Како Немања Видић може да постане већи од многих Звездиних легенди?!

Шансе да се најбољи дефанзивац у историји сршског фудбала врати у Звезду мере се промилима (можда и мањом јединицом), али би и он тим чином много добио.

Фудбал 22.01.2016 | 00:00

Више пута сте на овом порталу могли да прочитате ту анегдоту из периода када је Немања Видић, вероватно најбољи дефанзивац у историји нашег, а и балканског фудбала, био у „пику“. Навијачи Црвених ђавола тог клуба који представља гејзир историје и традиције, бацали су се под точкове аутомобила чим су чули за две чаробне речи - Немања и Србија.

Та слава на фудбалском Острву Немањина је највећа заоставштина (поред силних пехара и индивидуалних признања), али и његов највећи усуд. Знате сигурно оне чувени речи Зорана Бате Мирковића о томе како највише завиди Франческу Тотију јер је имао ту привилегију да игра у граду у којем је рођен. И то у клубу за који навија од кратких панталоница. Рекло би се да ту појаву нећемо још дуго овде видети. Уосталом, пре Немање Видића, пре него што је играчки „испечен“, Црвену звезду је напустио Дејан Станковић, а после тога савремени црвено-бели јунак Марко Грујић. Тамо далеко, где сунце туђег неба не греје, Видић је израстао у легенду, постајао је више поштован него у матици.

Његова репрезентативна каријера имала је озбиљне амплитуде, а из Црвене звезде је, као што рекосмо, отишао сувише млад да би постао пуноправна легенда клуба. Оног тренутка када се прочуло да је дефинитивно раскинуо уговор са Интером из Милана навијачи Црвене звезде почели су да се понашају у стилу стиха добро познатог забавњачког евергрина „Свет је леп када сањамо“.

Шансе да се Видић врати у редове матичног клуба мере се промилима, можда и неком мањом јединицом, пошто иако у јесени каријере и даље може да извуче милионски уговор. Да не причамо какав бенефит би Црвена звезда добила повратком Немање Видића, али када би се одлучио на неочекиван потез и снажни штопер, неко о коме и данас сер Алекс Фергусон прича отворених уста, би имао шта да добије. Превазишао би и епитет ванвременског играча јер он то дефинитивно јесте гледајући, између осталог, и чињеницу да је један од двојице капитена Јунајтеда рођених ван британског острва (други је, вероватно знате, Ерик Кантона). Дакле, тим повратком, који је врло вероватно обична звездашка илузија Немања Видић би добио статус митског играча, анђела у црвено-белом. Појединца који је један мали доказ да је од Звездине величине остало подебело парче.

Уз велико поштовање Милоша Нинковића, па и последњег Звездиног великог капитена Ненада Милијаша, повратак Немање Видића у српски фудбал била би вест године, а можда и дуже... Његово слетање на сурчински аеродром, затим парафирање уговора са Црвеном звездом, произвело би еуфорију већу од пласмана у Лигу шампиона... Очекивања навијача подигла би се за октаву, ако не и две више. Нико не би причао о сувом пласману у Лигу шампиона, него колико бодова Црвена звезда може да освоји у елитном такмичењу.

Током стажа у репрезентацији Немања Видић био је препознатљив по каменој фаци великог Рокијевог ривала из Русије Ивана Драга. Био је препознатљив и по томе што не улази лако у замку вртлога емоција, сер Алекс Фергусон одао му је све сакривене тајне фудбалског професионализма. Тако и данас: Немања Видић није неко ко се својим звездаштвом хвали на јефтин и популистички начин, качећи фотографије по силним друштвеним мрежама. Него делима. Којих има много, а о којима не говори често. Питање је, дакле, ко би од садашњег руководства (а иста констатација важи и за бивше управе) имао храбрости да окрене број Немање Видића и предложи му да поново обуче црвено-бели дрес. Тај сизифовски посао можда би смео да преузме бивши тренер и његов кум Ненад Лалатовић, неко ко је ушао Немањи под кожу много пре него што је постао икона Манчестер Јунајтеда и играч који је дефинитивно обележио једну епоху. Покушај не боли, нити кошта, пошто Црвена звезда, колико год то сулудо звучало, у овом тренутку има шта да понуди човеку који се доказао и освојио СВЕ.

Повратак у Црвену звезду лансирао би га у галерију бесмртних, тамо где се налазе финалисти Купа УЕФА 1979. године, шампиони из Барија, бројни руководиоци и утемељивачи Црвене звезде. Некако је природно да Видић буде у том друштву, чак и засени Дејана Савићевића који је био толико лудо храбар да се врати у Звезду, а потом у дербију препознатљивим потезима заврти мозак Ђорђу Томићу.

За деценију или две тако би се причало о сваком Видићевом потезу по повратку у Звезду, а тај податак њега можда више жуља него несређена ситуација у Црвеној звезди и комплетном српском фудбалу с којим није имао лепа искуства. Фудбалски Спартанац је свестан да није више онај играч који је носио Дидијеа Дрогбу на леђима и који је зарад интереса Јунајтеда био способан да у току 90 минута неколико пута падне на нос са озбиљних висина.

Видић више није играч од чијег погледа зазиру сви белосветски нападачи... Отуда му је можда боље да се избори за још један уговор и одбаци могућност да доживи судбину Драгана Џајића, иконе клуба који се после Бастије вратио у Звезду...
„Када сам се вратио у Звезду сви су очекивали од мене да предриблам шесторицу играча и постигнем гол. Међутим, нисам више био у пуној снази. Осетио сам чак да ме престиже један бек Ријеке који није био познат по брзини. Тада сам схватио да треба да се повучем, рекао сам себи, Драгане, шта ти треба да се брукаш?“, присетио се Џајић.

Видић је, како сам рече, снове остварио оног дана када је заиграо за Црвену звезду и постигао гол против Партизана. Касније је све био суви професионализам у дресовима Спартака, Јунајтеда и Интера... Али можда се у сновима Немање Видића јавио неки модерни Бане Бумбар који нови серијал серије Грлом у јагоде почиње реченицом: „Те 2016. године Немања Видић се вратио у Звезду, одвео тај клуб у Лигу шампиона, и постао седма Звездина звезда.“

То је једини разлог због којег навијачи Црвене звезде могу такође да сањају и верују у повратак Немање Видића. Све остало је илузија...