Priča: Sonja je pravi uzor - zlatna košarkašica, vukovac, prava ŠTREBERKA!

Đak generacije, vukovac, zlatna košarkašica, a malo je falilo da u 23. godini završi karijeru. Dve teške povrede kolena naterale su je da pomisli da je kraj. Za mnoge bi i bio posle dva pucanja prednjih ukrštenih ligamenata, ali ne i za Sonju Petrović!

Košarka 18.01.2016 | 23:40

Ona uvek igra jako, najbolje što zna. Mnoge podseća na Dejana Bodirogu, za druge je ženski Nemanja Bjelica. Naša zlatna košarkašica za "Blic" priča o počecima, uspesima, padovima i svemu čemu je život naučio.

VUKOVAC

Na terenu igra za desetku, a malo je poznato da je osnovnoj školi bila đak generacije i vukovac u Trećoj beogradskoj gimnaziji.

- Po prirodi sam štreber kako me prijatelji "zezaju". Volim da pobeđujem i budem najbolja u svemu što radim. Roditelji mi često govore "spremi pet ispita sa šesticama u jednom roku", ali ne. Uvek ću ići manje na kvantitet, više na kvalitet. Imala sam sreću da su mi usadili određene vrednosti. Tata je bio zadužen za košarku, a mama za obrazovanje i nijednog trenutka nije dozvoljavala da zaboravim na važnost tog aspketa života. Dok sam bila u Srbiji, košarka nikad nije imala primat, uvek je bilo izjednačeno ili je škola bila ispred.

NAUČNIK

Sonja je uspešan student FON-a i još tri ispita su joj ostala do diplome.

- Htela sam da upišem matematiku, još jedan dokaz koliki sam štreber (smeh). Kao maloj rešavanje zadataka u slobodno vreme mi je bilo ne baš kao igra, ali vrlo interesantno, jer volim brojeve. Da nisam košarkašica, možda bih bila neki naučnik. Dugo im je u porodici trebalo da prihvate da sam i u košarci toliko uspešna pored drugih talenata i mislim da su mi oprostili posle ovakve karijere. Po završetku karijere, ne vidim sebe ovim intenzitetom u košarci, ali nikad ne reci nikad.

USPEH

Iako je Petrovićeva sinonim za uspeh, uvek ima motiv za još bolje.

- I dalje smatram da nisam najbolja verzija sebe. Mogu da budem bolji igrač nego što jesam, to me i dalje gura napred. Razlika je biti veliki igrač i onaj koji donosi pobede i trofeje. Ne volim da gubim, uvek gledam kroz prizumu da li da budem najbolja ili da pomognem nekom drugom da bude najbolji. Bitno mi je da imam trofejnu karijeru.

ZLATO

U godini za nama ređala je trofeje - Evroliga, češko prvenstvo, tamošnji Kup, evropska titula i najveći uspeh srpske košarke.

- Pun "Pionir" u kvalifikacijama protiv Nemačke u novembru 2015. je pokazatelj šta smo postigle evropskom titulom. Balkon, skandiranje imena na dočeku i pun "Pionir" su uspomene za ceo život, nešto od čega će me duže prolaziti jeza nego kad mi je stavljena zlatna medalja oko vrata. Najlepši deo je druženje sa decom i osećaj koliko smo popularizovale žensku košarka.

POVREDE

Kad polomi prst pa posle toga ubaci 29 poena, nije ništa naspram povreda koje je pobedila.

- Na dve velike povrede kolena gledam kao na testove koji su mi preokrenuli karijeri i učinile me boljom. Za svaku povredu nisam htela da kukam "jao, ne, one igraju, a ja sedim sa strane", već sam ih koristila da radim na sebi i budem još bolja. Žao mi je što sam malo hazardna i često se povređujem, ali da sam htela, promenila bih način igranja već posle prve povrede. Posle prednjih ukrštenih većina igrača igra drugačije, a tek posle druge takve povrede. Jednostavno, ne mogu drugačije. Žao mi je kada vidim moje koji prolaze sve to i uvek brinu, pamte padove na pod i broje moje ožiljke.

O laktanju sa dečacima

- Često se vraćam na teren Čukaričkog u kom sam igrala i naravno na Zvezdine otvorene terene. Kao mala, kada sam igrala basket sa dečacima, komentar je uvek bio da se mnogo laktam (smeh). Često smo se šalili u gimnaziji da su zbog mene promenili pravila i puštali su me da se držim hladovine, jer kao devojčica nisam smela da se znojim pre škole.

O Beogradu

- Nema Beograđanina koji je bio negde i ne želi da se vrati. Ono što ga izdvaja od drugih je da ima sve aspekte života kao evropski gradovi. Ponosan sam što sam odavde i što poznajem Beograd na pravi način. Taj osećaj kada letiš kući i onda si napokon svoj je neprocenjiv. Mentatlitet nas izdvaja od drugih. Slični smo sa Špancima i Grcima, jer smo otvoreni i druželjubivi i na prvo upoznavanje posle nekoliko sekundi neko te zove "brate". Omiljena mesta su mi Zemunski kej, jer volim vodu, uvek ću pre izabrati reku nego centar grada. Volim i Hajd park, blizu mi je kuće i zavučen, imam osećaj kao da sam u prirodi i leti se tamo pripremam, a kao mala sam se tamo igrala sa sestrom.

O muzici, knjigama i kuvanju

- Slušam "normalnu" muziku, a pred utakmicu narodnjake, da uvek budem dobro raspoložena. Što se knjiga tiče, čitam ih zavisno od raspoloženja i šta mi je ko od prijatelja poklonio.

Znam i da kuvam, ali izbegavam, jer to nisu porcije za jednu osobu a nije mi u interesu da se hranim za četvoro (smeh). Saigračica u Pragu i iz reprezentacije Tijana Ajduković često kuva, a ja jedem (smeh).