Видео - Никола Јокић: Од Сомбора до Денвера...!

Озбиљно се бави кошарком тек четири-пет година, а у НБА лиги већ са одушевљењем говоре о њему. И то с разлогом, пошто је Никола Јокић из другог плана израстао у једног од најбољих рукија сезоне.

Кошарка 13.01.2016 | 19:40

У интервјуу за Б92 млади српски кошаркаш говори о почецима у Денверу, шанси коју је искористио, као и о начину на који је довео своје тело у ред. Никола нам је објаснио и како се НБА тимови спремају за мечеве, открио је ко га је научио да на терену нема страха, а говорили смо и о будућности, репрезентацији Србије, Бафало Билу, Сомбору...

“Нисам мислио да ћу толико играти и више сам се био посветио тренинзима. Када сам дошао на Летњу лигу, рекли су ми: ’Ове године треба једино да радиш на телу и да добијеш мишићну масу’. Онда се Нуркић повредио, добио сам прилику и искористио је. Заиста невероватно – пре сезоне размишљао сам хоћу ли се уопште и ’скидати’, а сада сам у стартних пет. И даље радим у теретани и дижем тегове сваки дан, чак и када је утакмица, па тако истовремено играм и посвећено радим на јачању тела – спојили смо моју жељу и жељу клуба“, почиње Никола причу за Б92.

Током лета до Србије је стигла информација да је Јокић смршао 14 килограма, а на фотографијама из САД видело се да је Никола видно поправио физичку спрему. Како каже, кључ је у исхрани.

“Добијао сам посебну храну, јео сам шест оброка дневно. За доручак јаја, онда онај њихов ’оатмеал’ (житарице, прим. аут), затим воће, други оброк било је месо, затим салата, онда нека друга врста меса – много поврћа, лимуна, краставца... Био је заиста чудан осећај и није толико важно шта сам јео, већ то што је храна била потпуно незачињена – из Србије сам, знаш како ми једемо, па ми је било тешко да се навикнем. Био сам пунији и волео сам да једем, али морао сам тога да се придржавам и видим напредак на дневном нивоу – ево пре неколико дана смо мерили и сада имам 9% масти, а имао сам 14%“.

Стил игре у НБА лиги разликује се у односу на Европу, а Јокићев скок био је још драстичнији јер је преко Атлантика отишао из Меге, па није играо ни у Евролиги.

“Играчи су овде јачи – наравно, доста зависи од екипе до екипе, али игра ’један на један’ је више у првом плану. Четвртине су дуже, правила су различита, али није то нека страшна разлика, у суштини је најважније да будеш спреман и да можеш много да трчиш“.

У најјачој лиги на свету игра се разрађује до најситнијих детаља, а тако је и са анализом противника пред меч.

“На дан утакмице добијамо скаутунг противничког тима, папир са играчима, тако је и у Европи. Ипак, овде сваки играч посебно се загрева – рецимо, ја данас имам загревање у четири (пред меч са Шарлотом, прим. аут), после тога долази тренер и гледамо снимак мог директног супарника – како трчи, како и одакле воли да напада, како прави блокове, буквално добијем сваку могућу информацију. Затим следи тимски скаутинг, где нас тренер упозорава на то који играч воли шта да ради, одакле шутира и слично. То се догађа непосредно пре утакмице и не можеш да заборавиш – све и да хоћеш, не можеш да не урадиш како они желе. Идеш скроз спреман на меч и то ми се веома допада“.

Никола има 20 година, много тога издешавало му се у кратком периоду и сада има прилику да дели паркет са најбољим играчима света – Џејмсом, Дурентом, Данканом и осталим звездама.

“Осећај је феноменалан, али више пре и после утакмице. Ако током меча почнем да размишљам ко су ти играчи, шта су све они остварили током каријере, онда ми се не пише добро. Једноставно је, покушавам да играм најбоље што могу и да се изолујем од спољних фактора, то је једини начин“.

Јокић поседује потребну спортску дрскост и не боји се великих имена – доста се говорило о његове две рампе Олдриџу или о томе како је излазио на крај са Диандреом Џорданом.

“Деки Милојевић ме је томе научио, не само мене, него и све у Меги – ради оно што знаш и на терену не респектуј никога. То ме и даље држи, уградио је то у мене и такав став ми помаже, немам разлога да се плашим било кога“.

Српски крилни центар сада у својој руки сезони просечно бележи 8,5 поена, 5,5 скокова и 1,3 асистенцију – похвале стижу са свих страна, али Јокић неће полетети.

