Хроника наше економске пропасти

Већина предузећа која данас са носталгијом називамо „гиганти“, али и они који су били доста мањи на привредном небу, током и након рата изгубили су дотадашња тржишта.

Република Српска 15.01.2016 | 07:50

Нека предузећа су уништена, неке је просто прегазило вријеме и напредак технологије. Међутим, нема сумње да је, најблаже речено, небрига довела до срозавања многих од њих. Крало се и крадуцкало док су предузећа таворила, а на то се надовезала приватизација, гдје је многима омогућено да фабрике претворе у грађевинско земљиште, или да однесу паре и остану дужни радницима и порезницима. Или су искориштена за разне, домаће махинације. У свему овоме, није било разлике ко је био на власти, сви су, у зависности од прилике, искористили да се овајде. А привреду сачували нису.

Иза наше посрнуле привреде остали су незапослени радници и њихова потраживања, неизмирене обавезе држави, а силни инвеститори на крају су најчешће износили добити по једноставним рецептима. Неплаћање обавеза, непоштовање уговора, пословање преко повезаних правних лица, задуживање предузећа и пуштања да пропадне.

Фруктона, Бања Лука

Фруктону приватизују 2003. за 25.000 марака, иако је њена књиговодствена вриједност у том тренутку била барем 5 милиона. Нови власник није испунио преузету обавезу враћања 13 милиона дуга. 2008. имовина Фруктоне продата је за 10,5 милиона КМ, иако су објекти и земљиште на којима се налазе били под хипотеком ради наплате пореског дуга, чиме је онемогућена наплата дуга Пореској управи у износу од 4,35 милиона КМ. Притом новац не лијеже на рачуне предузећа, већ размјеном између повезаних предузећа којима је у имену заједничко Креис, власници га практично продају сами себи. Суд је због малверзација осудио Недељка Поповића, Витомира Ђукића и Слободана Жупљанина на пет година затвора, али судбина предузећа, и још битније, земљишта у насељу Борик, на коме се планира изградња стамбено – пословног комплекса, и даље је непозната.

Курјак, Бијељина

Вриједност имовине овог предузећа процијењена је на 3,3 милиона, а на лицитацији је продата за 1,19 милиона КМ 2005. године. Нови власник Владо Јефтић говорио је о сарадњи са турским партнером, али од тога није било ништа, па 2010. за сличну суму купује власник из Београда. Предузеће пропада, порези се не плаћају, радници селективно остварују своја права, а због регулационог плана на тој локацији није могуће започети изградњу стамбеног комплекса, што је можда био нечији циљ. На крају 2014. предузеће поново мијења власника, и сада се у њему налази трни центар.

Трудбеник, Добој

Некада реномирани произвођач компресора и пнеуматских алата приватизован је 2008. а власници су постали конзорциј Аикон чији је власник Радован Тафра из Загреба и Компаир Добојлије Пере Букејловића, некада премијера РС, али и директор Трудбеника прије тога. Половина кација плаћена је пола милиона, уз обећање улагања 3,1 милиона КМ и повећање броја запослених. Муке Трудбеника настају прије 6 година, када је искључен из јавних набавки ЕПРС за одржавање и ремонт компресорских постројења, а посао добија предузеће из Србије. Иако може да ради и има послове са другим предузећима, Трудбеник је у последње вријеме познатији по штрајковима радника, као и по тужби против Букејловића и више лица, да су усмјеривши плаћања преко нове фирме, Трудбеник Енерџи, избјегавали плаћање обавеза матичног предузећа, чији рачун је блокиран. У тужби се говорио о 6 милиона марака штете.

Омар, Кнежево

Дрвна индустрија у Кнежеву преживјела је рат, и некако пословала до 2002. када дио државног капитала купује дотадашњи директор Борис Раљић. Од тада креће суноврат и отпуштање радника. Иако је комисија утврдила да је приватизација била незаконита, Раљић 2007. продаје Омар хрватском бизнисмену Енверу Моралићу. Формира се ново предузеће које не покреће производњу, већ на крају распродаје имовину. Незаконита приватизација, уништавање предузећа, нелегално покренут стечај, све има исти исход – нема одговорног лица.

Шећерана, Бијељина

Након што није радила од 1993. стечајни дужник Шећерана је реорганизована и почела радити 2010. Следеће године све стало, јер је откривено да је нови власник Зоран Ћопић у њу улагао новац који је прао за рачун Дарка Шарића. Један од Ћопићевих партнера Енвер Моралић (исти онај из приче о Омару из Кнежева) тражи да, као један од повјерилаца Шећеране преузме фабрику и настави са производњом. Ћопић је осуђен, а за фабрику шећера није пронађено рјешење, и она је након 4 године отклизала у стечај.

