!

Ово је у разговору за Мондо открио Горан Дујаковић један од највећих познавалаца "седме умјетности" у Бањалуци и професор режије и историје филма на бањалучкој Академији умјетности.

"Током истраживања историје филма у Бањалуци и Босанској Крајини(што ми је тема доктората), наишао сам на веома интересантне податке, између осталог, и о приказивању еротских филмова. Негдје 1910. године, један приказивач филмова из Осијека, Томо Рајт је између осталог пуштао и еротику. Тако постоји податак да је један еротски филм је у Бањалуци приказиван дан и ноћ без престанка! Толика је била навала публике, али су са друге стране због великог интереса публике за такве филмове, уведене су и одређене законске мјере, окрнуте искључиво према дјеци која су филмове могли гледати само у ранијим терминима приказивања", изјавио је Дујаковић о филмским почецима и додао да је из докумената видјиво да су и раније, већ 1905. постојале тзв. "црне представе" са еротским филмовима, које су практиковали поједини приказивачи, између осталог и Карло Лифка који је јуна те године приказивао у Бањалуци.

"Наравно такве представе су биле резервисане само за имућнију господу".

Дујаковић је истраживао најраније почетке кинематографије у Бањалуци и послије проналаска зачуђујућег обиља документације у разним архивама који до сада није истраживан, закључио да град на Врбасу није превише "каскао" за другим европским и регионалним филмским центрима, који су врло рано дошли у контакт са првим филмским пројекцијама који су 1896. године у Паризу приредили браћа Лимијер.

"Прва филмска пројекција у Бањалуци највјероватније се везује за чешког Нијемца Франца Јозефа Оесера, који је био један од најпознатијих путујућих кинематографа тог доба. Вјероватно је негдје у октобру 1898. године одржао пројекцију и у граду на Врбасу. Постоје подаци да је септембра те године боравио у Вараждину а мјесеца дана послије и у Сарајеву, а с обзиром да су путујући кинематографи обилазили сва већа мјеста на рути кретања, претпоставка је да је на путу за Сарајево боравио и у Бањалуци и то у неком од тадашњих бањалучких хотела, 'Балкану' или 'Аустрији'. На жалост, ово је још увијек тешко потврдити јер Бањалука у то доба није имала локални лист, гдје је могао, што је била тадашња пракса, рекламирати представе, а архивска грађа гдје је могла бити сачувана концесија за приказивање уништена је у бомбардовању града на Врбасу 1944. године. Оно што јесте сигурно да је поменути Оесер приказивао у Бањалуци за вријеме Духовског вашара 1900.године, за шта постоји сачувана, одобрена концесија".

Према његовим ријечима, на почетку се цијела ствар око новог чуда технике везује за странце - Јевреје, Чехе, Мађаре, Аустријанце... и да су Бањалучани релативно касно ушли у свијет кинематографије.

"Ако гледамо са позиције економског интереса бављења филмом, Бањалучани су касно почели да придају пажњу овом бизнису,по тако по сачуваним подацима први Бањалучанин који се бавио филмом био је Владо Милановић, и то тек негдје око 1925. или 1926. године. Прије тога, кинематографски живот јесте био интензиван, али захваљујући разним путујућим приказивачима који су долазили са разних страна Аустро-Угарске монархије, врло шаролике етничке припадности".

Један од тих странаца у граду на Врбасу био је Јеврејин Готлиб Мориц, који је 20. маја 1911. године отворио први стални биоскоп у "Рудевића кући" и на стоту годишњицу је у Бањалуци у знак захвалности добио таблу са својим именом. Њеном откривању присустовао је и његов унук и праунуку из Израела Дан и Ури Блау.

"Господин Мориц је отворио први стални биоскоп, али је врло кратко је био његов власник. Осим биоскопа био је власник и драгуљарнице у Господској улици, која је настрадала у пожару за који се не зна да ли је био подметнут. Зато је продао биоскоп послије само два мјесеца Мађару Игнацу Фаувелтеру, којег је опет наслиједио Симон Хецлер и држао негдје до краја Првог свјетског рата под називом "Едисон биоскоп". Власници су се мијењали врло брзо јер то изгледа није био неки посебно уносан посао. Мотиви свих ових људи били су везани искључиво за профит, а никако умјетност".

Према његовим ријечима, осим поменуте "еротике", тешко је пронаћи податке о репортоару тадашњег бањалучког биоскопа.