“Искрено, уопште не размишљам о томе. Признајем да је лепо, родитељи ми преносе да сви читају о мени, да ме хвале, али нема потребе да се залећем, већ треба само да тренирам још јаче и боље. То је једини прави пут, не треба уплитати ствари које могу беспотребно да закомпликују живот“.

Никола се брзо прилагодио, прошло је тек неколико месеци и он се у НБА осећа као “свој на своме“, а за то је посебно заслужан један човек.

“Оги је овде са мном (српски тренер Огњен Стојаковић), радио је у ФМП-у и после сваке утакмице заједно анализирамо видео са свим мојим потезима, коментаришемо и гледамо како сам могао боље. Узео ме је под своје од првог дана када сам дошао – радили смо много и индивидуално, и ’два на два’ и ’три на три’. Стварно зна кошарку и много ми помаже“.

Али не само Огњен, и остали у Колораду лепо су прихватили 20-годишњег српског кошаркаша.

“Имам одличан однос са тренерима и са свима у клубу и дугорочно размишљам о Денверу, хтео бих да останем овде годинама. Не бих ништа мењао, а жеља ми је да наредних сезона одемо у плеј-оф и да тамо остваримо запажен резултат“.

Николи у Денверу друштво праве девојка и два брата, а у посети су му били и родитељи.

“Недавно сам био четири дана на путу и стварно је напоран ритам, али стигао сам ДА обиђем град. Прелеп је, окружен планинама, волим да прошетам са девојком, а стварно има и много ствари да се види. Били смо да видимо гробницу Бафало Била, занимљива је цела та прича, видели смо и препарираног бизона, последњег којег је он уловио. Ишли смо и на Ред Роцкс, тамо се лети сваки дан одржавају концерти – велики амфитеатар на отвореном, међу планинама, дивно је“.

Голден Стејт доживео је само два пораза у досадашњем делу сезоне и Јокић је сагласан да су Вориорси фаворити, али истиче да нису једини.

“Много сам волео Сан Антонио, сада са Олдриџом су још боља екипа. Батлер је сјајан и Чикаго са њим игра све боље у последње време, ту је и Кливленд са Леброном, још много добрих екипа... Једно је сигурно, биће много узбудљиво“.

На питање чији начин игре му се посебно допада, Никола одговара:

“Доста сам говорио о Данкану и Новицком, али не задржавам се на њима – волим да гледам и браћу Гасол, Дијаа, Рендолфа, па и Миротића и још неке играче. Не могу да се одлучим за једног, волео бих некако да будем комбинација свих њих“.

А на чему је потребно највише да ради како би достигао тај ниво?

“Мислим да се у НБА све своди на атлетицизам – на скочност, на брзину, да могу да сачувам дирекног ривала. Некада ми се деси да знам шта ће супарник да уради, али он ме изгура, не могу да ’испратим’. Нису овде бољи или талентованији, али су физички надмоћни“.

И за крај, вратили смо се на почетак, а испоставило се да пут од Сомбора до Денвера није толико дуг.

“У родном граду сам више рекреативно играо, а онда сам последњу сезону почео мало озбиљније. Много ми је помогао Исидор Рудић, мој тренер из Сомбора, дао ми је шансу и трпео ме је. Брат ми је био у Новом Саду и у договору са њим сам отишао у Војводину. То се испоставило као прави потез, брзо су ме звали Мишко и људи из Меге, па сам прешао тамо после полусезоне у Војводини. Остало знаш – ето, за четири-пет година заиста сам прешао невероватан пут“, закључио је Јокић за Б92.

Невероватан пут, то јесте тачно, али Никола својим играма показује да је то само почетак велике каријере коју ћемо пажљиво пратити и у њој уживати.

Сомбор

Мој родни град ми највише недостаје, само тамо да будем, да видим те људе – родитеље, рођаке, пријатеље... Не знам како то да ти дефинишем, некако сâм себи недостајем, онакав какав сам у Сомбору.

Репрезентација

Моја жеља је увек ту, то је сан сваког кошаркаша, још се сећам Индијанаполиса. Овде када су ме питали желим ли да играм за репрезентацију, одговорио сам им да о томе маштам још откад сам био дете. Сећају се и они Дивца и Стојаковића... Ипак, много фактора утичу на то да ли ћу моћи да играм, није само до мене, и клуб има своје интересе, видећемо хоћу ли морати да играм Летњу лигу, да ли ћу бити здрав... Желим да будем обазрив, не бих сада ништа да обећавам, па да после не испуним.