Прича: Соња је прави узор - златна кошаркашица, вуковац, права ШТРЕБЕРКА!

Ђак генерације, вуковац, златна кошаркашица, а мало је фалило да у 23. години заврши каријеру. Две тешке повреде колена натерале су је да помисли да је крај. За многе би и био после два пуцања предњих укрштених лигамената, али не и за Соњу Петровић!

Кошарка 18.01.2016 | 23:40

Она увек игра јако, најбоље што зна. Многе подсећа на Дејана Бодирогу, за друге је женски Немања Бјелица. Наша златна кошаркашица за "Блиц" прича о почецима, успесима, падовима и свему чему је живот научио.

ВУКОВАЦ

На терену игра за десетку, а мало је познато да је основној школи била ђак генерације и вуковац у Трећој београдској гимназији.

- По природи сам штребер како ме пријатељи "зезају". Волим да побеђујем и будем најбоља у свему што радим. Родитељи ми често говоре "спреми пет испита са шестицама у једном року", али не. Увек ћу ићи мање на квантитет, више на квалитет. Имала сам срећу да су ми усадили одређене вредности. Тата је био задужен за кошарку, а мама за образовање и ниједног тренутка није дозвољавала да заборавим на важност тог аспкета живота. Док сам била у Србији, кошарка никад није имала примат, увек је било изједначено или је школа била испред.

НАУЧНИК

Соња је успешан студент ФОН-а и још три испита су јој остала до дипломе.

- Хтела сам да упишем математику, још један доказ колики сам штребер (смех). Као малој решавање задатака у слободно време ми је било не баш као игра, али врло интересантно, јер волим бројеве. Да нисам кошаркашица, можда бих била неки научник. Дуго им је у породици требало да прихвате да сам и у кошарци толико успешна поред других талената и мислим да су ми опростили после овакве каријере. По завршетку каријере, не видим себе овим интензитетом у кошарци, али никад не реци никад.

УСПЕХ

Иако је Петровићева синоним за успех, увек има мотив за још боље.

- И даље сматрам да нисам најбоља верзија себе. Могу да будем бољи играч него што јесам, то ме и даље гура напред. Разлика је бити велики играч и онај који доноси победе и трофеје. Не волим да губим, увек гледам кроз призуму да ли да будем најбоља или да помогнем неком другом да буде најбољи. Битно ми је да имам трофејну каријеру.

ЗЛАТО

У години за нама ређала је трофеје - Евролига, чешко првенство, тамошњи Куп, европска титула и највећи успех српске кошарке.

- Пун "Пионир" у квалификацијама против Немачке у новембру 2015. је показатељ шта смо постигле европском титулом. Балкон, скандирање имена на дочеку и пун "Пионир" су успомене за цео живот, нешто од чега ће ме дуже пролазити језа него кад ми је стављена златна медаља око врата. Најлепши део је дружење са децом и осећај колико смо популаризовале женску кошарка.

ПОВРЕДЕ

Кад поломи прст па после тога убаци 29 поена, није ништа наспрам повреда које је победила.

- На две велике повреде колена гледам као на тестове који су ми преокренули каријери и учиниле ме бољом. За сваку повреду нисам хтела да кукам "јао, не, оне играју, а ја седим са стране", већ сам их користила да радим на себи и будем још боља. Жао ми је што сам мало хазардна и често се повређујем, али да сам хтела, променила бих начин играња већ после прве повреде. После предњих укрштених већина играча игра другачије, а тек после друге такве повреде. Једноставно, не могу другачије. Жао ми је када видим моје који пролазе све то и увек брину, памте падове на под и броје моје ожиљке.

О лактању са дечацима

- Често се враћам на терен Чукаричког у ком сам играла и наравно на Звездине отворене терене. Као мала, када сам играла баскет са дечацима, коментар је увек био да се много лактам (смех). Често смо се шалили у гимназији да су због мене променили правила и пуштали су ме да се држим хладовине, јер као девојчица нисам смела да се знојим пре школе.

О Београду

- Нема Београђанина који је био негде и не жели да се врати. Оно што га издваја од других је да има све аспекте живота као европски градови. Поносан сам што сам одавде и што познајем Београд на прави начин. Тај осећај када летиш кући и онда си напокон свој је непроцењив. Ментатлитет нас издваја од других. Слични смо са Шпанцима и Грцима, јер смо отворени и дружељубиви и на прво упознавање после неколико секунди неко те зове "брате". Омиљена места су ми Земунски кеј, јер волим воду, увек ћу пре изабрати реку него центар града. Волим и Хајд парк, близу ми је куће и завучен, имам осећај као да сам у природи и лети се тамо припремам, а као мала сам се тамо играла са сестром.

О музици, књигама и кувању

- Слушам "нормалну" музику, а пред утакмицу народњаке, да увек будем добро расположена. Што се књига тиче, читам их зависно од расположења и шта ми је ко од пријатеља поклонио.

Знам и да кувам, али избегавам, јер то нису порције за једну особу а није ми у интересу да се храним за четворо (смех). Саиграчица у Прагу и из репрезентације Тијана Ајдуковић често кува, а ја једем (смех).