Влајки: Можда нам неко једног дана објасни "руску издају"

Милорад Додик, уза све напоре, није имао среће. Када је дошао на власт, сви велики привредни системи РС били су уништени и опљачкани. Пореске обавезе од 750 милиона марака, настале пре његовог доласка, нису могле бити реализовне јер су дужничка фантомска предузећа нетрагом нестала. Неке су банке биле опљачкане и будзашто продате.

Две године касније почела је светска економска криза, а опоравак светске привреде почео је тек 2011., док се код нас то почело осећати много касније. За то су време паре од "Телекома" нестале у куповању социјалног мира.

Нажалост, пљачке природних ресурса и привреде, која је започела и пре "Дејтона", те масовна запошљавања ради политикантских циљева нису престајала, посебно на локалу. Слаб реални сектор и бујање буџетске, добрим делом паразитске, класе, погоршало је кризу. Можда је и немогућност доношења стратешког плана развоја узроковала крпљење буџета. Када се привреда почела опорављати, дошле су поплаве.

Додик, као председник Владе и председник Републике Српске, јесте командно одговоран за ситуацију, што нема везе са оним што му опозиција пребацује, јер остаје чињеница да му ни лоше економско наслеђе, ни околности нису ишле на руку.

Није, међутим, био одлучан у борби против корупције и криминала. Посебно је пропустио тренутак када, уз велику харизму у народу, није изашао из своје партије која се након 2010. није могла више успешно морално опоравити, и није формирао свој покрет, нову политичку партију. Да је то урадио, стање у земљи би сада било много боље.

Покушаји јачања привреде неким, показало се, илузорним пројектима: аеродром у Требињу, електрични поштански аутомобили, текстилне фабрике, недовољно јасни кредити нису донели очекиване резултате. Нажалост, нису се реализовали, из непознатих разлога, ни руски кредити који су Републику Српску могли извући из незавидне ситуације. Можда ће се једног дана објаснити ова "руска издаја".

Република Српска у овом часу има три излаза:

Да, имајући у Влади визионаре, а не само стручњаке и добронамерне, одлучно крене ка свом политичком осамостаљивању у комбинацији са хитним стварањем подузетничко-финансијског капитала чиме би се привреда брзо и учинковито опоравила. Ствар би могла успети ако би се у томе сложио СНСД са коалиционим партнерима.

Друга опција је да се, без пута ка даљем осамостаљивању, створи предузетничко-финансијски капитал, да привреда Републике Српске ојача и да се на равној нози успоставе односи са Федерацијом и међународном заједницом и са НАТО. У том би случају Република Српска, унутар федеративне БиХ, рационално обједињене али и довољно децентрализоване, можда могла очувати извесну самосталност.

Трећа опција је она чему се Република Српска ужурбано креће уз свесрдну помоћ неких опозиционих партија: потпуна овисност о ММФ, стварање унитарне, централизоване бошњачке државе. Земље која ће ући у НАТО али, као ни Турска, а из истих разлога, никада у ЕУ.

(НСПМ)

Аутор: Емил Влајки, бивши потпредседник Републике Српске