Братимљење: Шта кажу црква и традиција?

Да ли из народних песама или са ТВ екрана, прва асоцијација на братимљење већини је "размена крви" будућих побратима. Шта заиста побратимство значи, откуд тај ритуал и да ли је уопште део српске традиције?

Србија 19.01.2016 | 11:04

Свако од нас је некада чуо обраћање са "побро", "побратиме", додуше годинама уназад побратими су градови, па су тако "браћа" Нови Сад и мађарски Печуј, словеначки Љутомер и Ужице, ...а већ је опште познато и побратимство Београда и Чикага. Братиме се и школе, манифестације, бајкери.

Ипак, по неким записима братимљење у изворном смислу речи, као орођавање између две особе, живи на југу Србије, али се у том крају тако зове и други сведок на венчању (многи изједначавају кума и побратима,)

И у нашим западним крајевима је за време племенских размирица и крвне освете братимљење имало, поред крвног сродства, значајну улогу, готово као што га је имало и кумство. Мир међу завађеним племенима утврђивао се узајамним братимљењима, кумовањима и женидбама.

Чињеница је да и даље има оних који верују да је право побратимство уствари окултни чин засецања зглобова како би се крв наводно измешала.

Истина, већина оних који верују у побратимство и посестринство, ограђује се од паганског чина који, треба нагласити не прихвата ни Српска православна црква.Најчешће се мисли да је побратим неко ко ти спаси живот или ти учини неку веома важну ствар за твоју породицу. Раније је важила и изрека "Нема младог Србина без брата.”

Установа побратимства заједничка је Грцима, као и Словенима. Потиче из давних времена, а реч је о вештачком орођавању.

ТРИ РАЗЛОГА БРАТИМЉЕЊА

Оно настаје из више разлога, али су према "Српском митолошком речнику" три главна: да се привидним орођавањем, уз позив Бога као сведока, обезбеди пријатељство; да се у некој невољи добије помоћ и заштита божанства, и да болесници, магијским чином братимљења, оздраве.

Братиме се међу собом стари и млади. Жене братиме мушкарце (нарочито девојке које немају браћу) и обратно, али знатно ређе. Оно настаје из другарских и пријатељских побуда и из неке невоље (размирица, освете избог болести).

Људи се се најчешће братимили у невољама.

У народу се говорило: "И вук ако се братими, неће учинити зло." У невољи било је довољно позвати: "Помози, да си ми брат од сад па до века (смрти)!" Таква братимљења обављала су се без обреда и орођавања, али су се поштовала. Они се само рукују и пољубе у образе.

Када је реч о самом обреду орођавања било је потребно, како стоји у Српском митолошком речнику, да два друга пусте мало крви из своје мишице, лизну један другом пуштену крв, пољубе се и зарекну да ће се узајамно пазити и бити верни до смрти.

Одрицање братимљења је изузетно, само у преким потребама, а о томе сведоче и старе народне песме. Тако је Љуба Стевана Мусића братимила свога слугу, да не би будио господара, који зором треба да пође у бој на Косово. Он није могао да јој одрекне братимство, али јој је изневерио жељу, јер је пробудио господара на време.

Оно што је занимљиво је да се у братимљењу није гледало на веру. О братимљењу хришћана и муслимана у Босни сведочио је турски путописац Евлија Челебија (око средине XВИИ века).

Побратими се међу собом пазе и испомажу као верна браћа. И жене се сестриме, нарочито девојке, које заједно иду на народне скупове и забаве. Таквим сестримством се није стицало орођавање, али се поштовало.

Права братимљења настајала су када се посредством неке личности, будућег побратима, очекивала помоћ од Бога, светог Јована и других светаца.

Братимили су тешки болесници здраве и пороцима неокаљане личности, да би и они оздравили.

