Мирковићи и камену осећање дају

Својим уметничким и мајсторским даром који прате најузвишеније лепоте духа, човекољубља, хуманости и осећаја за сваког човека, Драгољуб - Драго Мирковић из Бијељине, пореклом из Бањана у Старој Херцеговини, четири и по деценије са супругом Росом, родом из Крупња, и њиховом породицом, представља личност чији је синоним "врхунски човек".

Србија 08.01.2016 | 10:20

Овако о том уметнику и власнику фирме "Евро мермер " у Бијељини, која је пословала и у далекој Кини, сведоче, поред осталих, Мићо Мићић, градоначелник Бијељине, епископ шабачки и члан Синода СПЦ владика Лаврентије, Вељко Стевановић, предсједник Удружења расељених и избеглих људи из 78 општина Федерације БиХ, који су се скрасили у Републици Српској, Србији и широм света, затим угледни одборник Скупштине града Бијељине Славко Новаковић, професор др Мирко Керкез из Београда, али и многи други познати и непознати људи, са обе обале Дрине, Саве, као и они их његове родне Црне Горе.

У овој години број бесплатно урађених надгробних споменика у Мирковићевој фирми за пале борце Војске Републике Српске, виши је од 500. Знамења су, како каже бијељински градоначелник Мићо Мићић, "рађена од најбољих материјала, врхунски вајана, занатски и уметнички". Град Бијељина га је у овој години наградио златном медаљом "Филип Вишњић", највишим признањем Бијељине, града у који је Миркович дошао пре скоро четврт века, пошто је са породицом морао да избегне из Тузле, где му је потпуно уништена сва имовина, од оне за становање до фабрике, једне од најуспешнијих у тадашњој БиХ, у области прераде камена и израде предмета од њега.

У овој години, такође, Мирковићи, Драго и Роса, и породица њиховог сина Милоша и снахе Јоване, који имају троје деце, даровали су више од 100 споменика за преминуле чланове социјално угрожених породица. Баш у овој години Мирковићи су древној крупањској цркви даровали прелепи мозаик.

"Мозаик је тако урађен да сведочи да Мирковићи, Драго и Роса који баштине најлепше врлине својих завичаја, Старе Херцеговине и Рађевине, и камену дају душу и осећања", рекао је епископ Лаврентије, додељујући им Грамату Епархије шабачке СПЦ.

Мирковићи су минулих дана, поводом 150 година од рођења знаменитог научника Јована Цвијића, поклонили спомен-знамење том српском великану на мјесту где је била његова родна кућа, одакле је поникао и кренуо у свет успјешних и заслужних.
У Старој Херцеговини, не само Бањанима, бројна су мјеста где су Мирковићи урадили знамења на историјски важним мјестима за наш род, која су била неоправдано запостављена, запуштена, а некад и у овом лудом времену игнорисана.

"Мирковићи су добитници и Плакете, највишег призанња Борачке организације Републике Српске јер, не само што су урадили бесплатне споменике, већ су свих ових година несебично, колико год су могли, на разне начине помагали и нашу организацију и породице погинулих и рањених јунака, који су дали највећу жртву за Републику Српску, њену изградњу, одбрану и њен опстанак", кажу у Борачкој организацији у Бијељини.

Дарове Мирковића по богомољама у Републици Српској тешко је набројати, они то не желе да истичу, као ни своју хуманост и човекољубље, људске особине које, нажалост, у данашњем времену, нису "учестала појава".

"И све ово чине у условима када су, често, били на мети којекаквих мешетара, који су све што су могли чинили да их у миру "помере" из Бијељине, као што су у рату учинили у Тузли", каже Вељко Стевановић, предсједник Удружења избјеглих и расељених људи из Федерације и у Републици Српској, Србији и широм свијета.

Њихова кућа је одувек била и остала уточиште за људе у невољи, муци, јаду и чемеру гдје су, поред осталог, могли да чују и прелепе ријечи утехе, како само знају Мирковићи, од Драгољуба и Росе, до њиховог сина Милоша и снахе Јоване, иначе Београђанке, која је и речју и делом, не само прихватила диван дух ове куће, већ га и оплеменила оним што је она понела из своје угледне породице из српске престонице.

Милош, Драгољубов и Росин син, иначе професор физичке културе, био је врхунски прволигашки кошаркаш, али и онај који је жарио и палио у лигама бивше СФРЈ, Европе и бриљирао као учесник Медитеранских игара. И знање, и умеће, и новац који је зарадио, Милош је донео у кућу, како налаже неписано правило ове домаћинске и патријахалне куће, како би стали на ноге, после свега што су преживели од злих људи, и придружио се послу родитеља, који су обоје по образовању професори ликовне уметности.

"Никад нису дозволили да због разних притисака, отимачина и других мука од нељуди "окрену лист"; све што су успешнији у послу, они се све више посвећују "обичним" људима, што није баш чест манир пословних људи на нашим просторима", каже Бобан Мијаиловић из Крупња, краја који, као Драгољубова тазбина и Росин завичај, зна колико је "срце" Мирковића.

В.Митрић