Analiza: O pločama i herojima...

Uz rizik da budemo patetični: kad se podvuče crta, jedino nas sportisti neće izneveriti – gubili često ili gubili mnogo, to nije ni važno – i jedino oni umeju da nam osvetlaju obraz, na terenu i mimo njega.

Košarka 10.01.2016 | 23:20

Prvo se začuje usna harmonika, obična, jeftina, koju je Džon ukrao negde s jeseni 1960. iz jedne prodavnice u Arnhemu, kada su Bitlsi prvi put putovali za Hamburg.

Lenon će se zaljubiti u taj instrument najviše zbog pesme Brusa Čenela “Hey! Baby” (znate tu melodiju sigurno; harmoniku na njoj duva Delbert Meklinton, ali ko još pamti sporedne likove), i insistiraće da se ona nađe na prvoj pesmi koju će grupa iz Liverpula uopšte snimiti u studiju, melodiji koju je Pol napisao četiri-pet godina ranije, i strpljivo čekao da se uklopi sa Džonovim trenutkom magije u sredini.

Postoje u njoj samo dva akorda, kompozicija i previše liči na tadašnje skifl-bendove i ne deluje tih prvih nekoliko sekundi previše originalno, ali do trenutka u kojem uglas zapeva najbolji tandem u istoriji pop muzike – Lenon peva niže, Makartni prilično visoko – to više nije važno, jer najbolje stvari na svetu, zbog kojih se gubi glava i stvaraju novi svetovi, uglavnom su one najjednostavnije: stih i strofa i par akorda, spakovanih u jedva dva minuta.

Ili, kad smo kod najboljih stvari, recimo koš u poslednjoj sekundi...

Bila je to ploča kojom će početi sve; “Love Me Do” je prvi singl najvećeg benda u istoriji muzike. Danas vam se možda čini naivnim, ali bio je to zvuk pretežak za Bi-Bi-Si koji je tada imao jedan sat dnevno za rokenrol, pa čak i za mnoge Amerikance što će “Love Me Do” čuti tek kroz koju godinu, kada Bitlmanija odavno preleti okean.

Kod nas se primila brže. I to zahvaljujući jednom čoveku.

Bilo je to ranih šezdesetih, kada su jedini ljudi koji su malo mogli da vide sveta bili sportisti, davno pre nego što će se Jugoslavija otvoriti, a crvena “šara” postati najtraženiji pasoš u čitavom Pokretu nesvrstanih.

Legenda kaže da je košarkaška reprezentacija Jugoslavije gostovala negde u Nemačkoj, i da je Radivoj Korać, njen najbolji igrač, zlatna levica evropskog sporta, čuo Džonovu harmoniku i ostao zapanjen.

Nije legenda, Žućko je stvarno kupio ploču sa natpisom Parlophone R 4949 (na B strani je “P. S. I Love You”), verovatno onu verziju na kojoj pogrešno piše da je Ringo Star svirao bubnjeve, pošto je umesto njega lupao Endi Vajt kao leteća izmena, i doneo je u Beograd, pravo u ruke Nikoli Karaklajiću, za kultnu emisiju koja je išla na Radio Beogradu.

Tako su Beograd i Jugoslavija čuli za “Bitlse” i postali svet. Zahvaljujući jednom košarkašu i jednoj vinilskoj ploči.

I ko bi rekao da će pedeset godina kasnije obraz istog grada i skoro iste države ponovo da spasavaju jedan košarkaš i jedna – ili 1.500, u ovom slučaju – vinilska ploča?

Bilo bi previše očekivati da se među 1.500 ploča koje je od propasti oteo legenda jugoslovenske i srpske košarke Žarko Paspalj, večni kapiten najboljeg belog tima svih vremena, nalazi baš ona koju je bezecovao Radivoj Korać neke 1963. ili 1964. Previše, ali nije nemoguće: u to doba “šerovanje” je značilo pozajmljivanje, pa nije teško zamisliti da je Sloba Konjović jednog proleća 1970. uneo baš Žućkovu “Love Me Do” i zavrteo je u etru Studija B, novostvorene radio-stanice koja će presudno uticati na muzički i životni odgoj generacija Beograđana, stanice zbog koje će, sve do skoro, na grad ispod Avale biti ljubomorna čitava bivša nacija od dvadeset i kusur miliona stanovnika.

Da ploče umeju da pričaju, umesto samo da pevaju i pucketaju, ko zna šta bi ispričala svaka od onih 1.500 koje je Paljo ukrao ispred nosa đubretarima s vinčanske deponije. Bila bi to sigurno istorija važnija od svih “zvaničnih” koje su napisane na ovim plahovitim prostorima.

No ne radi se ovde samo o muzici, ni o radio-stanicama, ni o pločama. Ma koliko da one prave kambek – nekako nam je postalo milo sve što je retro – ploče zaista nisu toliko važne, i tu su ubogi plaćenici i tviteraški savetnici svih režima u pravu.

