Куста нам продаје муда под бубреге

Годинама покушавам да будем индиферентан у односу на оно што ради Кустурица.

Да бих себи прибавио неку врсту допуштења за оно што ћу сада написати морам да кажем да су мени "Дом за вешање" и "Подземље" међу најдражим филмовима домаће кинематографије (уз остварења Мише Радивојевића, Макавејева, Аце Петровића и понеких Паскаљевићевих филмова).

Покушао сам да останем глув на сва Кустуричина политичка напрезања и џилитања; покушао сам да останем ћорав када је прећутно одобрио мурал на којем су Додик и он у првом, а Ћопић у другом плану; покушао сам да останем нијем гледајући његове посљедње филмске промашаје и читајући његове тривијалне мемоаре и приче којима је препотентна, али истовремено и импотентна београдска критика прибавила култни статус још у штампарији.

Вјеровао сам - а вјерујем у то и даље - да мјера умјетничког генија често није саображена са ванумјетничким поступцима и дјеловањима ствараоца. И што се више у интервјуима позивао на Андрића и Кјеркегора то је мање те памети и мудрости било у ономе што ради и чини.

У реду, Кустурица је и даље велики редитељ, вјероватно и добар музичар и неки деран из Бање Луке има најмање права да се кописти на цијењено име и презиме, али када Кустурица награди Бећковића и Кецмановића и каже да њихово стваралаштво представља "спор архаичног и модерног" - е, тада ја, убоги дијак божији, морам рећи да Куста свима нама продаје муда под бубреге.

Јер, шта му значи тај "спој архаичног и модерног"? Гдје је то видио код Бећковића, гдје је то прочитао код Кецмановића (који је уз Јована Делића - а ма шта ја рекао о Делићу нећете ми вјеровати и приписаћете то мојој зависти, па вас стога упућујем на Ломпара - највећи шарлатан у Србији)? Шта је у Матије архаично, а шта модерно - то нико не говори, али довољно је, ваљда, да Кустурица то каже, па да му сви повјерују.

Довољно је да лупи и то да су у Кецмановићевом роману "исповедним тоном босанске чаршије исказани шекспировски заплети који тумаче трагизам босанских муслимана током рата у Босни", па да сви, а нарочито чланови жирија, климну главом, али остаје питање: шта је, забога, исповиједни тон босанске чаршије?

Та, како би рекао један пријатељ, црна флоскулетина о споју модерног и архаичног израубована је као и она о лирској позицији и епском насљеђу. А ја сам, ето, све више увјерен да су ти изрази и те синтагме коване само да би дале легитимитет одређеном дјелу или аутору, јер ништа друго напросто није могло да га објасни.

Ного је бесмислен и овако и онако, али када неко каже да је он помирио епско насљеђе и лирску позицију - ето класика чији стихови и даље резонирају маестралним бесмислом. Знамо сви да је старог и младог Бећковића неопходно - једног потврдити, другог устоличити - у националне предајнике са најснажнијим умјетничким сигналом, али дајте радите то са мало више укуса.

Презирем људе који пишу отворена писма славним личностима и стога ово треба схватити као слабашни покушај да се каже сљедеће: Има, господо, међу свим тим овцама које варате и лажете и понека која о томе понешто и зна. Ако се и курвате, радите то са стилом. Кустурици би боље било да буде свој рани филм, а не Бећковићев псуедонационални стих. Кецмановић нема шта да буде.

За њега је неко ионако већ написао: Није још ни кренуо, а њега већ нема.

Аутор: Горан Дакић

Извор: Фронтал.рс