Анализа: О плочама и херојима...

Уз ризик да будемо патетични: кад се подвуче црта, једино нас спортисти неће изневерити – губили често или губили много, то није ни важно – и једино они умеју да нам осветлају образ, на терену и мимо њега.

Кошарка 10.01.2016 | 23:20

Прво се зачује усна хармоника, обична, јефтина, коју је Џон украо негде с јесени 1960. из једне продавнице у Арнхему, када су Битлси први пут путовали за Хамбург.

Ленон ће се заљубити у тај инструмент највише због песме Бруса Ченела “Хеy! Бабy” (знате ту мелодију сигурно; хармонику на њој дува Делберт Меклинтон, али ко још памти споредне ликове), и инсистираће да се она нађе на првој песми коју ће група из Ливерпула уопште снимити у студију, мелодији коју је Пол написао четири-пет година раније, и стрпљиво чекао да се уклопи са Џоновим тренутком магије у средини.

Постоје у њој само два акорда, композиција и превише личи на тадашње скифл-бендове и не делује тих првих неколико секунди превише оригинално, али до тренутка у којем углас запева најбољи тандем у историји поп музике – Ленон пева ниже, Макартни прилично високо – то више није важно, јер најбоље ствари на свету, због којих се губи глава и стварају нови светови, углавном су оне најједноставније: стих и строфа и пар акорда, спакованих у једва два минута.

Или, кад смо код најбољих ствари, рецимо кош у последњој секунди...

Била је то плоча којом ће почети све; “Лове Ме До” је први сингл највећег бенда у историји музике. Данас вам се можда чини наивним, али био је то звук претежак за Би-Би-Си који је тада имао један сат дневно за рокенрол, па чак и за многе Американце што ће “Лове Ме До” чути тек кроз коју годину, када Битлманија одавно прелети океан.

Код нас се примила брже. И то захваљујући једном човеку.

Било је то раних шездесетих, када су једини људи који су мало могли да виде света били спортисти, давно пре него што ће се Југославија отворити, а црвена “шара” постати најтраженији пасош у читавом Покрету несврстаних.

Легенда каже да је кошаркашка репрезентација Југославије гостовала негде у Немачкој, и да је Радивој Кораћ, њен најбољи играч, златна левица европског спорта, чуо Џонову хармонику и остао запањен.

Није легенда, Жућко је стварно купио плочу са натписом Парлопхоне Р 4949 (на Б страни је “П. С. И Лове Yоу”), вероватно ону верзију на којој погрешно пише да је Ринго Стар свирао бубњеве, пошто је уместо њега лупао Енди Вајт као летећа измена, и донео је у Београд, право у руке Николи Караклајићу, за култну емисију која је ишла на Радио Београду.

Тако су Београд и Југославија чули за “Битлсе” и постали свет. Захваљујући једном кошаркашу и једној винилској плочи.

И ко би рекао да ће педесет година касније образ истог града и скоро исте државе поново да спасавају један кошаркаш и једна – или 1.500, у овом случају – винилска плоча?

Било би превише очекивати да се међу 1.500 плоча које је од пропасти отео легенда југословенске и српске кошарке Жарко Паспаљ, вечни капитен најбољег белог тима свих времена, налази баш она коју је безецовао Радивој Кораћ неке 1963. или 1964. Превише, али није немогуће: у то доба “шеровање” је значило позајмљивање, па није тешко замислити да је Слоба Коњовић једног пролећа 1970. унео баш Жућкову “Лове Ме До” и завртео је у етру Студија Б, новостворене радио-станице која ће пресудно утицати на музички и животни одгој генерација Београђана, станице због које ће, све до скоро, на град испод Авале бити љубоморна читава бивша нација од двадесет и кусур милиона становника.

Да плоче умеју да причају, уместо само да певају и пуцкетају, ко зна шта би испричала свака од оних 1.500 које је Паљо украо испред носа ђубретарима с винчанске депоније. Била би то сигурно историја важнија од свих “званичних” које су написане на овим плаховитим просторима.

Но не ради се овде само о музици, ни о радио-станицама, ни о плочама. Ма колико да оне праве камбек – некако нам је постало мило све што је ретро – плоче заиста нису толико важне, и ту су убоги плаћеници и твитерашки саветници свих режима у праву.