Tek, one jesu simbol, i nešto drugo je ovde posredi, nešto što ima ukus velikih pobeda i nagoveštaj onog tinjajućeg ponosa utkanog u naš DNK, zbog kojeg toliko dečaka i devojčica gledaju u sportiste kao u idole i žele da postanu oni, pa još bolji.

Od Radivoja Koraća do Žarka Paspalja, od usne harmonike na prvom singlu Bitlsa do stotine od uništenja otetih primeraka muzičke zaostavštine nekada ugledne radio-stanice, od prvih uspeha jugoslovenske košarke, preko majstorija Žarka i drugara jednog vrelog atinskog leta koje će nam značiti kao nijedno pre i posle toga, i Paljovog inadžijskog rvanja sa Amerima u Atlanti dogodine, kada je ceo svet bio šokiran tim kapitenom koji će im ubaciti 19 poena, i zabezeknut njegovom družinom – na deset minuta do kraja “Dream Team” nas jedva slama, i to na brutalnu snagu – pa do današnjih dana i novih klinaca pod koševima, na terenima, preko mreža, sportisti dokazuju da su jedina zlatna konstanta ovog naroda.

Jer kao što su se možda iste ploče koje je donosila generacija sa Daneuom, Đerđom, Gordićem, Koraćem našle, sticajem okolnosti, u rukama njihovog naslednika, tako je ostala ista i igra i veličina naših zlatnih momaka.

Uz rizik da budemo patetični: kad se podvuče crta, jedino nas sportisti neće izneveriti – gubili često ili gubili mnogo, to nije ni važno – i jedino oni umeju da nam osvetlaju obraz, na terenu i mimo njega.

Jedino oni, a ne lažni političari, zaplašeni intelektualci ili umetnici koji se prodaju za šaku evra ili glasova, predstavljaju moralnu vertikalu kojoj treba da težimo.

Žarko Paspalj i Atina '95. idealan su primer za to. Paljo nije uvek bio do kraja sportista u najužem smislu reči – čuvene su, i nadaleko opevane, njegove nikotinske navike, kojih se nije mogao osloboditi ni uz pomoć američke nauke i novca – ali mu je ta tvrdoglavost u navikama donela mnogo uspeha u sportskoj karijeri. Da nije toliko držao do sebe, i bio toliko samouveren, zar bi mogao da postane i ostane nenadmašni predvodnik generacije koja će doneti najveću radost narodu što je tri godine grcao pod sankcijama i porazima u ratnom kovitlacu i diplomatskim megdanima?

Takav Paspalj je uz'o trofej i nabacio osmeh na lice izmučenoj naciji – i sada se doslovno naježim kada se setim kako je tog leta bilo divno ako si dvanaestogodišnjak u krnjoj Jugoslaviji, čak i ako nisi u Beogradu, pa trijumfalnu vožnju autobusom kroz masu i doček na balkonu Skupštine grada pratiš na televiziji – i zanavek se vinuo u legendu, ali je, čak i kada je vodio mnogo teže bitke od one sa Robinsonom, Melounom ili Olajdžuvonom, ostao sportista u najširem smislu te reči.

A to u Srbiji znači da nastaviš da se boriš za svoju zemlju i njenu istoriju čak i kada ovi novi, pridošli ko zna odakle, ne poštuju ni tebe ni sebe, ni ono što je bilo ni ono što će biti.

O tome je ne toliko davno sadašnji potpredsednik Olimpijskog komiteta Srbije pričao i u intervjuu Nedeljniku, hrabrom i iskrenom razgovoru, mnogo važnijem tekstu od naglabanja pseudointelektualaca.
“Nije sreća ako je meni dobro, pa izađem na ulicu i vidim neraspoložene ljude, koji se bore za osnovne stvari u životu... Ovo ovako nije trebalo da bude i veruj mi, svom snagom celu tu krivicu mogu da pripišem ljudima koji su vodili ovu zemlju, vode je i danas. To je ona srpska kratka pamet. Ne pamtimo ništa, a posebno slabo pamtimo jako bitne stvari. Kako da poštuješ zemlju koja ne poštuje tebe? To je uvek ulica u dva smera”, govorio je kapiten Paspalj, i njegove će se reči obistiniti kada neko poželi da “jako bitne stvari” za ovaj grad spakuje s “Beograđanke” u Vinču.

Baš kao što, avaj, odavno živimo njegovu rečenicu da “ovako nije trebalo da bude” .

Ali dok je sportista, dok je heroja kao što je Paspalj, dok je sećanja na veličinu kakav je bio Žućko, dok je velikih ljudi koji žele da brane duh ovog grada i naroda, ona Žarkova “ulica u dva smera” možda nekad i postane široki, velelepni bulevar.