Испоставило се да је за одређене временске периоде послије одласка Аустро-Угарске теже реконструисати историју филма овог подручја, посебно у доба Краљевине СХС, па и касније.

"До 1930. године постоје само оскудни, фрагментарни подаци који нам помажу у истраживањима историје филма, првенствено због непостојања сталне дневне штампе, али ствариће се промијенити тек са покретањем 'Врбаских новина' који почињу редовно рекламирање кино репертоара. До тада, зна се да су приказивани филмови Фрица Ланга ("Нибелунзи"), али и одређени образовни филмови за едукацију становништва..."

Упркос недостатку материјала за реконструкцију, Дујаковић је нагласио да је до почетка Другог свјетског рата у Бањалуци снимала чак петорица филмских сниматеља, што је било изузетно у односу на Сарајево, који је и тада као и сада било Административни центар Босне и Херцеговине.

"Први од њих био Роберт Милер, Аустро - Угарски сниматељ а остали, као што су Карло Ђери, Шпиро Боцарић, Александар Бојко и Августо Декарис су у краћем или дужем временском периоду живјели у Бањалуци. Посебно обимна филмска снимања Бањалуке урадио је Фрањо Ледић, рођени Дервенћанин, 1935. и 1936.године, о чему су сачувани бројни подаци и филмски материјали који се чувају у Југословенској и Хрватској кинотеци".

Ипак по Дујаковићевом мишљењу, вјероватно најинтересантни, али и најзапостављенији "филмаџија" између два рата у Бањалуци био је Александар Бојко.

"Не постоји никакво обиљежје с његовим именим иако је Бојко снимио прве кадрове Бањалуке у колору (поред вјероватно и Августа Декариса који је снимао на филмском формату 16мм). Имао је и несрећну судбину јер је био домобрански официр током Другог свјетског рата. Гледао сам његове филмске материјале, који су феноменални, посебно они који се чувају у Архиву Републике Српске, јер нисам имао прилику раније да гледам Бањалуку током периода окупације односно Независне државе Хрватске. Послије рата је имао великих проблема, посебно послије 60-тих година. Пресуђено му је за сарадњу са окупатором и теретио се за много шта. Вјерујем да је резултат пресуде осигуран значајним дијелом и лажним свједочењима. Можда би нека опсежна анализа донијела истините закључке да ли је и у којој мјери био колаборациониста. Неспорно је једино да је био јако значајан за филм у Бањалуци и Републици Српској, вјероватно и БиХ зато што су његови материјали и даље непроцјењиви за ове просторе".

"Роберт Милер је био аустријски Јеврејин и снимао је 1914.године прве познате кадрове Бањалуке али и других градова у БиХ. Интересантно је да се у том филму који је наручен за потребе Земаљске владе у Сарајеву не налази ни један кадар који приказује неки од српских манастира или цркава јер тадашња Аустро-Угарска није имала интерес да промовише културне вриједности Срба у БиХ због сарајевског атентата".

"Карло Ђери је вјероватно снимио чувени филм о Трапистима, који је сачуван, али о аутору који је извјестан период радио у Бањалуци као фотограф нема практично никаквих података, све се може посматрати фрагментарно".

"Шпиро Боцарић је такође веома значајан за историју филма у Бањалуци, снимио је кратке етнографске забиљешке које су послије Другог свјетског рата смонтиране у филм о Врбаској бановини. У том филму се најприје види главни градски мост, између центра града и данашњег насеља Обилићево (Мејдан), потом зграда Банског двора, саборна црква, статуе испред некадашње Хипотекарне банке (или бившег СДК), а добар дио самог почетка овог целулоидног драгуља односи се на насеље Српске Топлице (бивши Горњи Шехер)..."

Потом је послије документаристичког филма, прича скренула ка играном...

"На простору БиХ нема подата о организованој филмској играној продукцији за период до 1945.године. Постојале су неке продуцентске куће које су углавном бавиле филмском дистрибуцијом, а чак је излазио и једна филмски часопис у том периоду. Потпуно другачија ситуација била је у комшилуку, зна се да је 'Карађорђе' снимљен 1911. године у Србији , нешто касније 1917. године 'Брцко' у Загребу. Краљевина Југославија је била прилично неуређена по питању кинематографије, па је било врло ријетких покушаја игране продукције. Тек након ослобођења 1945. године почиње озбиљнија прича везана за 'седму умјетност' у Босни и Херцеговини, а на простору Југославије кинематографија је свој врхунац достигла током 'Црног таласа' са ауторима Сашом Петровићем, Душаном Макавејевим, Живојином Павловићем, Пуришом Ђорђевићем, Крстом Папићем, Желимиром Жилником...