Тек, оне јесу симбол, и нешто друго је овде посреди, нешто што има укус великих победа и наговештај оног тињајућег поноса утканог у наш ДНК, због којег толико дечака и девојчица гледају у спортисте као у идоле и желе да постану они, па још бољи.

Од Радивоја Кораћа до Жарка Паспаља, од усне хармонике на првом синглу Битлса до стотине од уништења отетих примерака музичке заоставштине некада угледне радио-станице, од првих успеха југословенске кошарке, преко мајсторија Жарка и другара једног врелог атинског лета које ће нам значити као ниједно пре и после тога, и Паљовог инаџијског рвања са Америма у Атланти догодине, када је цео свет био шокиран тим капитеном који ће им убацити 19 поена, и забезекнут његовом дружином – на десет минута до краја “Дреам Теам” нас једва слама, и то на бруталну снагу – па до данашњих дана и нових клинаца под кошевима, на теренима, преко мрежа, спортисти доказују да су једина златна константа овог народа.

Јер као што су се можда исте плоче које је доносила генерација са Данеуом, Ђерђом, Гордићем, Кораћем нашле, стицајем околности, у рукама њиховог наследника, тако је остала иста и игра и величина наших златних момака.

Уз ризик да будемо патетични: кад се подвуче црта, једино нас спортисти неће изневерити – губили често или губили много, то није ни важно – и једино они умеју да нам осветлају образ, на терену и мимо њега.

Једино они, а не лажни политичари, заплашени интелектуалци или уметници који се продају за шаку евра или гласова, представљају моралну вертикалу којој треба да тежимо.

Жарко Паспаљ и Атина '95. идеалан су пример за то. Паљо није увек био до краја спортиста у најужем смислу речи – чувене су, и надалеко опеване, његове никотинске навике, којих се није могао ослободити ни уз помоћ америчке науке и новца – али му је та тврдоглавост у навикама донела много успеха у спортској каријери. Да није толико држао до себе, и био толико самоуверен, зар би могао да постане и остане ненадмашни предводник генерације која ће донети највећу радост народу што је три године грцао под санкцијама и поразима у ратном ковитлацу и дипломатским мегданима?

Такав Паспаљ је уз'о трофеј и набацио осмех на лице измученој нацији – и сада се дословно најежим када се сетим како је тог лета било дивно ако си дванаестогодишњак у крњој Југославији, чак и ако ниси у Београду, па тријумфалну вожњу аутобусом кроз масу и дочек на балкону Скупштине града пратиш на телевизији – и занавек се винуо у легенду, али је, чак и када је водио много теже битке од оне са Робинсоном, Мелоуном или Олајџувоном, остао спортиста у најширем смислу те речи.

А то у Србији значи да наставиш да се бориш за своју земљу и њену историју чак и када ови нови, придошли ко зна одакле, не поштују ни тебе ни себе, ни оно што је било ни оно што ће бити.

О томе је не толико давно садашњи потпредседник Олимпијског комитета Србије причао и у интервјуу Недељнику, храбром и искреном разговору, много важнијем тексту од наглабања псеудоинтелектуалаца.
“Није срећа ако је мени добро, па изађем на улицу и видим нерасположене људе, који се боре за основне ствари у животу... Ово овако није требало да буде и веруј ми, свом снагом целу ту кривицу могу да припишем људима који су водили ову земљу, воде је и данас. То је она српска кратка памет. Не памтимо ништа, а посебно слабо памтимо јако битне ствари. Како да поштујеш земљу која не поштује тебе? То је увек улица у два смера”, говорио је капитен Паспаљ, и његове ће се речи обистинити када неко пожели да “јако битне ствари” за овај град спакује с “Београђанке” у Винчу.

Баш као што, авај, одавно живимо његову реченицу да “овако није требало да буде” .

Али док је спортиста, док је хероја као што је Паспаљ, док је сећања на величину какав је био Жућко, док је великих људи који желе да бране дух овог града и народа, она Жаркова “улица у два смера” можда некад и постане широки, велелепни булевар.