Kako Nemanja Vidić može da postane veći od mnogih Zvezdinih legendi?!

Šanse da se najbolji defanzivac u istoriji sršskog fudbala vrati u Zvezdu mere se promilima (možda i manjom jedinicom), ali bi i on tim činom mnogo dobio.

Fudbal 22.01.2016 | 00:00

Više puta ste na ovom portalu mogli da pročitate tu anegdotu iz perioda kada je Nemanja Vidić, verovatno najbolji defanzivac u istoriji našeg, a i balkanskog fudbala, bio u „piku“. Navijači Crvenih đavola tog kluba koji predstavlja gejzir istorije i tradicije, bacali su se pod točkove automobila čim su čuli za dve čarobne reči - Nemanja i Srbija.

Ta slava na fudbalskom Ostrvu Nemanjina je najveća zaostavština (pored silnih pehara i individualnih priznanja), ali i njegov najveći usud. Znate sigurno one čuveni reči Zorana Bate Mirkovića o tome kako najviše zavidi Frančesku Totiju jer je imao tu privilegiju da igra u gradu u kojem je rođen. I to u klubu za koji navija od kratkih pantalonica. Reklo bi se da tu pojavu nećemo još dugo ovde videti. Uostalom, pre Nemanje Vidića, pre nego što je igrački „ispečen“, Crvenu zvezdu je napustio Dejan Stanković, a posle toga savremeni crveno-beli junak Marko Grujić. Tamo daleko, gde sunce tuđeg neba ne greje, Vidić je izrastao u legendu, postajao je više poštovan nego u matici.

Njegova reprezentativna karijera imala je ozbiljne amplitude, a iz Crvene zvezde je, kao što rekosmo, otišao suviše mlad da bi postao punopravna legenda kluba. Onog trenutka kada se pročulo da je definitivno raskinuo ugovor sa Interom iz Milana navijači Crvene zvezde počeli su da se ponašaju u stilu stiha dobro poznatog zabavnjačkog evergrina „Svet je lep kada sanjamo“.

Šanse da se Vidić vrati u redove matičnog kluba mere se promilima, možda i nekom manjom jedinicom, pošto iako u jeseni karijere i dalje može da izvuče milionski ugovor. Da ne pričamo kakav benefit bi Crvena zvezda dobila povratkom Nemanje Vidića, ali kada bi se odlučio na neočekivan potez i snažni štoper, neko o kome i danas ser Aleks Ferguson priča otvorenih usta, bi imao šta da dobije. Prevazišao bi i epitet vanvremenskog igrača jer on to definitivno jeste gledajući, između ostalog, i činjenicu da je jedan od dvojice kapitena Junajteda rođenih van britanskog ostrva (drugi je, verovatno znate, Erik Kantona). Dakle, tim povratkom, koji je vrlo verovatno obična zvezdaška iluzija Nemanja Vidić bi dobio status mitskog igrača, anđela u crveno-belom. Pojedinca koji je jedan mali dokaz da je od Zvezdine veličine ostalo podebelo parče.

Uz veliko poštovanje Miloša Ninkovića, pa i poslednjeg Zvezdinog velikog kapitena Nenada Milijaša, povratak Nemanje Vidića u srpski fudbal bila bi vest godine, a možda i duže... Njegovo sletanje na surčinski aerodrom, zatim parafiranje ugovora sa Crvenom zvezdom, proizvelo bi euforiju veću od plasmana u Ligu šampiona... Očekivanja navijača podigla bi se za oktavu, ako ne i dve više. Niko ne bi pričao o suvom plasmanu u Ligu šampiona, nego koliko bodova Crvena zvezda može da osvoji u elitnom takmičenju.

Tokom staža u reprezentaciji Nemanja Vidić bio je prepoznatljiv po kamenoj faci velikog Rokijevog rivala iz Rusije Ivana Draga. Bio je prepoznatljiv i po tome što ne ulazi lako u zamku vrtloga emocija, ser Aleks Ferguson odao mu je sve sakrivene tajne fudbalskog profesionalizma. Tako i danas: Nemanja Vidić nije neko ko se svojim zvezdaštvom hvali na jeftin i populistički način, kačeći fotografije po silnim društvenim mrežama. Nego delima. Kojih ima mnogo, a o kojima ne govori često. Pitanje je, dakle, ko bi od sadašnjeg rukovodstva (a ista konstatacija važi i za bivše uprave) imao hrabrosti da okrene broj Nemanje Vidića i predloži mu da ponovo obuče crveno-beli dres. Taj sizifovski posao možda bi smeo da preuzme bivši trener i njegov kum Nenad Lalatović, neko ko je ušao Nemanji pod kožu mnogo pre nego što je postao ikona Mančester Junajteda i igrač koji je definitivno obeležio jednu epohu. Pokušaj ne boli, niti košta, pošto Crvena zvezda, koliko god to suludo zvučalo, u ovom trenutku ima šta da ponudi čoveku koji se dokazao i osvojio SVE.

Povratak u Crvenu zvezdu lansirao bi ga u galeriju besmrtnih, tamo gde se nalaze finalisti Kupa UEFA 1979. godine, šampioni iz Barija, brojni rukovodioci i utemeljivači Crvene zvezde. Nekako je prirodno da Vidić bude u tom društvu, čak i zaseni Dejana Savićevića koji je bio toliko ludo hrabar da se vrati u Zvezdu, a potom u derbiju prepoznatljivim potezima zavrti mozak Đorđu Tomiću.

Za deceniju ili dve tako bi se pričalo o svakom Vidićevom potezu po povratku u Zvezdu, a taj podatak njega možda više žulja nego nesređena situacija u Crvenoj zvezdi i kompletnom srpskom fudbalu s kojim nije imao lepa iskustva. Fudbalski Spartanac je svestan da nije više onaj igrač koji je nosio Didijea Drogbu na leđima i koji je zarad interesa Junajteda bio sposoban da u toku 90 minuta nekoliko puta padne na nos sa ozbiljnih visina.

Vidić više nije igrač od čijeg pogleda zaziru svi belosvetski napadači... Otuda mu je možda bolje da se izbori za još jedan ugovor i odbaci mogućnost da doživi sudbinu Dragana Džajića, ikone kluba koji se posle Bastije vratio u Zvezdu...
„Kada sam se vratio u Zvezdu svi su očekivali od mene da predriblam šestoricu igrača i postignem gol. Međutim, nisam više bio u punoj snazi. Osetio sam čak da me prestiže jedan bek Rijeke koji nije bio poznat po brzini. Tada sam shvatio da treba da se povučem, rekao sam sebi, Dragane, šta ti treba da se brukaš?“, prisetio se Džajić.

Vidić je, kako sam reče, snove ostvario onog dana kada je zaigrao za Crvenu zvezdu i postigao gol protiv Partizana. Kasnije je sve bio suvi profesionalizam u dresovima Spartaka, Junajteda i Intera... Ali možda se u snovima Nemanje Vidića javio neki moderni Bane Bumbar koji novi serijal serije Grlom u jagode počinje rečenicom: „Te 2016. godine Nemanja Vidić se vratio u Zvezdu, odveo taj klub u Ligu šampiona, i postao sedma Zvezdina zvezda.“

To je jedini razlog zbog kojeg navijači Crvene zvezde mogu takođe da sanjaju i veruju u povratak Nemanje Vidića. Sve ostalo je iluzija...