"До 1945 године, филм је овдје био чудо, често само вашарска забава. Касно ће се родити мисао о филму као умјетности, али и сам филм је често био у колизији са идеологијама јер има једну незгодну особину - да буде субверзиван. То значи да и кад финансирате филм, може да се отме контроли - да критикује оног ко га финансира. Филм 'Град' из 1963. године је једини званични забрањени филм у Југославији.Тадашња власт је у њему препознала опасност иако сад кад га погледате дјелује врло наивно. Занимљиво је да су комунисти знали какви ће филмови бити снимљени, чак и током 'Црног таласа', али су редитељима омогућавали да раде 'проблематичне' филмове, па су касније разним механизмима, прво ограничавали за приказивање, али су на крају они ипак долазили до публике. То је био чудан облик цензуре. Ипак, најгори облик цензуре је кад онемогућите редитељима да раде било какав играни филм. Нешто слично имате у Републици Српској! Ви не дајете могућност младим редитељима да се креативно изразе и то је најгора врста прикривене цензуре".

Горан Дујаковић

Као илустрацију о тешкој ситуацији у кинематографији Републике Српске Дујаковић је навео податак да се у осталим земљама бивше Југославије и даље доста снима упркос тешкој финансијској ситуацији.

"У Србији се снимају филмови, у Хрватској такође, у Сарајеву сваке године један до два играна филма, само се код нас у Бањалуци годинама ништа не снима. За озбиљну кинематографију треба да постоје одређену услови, али и свијест да на је тако нешто потребно код људи који дају новац, јер филм по ефектима и финансијској заради далеко надилази све друге умјетности. Свијест постоји код људу који су школовани за ове послове, али нажалост не постоји код људи који дају новац. Они ће прије дати два милона марака за наплатне кућице на Ауто-путу а онда још толико да се демонтирају јер су биле погрешно постављене. За тај новац се могло направити четири дугометражна играна филма. То је наша туга...".

Разлози због чега је Бањалука била и остала у запећку филмских дешавања, дијелом се могу везати и за историјско наслеђе.

"У Југославији смо имали републичке центре и све је тада било концентисано у великим градовима, као што је било и Сарајево као администартивно средиште републике. Тако је било у Београду, Загребу... А зашто Бањалука послије посљедњег рата није успјела да се наметне у овој врсти умјетности? То је дијелом и због непознавања и неразумијевање филма као умјетности код оних који одлучују. Иако код нас постоји Академија умјетности гдје се школују кадрови за филм, све остало не функционише, ту мислим на карике које треба да то све повежу, а то је продукција на телевизијама и конкурси за филм које расписује Влада...све то не функционише. Овдје се тек дешава закашњела ренесанса позоришне умјетности, а за филм ће се тек причекати, иако је филм још прије деведесет година у свијету истиснуо позориште као 'главну' умјетност".

ДРЖАВА МОРА ДА ФИНАНСИРА ФИЛМ, ТАЧКА

"Много новца је отишло из Републике Српске у Србију за разне копродукције умјесто да буду уложени у наше младе редитеље. Зашто не бисмо створили новог Емира Кустурицу? Како то да урадимо? Само ако пружимо шансу младим талентованим редитељима. Кад је Кустурица почињао каријеру редитеља у Југославији снимало се 40-так филмова годишње и имао је могућност да покаже свој таленат. Садашњи млади редитељи немају ту могућност, иако неки од њих добију десетак међународних награда. Ту се ствари морају мијењати, филм је скупа играчка и држава мора да финансира филм. Тачка".

Осим професорског позива, Дујаковић је и један од најзаслужнијих за обнављање Фестивала анимираног филма у Бањалуци, који је ове године одржан по осми пут.

"Међународни фестивал смо радили са буџетом нешто већим од 18 хиљада КМ. Кад нам дођу гости из иностранства буквално нам се смију кад чују тај податак. Не могу да вјерују да ми успијемо да прикажемо 150 веома квалитетних филмова и све то организујемо за тај новац. Као и многе друге ствари у нашем друштву, све је засновано на ентузијазму неколико људи", закључио је он.

Извор: Мондо.ба

Коментари / 0

Оставите коментар