Индустрија алата, Требиње

Од 2007. власник посрнулог гиганта постаје Родољуб Драшковић. Након прве године готово ништа од уговора није поштовано. Радници су остајали без посла, нису примали пуне плате, а дио је преквалификован за рад у прехрамбеној индустрији Свислајон, истог власника. На имовини је у једном периоду била двострука хипотека, а дугови се мјере десетинама милиона амрака. Но Драшковић очигледно има политичку подршку, па осим што није кажњен за непоштовање уговора, добија подстицаје, најављује масу нових пројеката, а 2013. је добио орден од предсједника Милорада Додика.

Рудник Миљевина, Фоча

Предузеће Павгорд из Фоче купило предузеће Нови рудник Миљевина за 6 милиона марака. То предузеће је очишћено од дугова старог, од кога је прузело имовину процијењену на 34 милиона, а вриједност налазишта угља према садашњим тржишним цијенама је три милијарде марака! У периоду од 2011. до 2014. рудник је продао угља за више од 20 милиона марака. Но то није све. Павгорд није испоштовао уговор о запослењу 100 радника, а умјесто предвиђене казне од 600.000 КМ добија подстицај од 266.000.

Фабрика глинице Бирач, Зворник

Фабрику глинице приватизовала је литванска Укио банка, а уговор је потписан са тадашњим премијером Младеном Иванићем. Литванце је прије тога ангажовала влада Милорада Додика да буду консултанти за приватизацију, тако да је јединствен случај да консултант за приватизацију на крају приватизује предузеће. Уговор је раскидан, па је Микеревићева влада поништила раскид и дала нове олакшице и субвенције новом власнику. Који није улагао новац, већ на име предузећа подизао кредит, имовину пренио на друге фирме, продавао производе испод цијене повезаним предузећима, те гомилао дугове, који се на крају, ако се крајем може назвасти улазак Српске у Бирач 2013. године, мјере стотинама милона марака.

Борја, Теслић

Дрвну индустрију која је била у стечајном поступку, Влада Српске купила је 2009. за 7,3 милиона марака. Заинтересованих за куповину је било, али је влада одлучила да преузме фабрику, очистила је од дугова, уложила пар милиона у обртна средства... и продала је за 6,3 милиона марака фирми чији је власник члан СНСД Стојко Петковић. Од најављених улагања и запошљавања није било ништа, а Нова Борја је данас на издисају.

Панафлекс, Бијељина

Војин Митровић постао је власник дијела бијељинске фабрике гибљивих цијеви Панафлекс, а власник другог дијела Октан промет, чији је власник Митровић. Продајом само дијела земљишта на коме је изграђен тржни центар Том, вишеструко је отплаћена цијена којом је купљен Панафлекс 2006. године. Фабрика ипак одлази у стечај, а Војин Митровић откупљује машине и имовину Панафлекса, а од тих средстава се намирују главни повјериоци, Пореска управа, радници и Октан промет!

Чајевец, Бања Лука

На простору фабрике Чајевец у центру Бање Луке, која је некада запошљавала 7.000 радника, данас се налазе тржни центри, приватни факултети, свадбени салони... Пословна зграда у центру Бањалуке продавана је спрат по спрат, што је даље умањивало цијену. Иако је конкурентност Чајевца после рата била упитна, неке фирме из његовог система могле су да раде. Тако је „Чајевец – прецизни лив“ доведен до стечаја, па продат хрватском власнику, који је производњу преселио у Запрешић, гдје и данас ради.

Банка за марку

Извјештаји ревизије 2007. кажу да је државно удио у власништву банака продат испод тржишне вриједности. Провјера вриједности банака вођена за вријеме владе Младена Иванића није вођена, тврди ревизија. Кристал банка продата је 2001. за један евро, а процјена је да је имовина вриједила 1,94 милиона марака. Бањалучка банка продата је за 100.000, а процјена каже да је вриједила 16,5 милиона. Иванић је одбацио наводе ове ревизије, јер су раније ревизорске куће процијениле да су банке биле у дуговима, па су купци морали уложити новац за њихов рад.

Феномен - Драган Вучетић

Прије него што је постао чувен као директор ЈП Никола Тесла, преко којег је подигао милионе марака кредита ИРБ и пребацио их у Њемачку, Драган Вучетић је имао низ пословних подухвата, након којих је остајао дужан пореским органима и са неплаћеним кредитима ИРБ. Хладњача у Берковићима, фабрика пелета у Љубињу, пилана у Невесињу, воћњак у Љубињу, производња паприка у Требињу... никада нису прорадили, а за собом су оставили дугове. После свега, није јасно како је влада повјерила некоме са таквом биографијом било шта, а камоли производњу електричких аутомобила.

Извор: Магазин Истина