ОБЉУБА ИЗМЕЂУ ПОБРАТИМА И ПОСЕСТРИМЕ - НИКАКО

У родбинском односу, оно што су поједине личности побратиму, односно посестрими, то су и другом побратиму, односно посестрими. Његова жена је побратиму снаха као што му је снаха жена рођеног брата.

Обљуба између побратима и посестриме сматрала се за велики грех, јер је братимство, као и кумство, крвно сродство које је насталона мистичан начин.

По народним песмама, било је довољно да се неко од парова позове на братимство па да се уздржи од скрнављења. Од неколико примера из народа, овај је нарочито карактеристичан.

Девојка је залутала у планини, нашла овчара, па га братимила: "Богом брате, Јово чобанине, изведи ме изгоре зелене, одведи ме на воду студену..." Јово јој се за братство примио. Када се девојка умила на извору и освежила, онда: сину лице као јарко сунце — а Јован, видећи њену лепоту, рекне: „Да сам знао да си тако лепа, ја бих тебе за љубу узео." Девојка се заплакала, сузама је покапала камен: из камена гуја измилела, у недарца Јови умилела — очигледно зато што је пожелео да узме посестриму за жену.

И заиста, етнолози нису пронашли ниједан пример да је побратимство, односно посесетринство укаљано.

И за побратимство, као и за кумство, је важило да га не треба одбити.

За побратима (посестриму) бира се личност која се болеснику јави у сну, или коју одреди врачара, или се чека намерник на путу или на раскрсници и позове: "Прими Бога и светога Јована, да отвориш роба (болесника) од гроба." Позив неће нико да одбије због греха.

Братимљење се обављало на огњишту, прагу, дрвљанику, поред реке, али најчешће на незнаном гробу и у цркви. Приређивало се заклапањем и отклапањем болесника за непознати гроб.

Ако је болесник непокретан, онда се узимала његова десна чарапа, односила на непознати гроб, пунила земљом с гробне хумке, па се носила на место одређено за обред братимљења.

За заклапање и отклапање болесника употребљавала су се путила (негве), којима се путе предње ноге у коња. У један крај путила стави се болесникова нога, а у други чарапа са земљом узетом с гроба, па се оба краја заклопе. На тај начин болесник је привидно завезан за покојника, он је у његовој власти. Или: болесник се најпре уведе међу мртве, па се онда отме из њихове средине.

Болесник и учесници братимљења ништа не једу и не пију пре обреда. Они су окренути истоку пре сунчева рађања. Тада се болесник или његов заменик обрати побратиму: "Прими Бога и св. Јована, отклопи роба од гроба!"Побратим одговори: "Примам Бога и св. Јована, отклапам роба од гроба!" — и отклопи путила. Тако се учини три пута. Побратими сркну вина, изломе погачу, умију се водом и пољубе у образе. Пошто болесник оздрави, позове побратима на част (гошћење) и даривање.

Други начин братимљења био је непосредно на гробу на исти начин као и код куће, само тада чарапу са земљом замењивао је надгробни крст или камен, а ако њих нема, онда дрво или шибље на гробу.

Трећи начин братимљења био је поред реке. Тада се, место путила, стављао мали камен на болесника и, пошто се прими Бог и св. Јован, онда се камен баца у реку, па с њим и болест, да је вода однесе. Братимило се и на тај начин што се будући побратими или побратим и посестрима опашу појасом пред свештеником, који чита неку молитву и тако се обави чин братимљења.

ЦРКВА НЕ ПРИЗНАЈЕ НАРОДНО БРАТИМЉЕЊЕ

Црква је народно братимљење санкционисала и обратила у црквене обреде. Место употребе камена, употребљавају се три крстића, место бахорења, свештеник чита нарочиту молитву за оздрављење, пошто болесника покрије епитрахиљом по глави.

Братимљење у цркви назива се и причесно братимљење, јер побратими пију уместо обичног вина причесно (освећено), оно којим се народ причешћује уз пост.

(Мондо.рс)